Skeledžija na Moravi

Dobro, nisu naprednjaci nalik baš Lajbahu i Mladini, ali ovakve opozicione reakcije malo su podsećale na zgražavanje nekada SUBNOR-a što su slovenački omladinci ‘isplagirali’ nacistički plakat za zvanični plakat Dana mladosti (25. maj – festivalski Titov rođendan).

Naravno da kod SNS u ovom slučaju nije bilo nikakvog ‘koncepta’.

Slogan je, inače pogođen, uradio posao. Sa poređenjima treba biti oprezan, ona su varljiva, kao što je i pres-kliping zavodljiv ali i manipulativan metod.

Evo primera: ‘Što se političkih prilika tiče, mislim da zemlji preti opasnost od uspostavljanja jednopartijskog sistema, jer su sve partije koje nisu vladajuća partija izložene medijskom linču… Sredstva informisanja su isključivo u rukama vlasti, potpuno su uniformna i u njima nema prostora ni za jedno mišljenje koje je drugačije od oficijelnog, vladajućeg. Od obećane demokratije, naravno, nema ništa. Sve je u u znaku političkog jednoumlja.’

Pa ko od ‘prave’ srpske opozicije ne bi danas potpisao ove reči kao svoje.

Ali, to su reči Slobodana Miloševića iz poslednjeg intervjua pred hapšenje koji je dao za izraelski Haarec novinaru Draganu Biseniću.

Da li sad opozicija treba da ove Miloševićeve reči (inače upućene vlasti DOS-a) dekontekstualizuje i koristi protiv Vučića? Kao što se preuzme deo govora Gebelsa ili Geringa da se ‘ilustruje’ Vučićev režim.

Sećam se jednog dede koji je, kad je nastala Naša Borba (iz Borbe), prokomentarisao da su se ‘vratili ljotićevci’. I ljotićevci zaista jesu imali glasilo Naša Borba, ali povezivati Našu Borbu iz devedesetih sa ljotićevcima je još malo pa kao povezivati naprednjačku ‘našu decu’ sa hitlerovcima.

Što ne znači da naprednjačka propaganda nije najbliža ‘radikalskim talasima’ iz devedesetih. I da naprednjaci ponekad nemaju ispade koji ostavljaju ‘falangistički’ utisak.

Zaista pravi naprednjački koncept bila je Izložba ‘Necenzurisane laži’ (jul 2016) u beogradskoj galeriji Progres, gde je SNS izložila opozicioni i kritički medijski sadržaj da bi vrhunskim cinizmom pokazala kako u Srbiji cvetaju medijske slobode.

Opozicija je u pomoć opet pozvala Gebelsa i njegove izložbe o ‘dekadentnoj’ (jevrejskoj) umetnosti. Možda bi Gebels zaista pohvalio tu izložbu, ali ni onda to ne bi bio dokaz da je SNS režim nacistički.

Sklon hiperbolama Vučić je 2011/12. poredio medije u Srbiji pod Tadićem sa onima u Čileu za vreme Pinočea.

‘Bilčikov izveštaj’ sad ne ide baš tako daleko, iako se u njemu paradoksalno zamera Vučićevoj vlasti ono što su naprednjaci 2011/12. zamerali Tadićevim ‘žutima’.

Naprednjaci se pozivaju često na famozni izveštaj Verice Barać kad treba podsetiti na Đilasovo ponašanje prema medijima dok je na vlasti bio ‘Tadićev režim’. Stvarno, šta mislite, da je živa kakav bi sad Verica Barać napisala izveštaj o medijima?

Medijski fenomen TV serije ‘Porodica’ o hapšenju Miloševića mogao je umesto ironičnog konteksta titoističke himne ‘Zemljo moja’ u izvođenju Ismete Krvavac (Dervoz), da ima i drugačiji muzički kraj. Verovatno ni ‘najbolji američki pesnik dvadesetog veka’ kako ga je ocenila Peti Smit – naravno Lu Rid – nikada nije pomislio da će jedini svoj koncert u Beogradu imati na isti dan kad u Beograd stignu posmrtni ostaci Slobodana Miloševića iz Haga.

Stajao sam tog marta 2006. na aerodromu u Surčinu i čekao Slobu sa kolegama novinarima.

Lako je moglo da se desi da s njegovim posmrtnim ostacima u istom avionu (redovna linija JAT-a iz Amsterdama) stigne i Lu Rid, koji je koncert te noći u Sava centru imao samo koji dan posle koncerta u Amsterdamu. Dok je trajao koncert, Dejan Mihajlov (DSS) je po nalogu Vlade tražio očajnički mesto gde će Miloševićev kovčeg biti izložen za odavanje pošte.

Te noći publika u Sava centru je bila iznenađujuće tiha, pomalo čak utučena i zatečena.

Ne zbog sinhroniciteta s Miloševićem već zato što je Lu Rid izvodio uglavnom nepoznate ali kvalitetne pesme sa albuma Magic And Loss, Ecstasy, The Raven i Mistrial.

Ja sam bio utučen malo i zbog repertoara ali više zbog osećaja da sam se samo nekoliko sati ranije sa onim uplakanim i izbezumljenim ženama (kao Ceca Bojković u ‘Porodici’) gurao metar dva od limenog sanduka sa Slobom.

I kako su mi sve Miloševićeve godine stale u taj potmuli, neobičan i hermetičan Lu Ridov repertoar. Kao da je ‘kralj Njujorka’ prilagodio repertoar atmosferi sa Surčina i našim bilansima s Miloševićem.

Setio sam se Lu Rida i pre neko veče gledajući izveštaje iz beogradskog Studentskog grada gde su studenti uz Sinana Sakića proslavljali njihov dan – 4. april i prkosili koroni. Možda su studenti postali dekadentna snaga u društvu (ne zbog Sinana, jer što napisa davno jedan moj kolega: Bogu božije – Sinanu Sinanovo!).

A možda su studenti samo politički sazreli, postali otporni na politička loženja, na višak ideala. Marksistički rečeno od ‘snage po sebi’, postali su ‘snaga za sebe’. Kao i Mila Dodika i Republiku Srpsku – teško ih je razumeti bez Goci benda (‘Neće Gara da primi vakcinu’).

Uočljiv je jedan paradoks: Izraženo je antivaksersko raspoloženje u studentskoj populaciji, ili bar tupava nonšalancija, ali su s druge strane studenti pokazali veliku spremnost da brane ukidanje studentskih poliklinika.

Možete li zamisliti ove studente da u Rektoratu rešetaju pitanjima Vučića kao što su studenti braneći demokratske tekovine Devetog marta 1991. to radili Miloševiću, koji je sebi dozvolio luksuz da im dođe na noge i u Rektoratu besan crveneo. Pre bi sad Vučić držao predavanje studentima o civilizacijskim tekovinama vakcinacije.

Pa bi oni valjda crveneli. Tada u rektoratu jedna profesorica postavila je Miloševiću putanje – ‘Jeste li Vi izolovan, usamljen čovek’, a tada Devetim martom uzdrmani ali ništa manje arogantni predsednik sam će dobiti odgovor upravo u vili ‘Mir’ deceniju kasnije.

I sadašnje ponašanje studenata pokazuje nam da su oni u pravu kako kad.

Kao ‘istorijski subjekti’ studenti su 1968. tražili i više sloboda ali i ‘više komunizma’, 1988. tražili su više nacionalizma, više Slobe i hapšenje Vlasija, 1992. tražili su monarhiju, Vuka i Matiju, dok su 1996/97. branili izbornu volju građana.

Da li je uslovna apolitičnost danas najciničniji studentski odgovor na stanje stvari?

To ne kapira jedan moj prijatelj, nostalgičar za protestima 1996/97. kad mi kaže da ne bi bilo loše da neki od ovih akademaca zaista poslušaju Miću Megatrenda – diplomiraju pa emigriraju.

Za svaki moderan autokratski režim je najopasniji savez radnika i studenta.

S te strane Vučić ne mora da se sekira. Studenti Vučića ne pitaju za stanje demokratije, a on je već pokazao da je svaki njihov zahtev vezan za ‘studentska prava i standard’ spreman da ispuni za 24 časa, nekad već i do ponoći ako okupljanje studenata oko pitanja ‘prava i standarda’ počne uveče.

Jeste za sada apolitično, ali nikad se ne zna. Da Gara ne povileni.

U vreme studentskih protesta 1996/97. sa kolegama sam pravio novine Protest.

Neko je napisao komentar i tražio od režima da ‘uvaži studente’.

Sećam se kad se povodom takvih studentskih zahteva o ‘uvažavanju’ oglasio Vojislav Šešelj i preporučio studentima da osnuju studentsku partiju, da izađu na izbore, a da će ih on onda uvažiti shodno broju mandata koje osvoje.

To je dobra lekcija i za sadašnju antivučićevsku javnost.

U Srbiji se mešaju pojmovi.

Na primer politička opozicija i kritička javnost. Studenti su često kritička javnost.

Doduše, ne baš sad. Kao i profesori, novinari, glumci, pisci…

Taj deo javnosti je suštinski bitan za atmosferu u jednom društvu. Ali kritička javnost može da vlada samo ako pobedi na izborima.

Dakle, ne bi bilo loše da građani u Srbiji konačno osnuju (ili obnove stari) građanski savez. I napuste poziciju ‘avangarde’ koja partijama soli pamet šta treba da rade (tu izuzimamo delove ‘kritičke javnosti’ koji mimikrijski rade za nekog iz opozicije).

Ako kritička javnost partijama određuje kandidate i pregovarače to je ukorenjenost ‘delegatskog sistema’, a ti recidivi kardeljizma pogubni su za višepartizam. Kao što je poguban i Vučićev pluralizam u okviru keč ola (kao supstitucija za višepartizam). Pa se realna opozicija tretira kao antisistemska samo zato što želi da dođe na vlast putem demokratskih izbora.

Umro je Predrag Živković Tozovac. Njegov Skeledžija na Moravi jedan je od mudrijih Srba. Ali je problem i što je omiljena uzrečica Srba ‘…. ko vrana skeledžiju’. Valjda će neka Srbija jednog dana podići spomenik i Skeledžiji sa Morave i prizvati se sebi.