Skeledžija na Moravi

Februarski sneg je pokazao da smo ipak jednu stvar maltene apsolvirali: Čišćenje prevoja na planini Rudnik, na Ibarskoj magistrali. Godinama je taj Rudnik ulazio u gen. Kad god počne da pada sneg, odmah krenu pitanja: „Kako li je na Rudniku!“ Ili krenu upozorenja: „Nemoj ići, kako ćeš jadan preko Rudnika“. Doduše, to jeste dug prevoj, ali ipak to nisu ni Alpi ni Andi. U prošlu nedelju u podne, od Novog Beograda do Slavije putovao sam po vejavici kolima cirka 45 minuta. Odmah sam pomislio; „Bože, kako li je sad na Rudniku?“. Pitao sam se iz dva razloga; prvi je ritualni, prigodni (jer to svi koji imaju mentalitetska ili saobraćajna posla sa Ibarskom džadom pitaju kad pada sneg), a drugi je što mi je drug krenuo u pravcu Zlatibora. Srećom, drug vozi „forester subaru“, ali Rudnik je Rudnik. Kad eto ti ga zove sav u euforiji: „Da samo znaš kako su očistili Rudnik“. Dodaje: „Do Rudnika i od Rudnika nikako, ali Rudnik čist!“ I ja srećan ko malo dete. U srpskoj svesti, gde je nekada strah od Rudnika zimi bio ravan strahu od promaje i geometra, Hanibal bi se slonovima više namučio na tom prevoju nego na Alpima. Ali vremenom, stalnim usađivanjem tog problema u narodni arhetip, i sticanja instinktivnih reakcija izlaska mehanizacije i posipanja soli, problem Rudnika je prevaziđen. Raspitao sam se; i na drugim strateškim prevojima (toponimima), uslovni refleks teške istorije zavejanosti daje rezultate: Dovoljno je reći Bor – Žagubica preko Crnog vrha, ili Paraćin – Zaječar preko Čestobrodice, ili Rtanj – Sokobanja. Čuješ na radiju pa ti zima. Eto pozitivnog primera kako se i neki drugi problemi mogu rešavati.

Crna Gora je pozvala NATO da joj pomogne u čišćenju snega. Odmah su u Srbiji krenuli pakosni komentari. Moje mišljenje je da je to odličan potez i primer za sve članice Partnersta za mir (sneg) i NATO kandidate. Po principu, ako mi možemo da šaljemo vojnike u Avganistan, možete i vi da nam pomognete u čišćenju snega. Ta pomoć naravno ne bi nikome bila potrebna da je one stare JNA sa svojom inženjerijom. Danas EU i OEBS na jedan perverzan način kompenzuju odsustvo Es-Ka-Ju, dok NATO kompenzuje odsustvo stare Je-Ne-A. I radi pacifikacije tenzija (makar putem održavanja zamrznutog konflikta), i stvaranja bar iluzije o nekoj vrsti integrativnosti.

Imam utisak i da se Sretenje tek ove godine primilo kao nacionalni praznik. Verujem da će od ovog 15. februara konačno više od 50 odsto ispitanika u anketama znati koji je Dan državnosti Srbije. Tri su faktora doprinela ovom primanju: prvi je, naravno, spajanje neradnih dana, drugi je neka vrsta nacionalne homogenizacije na bazi snega, a treći je Novak Đoković, odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena. Iako cela predstava odlikovanja sedamnaest zaslužnih pojedinaca i institucija u sebi ima nešto od estetike dodeljivanja Nagrada braće Karić (što nije ništa loše, jer Bogoljub nije mnogo mašio u laureatima), u suštini vrednosti i kriterijumi za odlikovanja su solidno postavljeni, i uz uvažavanje ostalih nagrađenih, kao neku vrstu civilizacijskog čina moramo izdvojiti posthumno odlikovanje zlatnom medaljom „Miloš Obilić“ Srđana Aleksića iz Trebinja koji je 1993. ustao u zaštitu komšije Bošnjaka i stradao. Šta je čojstvo (da upotrebimo tu veliku crnogorsku reč) ako ne Aleksićev čin. Ovo odlikovanje normalizuje Sretenje kao praznik i kod građana nesrpske nacionalnosti. Što je jako bitno u vremenima stalnog podgrevanja istorije. Jer Sretenje ne treba nametati kao praznik nesrbima, već se prosvećenim obeležavanjem stalno treba truditi da taj dan pored slobodarske, jasno naglašava i potvrđuje demokratsku i pravnu snagu države. Pametnom dovoljno. Paralele sa 29. novembrom su neizbežne. Banalna objašnjenja kažu da se taj dan primio jer se skopčao sa svinjokoljom. Ali, taj dan se primio i kod Jugoslovena islamske veroispovesti koji sigurno nisu klali svinje. Sretenje nekako pada nezgodno; posle „feragosta“ crvenih slova, kad su ljudi emotivno i finansijski ispražnjeni, mada to može biti njegova prednost, makar radi racionalnijeg, manje neurotičnog, doživljaja blagdana.

Da vas podsetim kako je to bilo 2004, na jubilej 200 godina Prvog srpskog ustanka. Sedimo ti u školi u Orašcu (pretvorenoj u neki VIP konak i press centar), pored furune, na tronošcima Dragan Maršićanin, tada predsednik Skupštine i v. d. predsednika Srbije, Danasov fotoreporter Stanislav i ja. Bilo ‘ladno. Napolju vejavica. Pođem za šank. Tražim tri čaja i vinjak (vinjak je za mene). „Može samo ako ste sa RTS-a“. U smislu da ta sorta ne plaća. Malo se zezam: Poslao me predsednik države. „Ma samo ako je sa RTS-a“. Plaćam. Posle nas i Marši častio. Čini mi se da je tog dana bilo u Orašcu više radnika RTS-a nego onomad Karađorđevih ustanika. Bilo je i blata više nego u Igalu.

Pred to Sretenje se poklope Sveti Valentin i petak trinaesti. U modi bila „modernizacija“. Mada Srbi tada nisu digli ustanak da bi bili moderni, već da bi bili slobodni. A, da bi bili slobodni, morali su biti moderni. Šteta što ovogodišnji sneg nije iskorišćen da se ponovo na otvorenom, kao 2004. u Orašcu, odigra igrokaz „Skela“ Gorana Petrovića (tekst) i Kokana Mladenovića (režija). Iako danas zaboravljena, „Skela“ je nešto najbolje što sam gledao od ambijentalnog teatra (ili teatra apsurda-istorijskog). Kondenzovna bespuća srpske povjesne zbilje. Ili je snaga „Skele“ baš u njenom unikatnom izvođenju. Kao presedanu. Jednom i nikad više. Tu su i krst i petokraka. Depersonalizovani, ali paradigmatični likovi: jezikoslovac, crnoberzijanac, čakljar, inženjer, demonstrant, i trgovac konopcima o koje možemo da se obesimo u krajnjoj nuždi. A skeledžija može biti i onaj sa reke Stiks, ali i onaj Predraga Živkovića Tozovca iz pesme „Skeledžija na Moravi“. A, znate već kako vrana tretira skeledžiju.

U vreme tog jubileja o nedosanjanoj modernoj Srbiji slušao sam kako zbore Latinka Perović i Branka Prpa, ali sam čuo i vladiku Atanasija kako se pita zašto se poltroniše belosvetskim protuvama, dok je pesnik Rajko Petrov Nogo u Orašcu besedio o svetskim dahijama i domicilnim poturicama. I onda su se neke „dve Srbije“ čudno srele na jednom mestu. Znamo da sociolog Nebojša Popov i istoričar Radoš Ljušić nisu ko prst i nokat. Ali, tih dana i jedan i drugi su kao svetao primer citirali govor koji je član Praviteljstvujušćeg sovjeta Boža Grujović spremio za 15. avgust 1805, ali ga nije mogao izgovoriti jer je Karađorđe to zabranio: „…Svoboda obogaćuje, gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona“.

Na kraju jedno filozofsko pitanje: Ako bi izbori bili raspisani 11. marta, na dan Miloševićeve smrti, da li bi to pomoglo ili odmoglo rejtingu Dačića i SPS?