Sindrom Kalemegdanske terase

Ime ovog decentnog potpredsednika nemačkog Maršalovog fonda i direktora Balkanskog fonda za demokratiju izaziva različite reakcije: 'Kalvinistički' – prozapadni prsten Vučićevog režima idejno rastegljiv sve do Sonje Liht se obraduje, sam Vučić te spekulacije ne demantuje, Dačićevi, a verovatno i on se iznerviraju iako znaju da bi bila senzacija da nije blef, građanska opozicija se zbuni, a naprednjaci poput Vladimira Đukanovića sigurno bi, uprkos svoj lojalnosti Vučiću, izbor Vejvode nakon ubedljive pobede na parlamentarnim izborima doživeli kao veliku obmanu.

Ako bi Vejvoda bio ministar spoljnih poslova, bilo bi interesantno videti šta bi Vulin bio u toj vladi? Ako bih čak mogao da zamislim Vejvodu i Lazanskog u jednoj 'sinergetskoj' Vučićevoj vladi, Vejvodu i Vulina bih već teže, jer valjda bi svako od njih svoje participiranje uslovio da nema ovog drugog. Snašao bi se Lazanski bolje kod Vučića nego Tijanić kod Mirka Marjanovića. Ali, da li bi se onda snašla Srbija u 'neutralnosti'?

Socijalisti trpe novi udar naprednjaka. Sumnja se u njihovu lojalnost. Imputira im se 'reformski revizionizam'. Dačić se upinje da dokaže da nema govora o verolomstvu. Samo što se ne kune. Vučić kao da želi da kreira atmosferu da su svi protiv njega. Nenamerno, socijalisti i jesu ključ. S rejtingom oko deset odsto oni trenutno daju kakvu-takvu logiku višepartizmu jer svima ostalima cenzus vrlo lako može da postane kao vrh tiganja jajetu na oko.

Paradoksalno, ali 'građanska svest' koja je bliža 'glasanju za manje zlo' mogla bi da iskoristi usiljeni napad SNS na SPS. Ako bi pritisak takozvane građanske javnosti na Dačića bio dovoljno jak, možda bi on i popustio i dozvolio 'svesnim' biračima poučenim iskustvom 'Čiča Gliše' da glasaju za 'manje zlo' – za SPS znači. Za takve odluke potrebna je zaista visoka svest – i birača građanske Srbije koji nisu zabrazdili u 'liberalizmu', ali i Dačića. Umesto parodije DOS i glumatanja kolona, lideri froncli DS, svi dakle sem Borisa i Čede, morali bi da zamole dovoljno iskreno Dačića da pomogne Srbiji i još jednom pokuša sa objedinjavanjem 'moderne levice', samo što će sad SPS biti stožer. Ako Dačić ne iskoristi ovaj poklon naprednjaka i njihovu proračunatu paranoju, te nastavi da se kune u ove reforme, iskoristiće ga brzo možda neko drugi. Naprednjaci očigledno ne cene koliko im je Dačić pomogao da se amortizuju mučne odluke.

Mnogi su u Srbiji, Tadić poslednji kao šef države, maštali o dvopartizmu. To više sigurno neće biti relacija SNS-DS. Ministra policije Nebojšu Stefanovića atmosfera motiva podseća na 2008. kad Dačić prvo nije hteo s Tadićem i Pajtićem, a posle se presaldumio. To je „sindrom Kalemegdanske terase“: Nakon tih izbora 2008, koalicija SPS-PUPS-JS odustala je od već potpisanog ugovora s radikalima. Socijalisti su imali presudan uticaj. U prijatnom restoranu 'Kalemegdanska terasa' potpisan je sporazum SRS, DSS-NS i koalicije okupljene oko SPS, a tada generalni sekretar radikala Aleksandar Vučić promovisan je u gradonačelnika. Razočarenje je bilo ogromno. Bilo takvo vreme. Bilo 'mirenja u dva bola'. Iza te morbidne nivelacije Đinđića i Miloševića, i iza 'banalnih' lukrativnih motiva stvorila se osnova i za stvaranje 'moderne levice'. Da li stvarno još nije kasno za to? Bez Tadića naravno. Osećaju li to instinktivno naprednjaci? Mada malkice, zar ne, i 'montiraju' socijaliste u verolomnike zbog atmosfere 'jedan protiv svih' koja je blagorodna i za autsajdere ponekad, a kamoli za Vučića i njegove 'mobilne timove' kojima su lokalni odbori samo servisi.

Ni na republičkom nivou te 2008. nije bilo drugačije: Što se kaže – izvor mi je ozbiljan – ali ne mogu baš da se zakunem da je tačno, mada je zanimljivo: Dakle, zove Velja Ilić Palmu da mu prenese poruku da bi Voja (Koštunica) da se vide jer kao treba da se pravi vlada. Palma kaže ne mogu, idem na svadbu. Iskusni Velja upita koja, bre, Dragane, svadba u utorak? Pa sve sam ti rekao, kaže još lukaviji Palma. Urbana legenda tvrdi da je definitivni dogovor o vladi DS-SPS postignut na jednom beogradskom splavu – koji se vidi kad sa Kalemegdana pogledate ka Kuli Nebojša.

Vučićeva 'protestantska' Srbija može biti samo 'domaćinska' Srbija. Ona će u biti uvek biti desna. Na duge staze, socijalisti tu nema šta da traže. Samo onaj ko bude imao snage da se predstavi kao zaštitnik prekarijata moći će da ugrozi Vučića. Podela „mi i oni“ po metodologiji resantimana na devedesete koji je kao 'žal za mladost' je stranputica koja maskira i blokira suštinsku podelu na nas i njih. Na domaćinsku i prekarijatsku Srbiju. I tu je potrebna ozbiljna politička partija levice, a ne anarho-sindikalna zamajavanja i inat opozicije iz devedesetih. Vučićeva privatna desnica, 'socijalističko – hilandarska'- je bitniji saveznik od svake pretnje sa odmetnute proruske desnice. Od sposobnosti SPS da napusti klasnu kolaboraciju na fami o tobožnjem 'nacionalnom reformskom konsenzusu', zavisi i politička podela Srbije. Kao što zavisi i od 'đinđićevaca' raznih fela koji jednom moraju pogledati sebe u ogledalo i pošteno reći – ja sam socijalista. To u suštini i nema mnogo veze sa ovom SPS kao takvom, i to nije politika 'mirenja sa zločinom' već mirenja sa samim sobom. Tržišna cena vaših pištaljki je nula. Dačić je izvršio autolustraciju dovoljnu da ga Zapad prihvati a Rusi ne odbace, čak i Šainović zvuči pokajnički. Videh ga pre neki dan na ulici. Pomislih da nije pošao u CZKD.

Konfuzija ima duboke korene: Jedan od glavnih nesporazuma bio je onaj između desne demokratske opozicije s jedne strane i ostataka jugoslovenske demokratske elite naslonjene na liberalnije delove Saveza komunista, s druge. Ujedinila ih je mržnja prema Miloševiću – za jedne on je zloupotrebio 'građanski nacionalizam', za druge je kompromitovao 'jugoslovenski socijalizam'. Samo je za miloševićevce bilo rezervisano 'bando crvena', pa otuda i 'crveni vojvoda', dok su ovi drugi (naši) 'četnici' bili prihvatljivi i za ujdijevce. Raspad tog saveza bio je neminovan nakon Miloševića. Građanska, 'slavska', desnica – nekad prozapadna – vremenom se, najviše zbog kosovske frustracije, rusifikovala, dok su liberalni titoisti postali evroatlantska elita, dakle i kosovski 'realisti'. Taj sukob i danas frustrira Srbiju. I vrši pritisak na profilisanje naprednjačkog rašomona. Zov sirena primamljiv je s obe strane.

Dačić bi simbolički mogao da napravi „anti Osmu sednicu“ i pruži još jednu ruku pomirenja.

To što je Donald Tramp izgubio od Teda Kruza u Ajovi ne znači da ne bi pobedio u Srbiji. Tramp je pokazao način kako može da se smanji antiamerikanizam u Srbiji. Zavoleli smo ga kao što smo zavoleli Žirinovskog. Neartikulisanu ekscentričnost volimo da zovemo nacionalnim karakterom i temperamentom i otvorenošću. Ipak nije Tramp Hogar Strašni pa da nas više vezuje za Norvešku od pisama iz te zemlje Isidore Sekulić.

Režiser Ljubiša Ristić pojavio se u rijalitiju 'Parovi'. Koncept ili logičan epilog? Za razliku od Šešelja, pitanje je ko iz 'Parova' i od njihove publike, sem gurua Milomira Marića, unapred znao ko je taj čovek i čime se tačno bavi(o)?

Ako je KPGT bio Jugoslavija u velikom, 'Parovi' su pa skoro Jugoslavija u malom – kao svaka četa stare JNA. Šta vi mislite, dragi čitaoci, da li je Emir Kusturica izmislio rijaliti u svojim filmovima, ili je to učinio Ljubiša Ristić u nezaboravnim predstavama, kao što je 'Buba u uhu'? Ili su jednostavno, samo Milomir Marić i Peconi ostvarili komunističku utopiju –kakva je jedina i moguća?

Muzička preporuka za vikend – Twins i 'Plavi slon“. Ali obavezno s video-spotom.