Skopske senzacije

Prisutnima su podeljeni i plakati poreske kampanje, kao i šolje sa natpisom „Porez“. Kuriozitet je da je grafičko rešenje iz te poreske kampanje svrstano u čuvenu knjigu svetskih brendova autora Volija Olinsa.

Ozareni ministar finansija Božidar Đelić, s ponosom je predstavio i svoj tim i to poimenice svakoga. Bilo je tu zanimljivih faca. Možda se sećate šarmantne sekretarke Ministarstva Aleksandre Drecun, da li ste zaboravili da je tu bila specijalna savetnica ministra Kori Udovički, i niste valjda zaboravili da je tu bila i Mila Jezdimirović – poznata po „Dunavu“, a manje poznata po tome da je, pa jedno najmanje 25 godina radila u Ministarstvu finansija kao neposredni saradnik deset ministara. Doduše, Mila je tog dana bila odsutna (ali bitno pomenuta), kao i Milica Bisić, ali evo konačno onog najbitnijeg čoveka za ovaj tekst koji je takođe tog dana bio odsutan, a Đelić ga je posebno pomenuo kao dragulja svog pobedničkog tima – specijalnog savetnika za poresku reformu Nikolu Gruevskog.

Da, da, dragi čitaoci, u vladi Zorana Živkovića savetnik u Ministarstvu finansija bio je sadašnji kontroverzni makedonski premijer Nikola Gruevski. Tačnije, Gruevski je bio zadužen za uvođenje PDV-a, i u krajnjoj konsekvenci možemo reći da je Gruevski Srbiji uveo – podario – PDV kao civilizacijsku vrednost.

Kada Vučićevi javni radnici danas brane Gruevskog od nasrtaja soroševske opozicije, kada „makedonski scenario“ obaranja Gruevskog kroz „šarenu revoluciju“ vide kao uvertiru za destabilizaciju Vučića kroz „intenziviranje procesa“, i kad Vučićevi jurišnici tako bezdušno u amoku revizije pljuju po DOS-u, ignorišu – da li iz nemara ili tendenciozno – bitnu ulogu Gruevskog u dosovskoj etapi tranzicije.

Često je u kuloarima odnos Đelića i Gruevskog mistifikovan maltene kao odnos Draže Mihailovića i De Gola. U smislu da su spavali krevet pored kreveta u kampusu na nekom bitnom svetskog univerzitetu. Kao Draža i De Gol na vojnoj akademiji, iako se Draža i De Gol nikad u životu nisu sreli. Boža i Nikola jesu negde u belom svetu, uspostavili su bliske i prijateljske odnose na osnovu čega je ovaj i postao savetnik srpske vlade krajem 2002. Gruevski ima diplomu i londonskog Instituta za hartije od vrednosti.

Eto, čega sam se pre neki dan setio u Skoplju šetajući od spomenika caru Dušanu do spomenika Tošetu Proeskom. Od spomenika Goce Delčevu do spomenika Metodiju Šatorovu Šarlu koji je Pokrajinski komitet Komunističke partije Jugoslavije za Makedoniju (čiji je predsednik bio 1940/41) priključio Bugarskoj KP, pa je zbog toga smenjen i isključen iz Titove partije.

Centar Skoplja Nikole Gruevskog, iako u arhitektonskom i identitetskom bumu baziran na sinkretičkoj tradiciji, u stvari je postmoderna, konceptualna sinteza Panteona, Holivuda i Diznilenda. Očaravajuće.

Braća Koen ovde bi sigurno našla inspiraciju, bar da snime neki film tipa skorašnjeg „Ave, Cezare“ s DŽordžom Klunijem, a Diznilend su i prave galije (restorani u Vardaru) na kojima bi mogle da se snimaju scene nadgornjavanja Petra Pana i Kapetana Kuke.

Filmski grad u Košutnjaku („Avala film“) osnovan je političkom direktivom jer je Tito želeo da napravi „Holivud Istoka“. Neograničena podrška vojske tadašnjoj filmskoj industriji omogućila je gigantske (ko)produkcije poput „Quo Vadis“. Skoplje ima tu monumentalnost istorije u diskoteci. Samo ovo nisu kulise. Ovo je permanentna izložba. Spektakularno tretiranje prostora. Cementiranje nacionalnog identiteta je poslužilo kao povod za koncept koji samo površni posetilac može malograđanski oceniti kao „kič“. Ove „integrisane instalacije“ eventualno mogu biti onaj „hiper-kič“ o kome je pisao Đilo Dorfles, a koji je u kreativnom epilogu ipak izraz umetnosti u kontekstu žanra. To tako dobro funkcioniše, da su turista i putnik namernik zatečeni snagom senzacije. Fontana na trgu ispod spomenika „Ratniku na konju“ (aluzija na Aleksandra Makedonskog je jasna), radi uz Star Wars muziku. Demonstranti polivaju crvenom bojom centralni skopski trg, tako da se intenziviranje (radikalizacija) protesta pretvara u intenziviranje prostora (koncepta).

Težnje da se sruši Gruevski (na vlasti od 2006), posumnjao sam, i nisu politički motivisane, one su deo permanentne umetničke forme. I kad je gradonačelnik Skoplja Goce Trajanov noću prao šmrkom tu crvenu boju s gradskog trga, pojačao je utisak performansa. U kome učestvuje i vođa opozicije – socijaldemokrata Zoran Zaev, i predsednik države Đorđe Ivanov, i evropski komesar Johanes Han i američki ambasador DŽems Bejli. Čujem ovde da Gruevski bolje stoji sa Vučićem nego što je Kiro Gligorov ikada stajao s Miloševićem. I da je partija čiji je lider Gruevski, VMRO – DPMNE, postala pomalo „prosrpska“ (provučićevska), a što nije baš u njenoj tradiciji. A Gruevski navodno simpatiše Putina manje od Vučića, a više od Orbana.

Arhitektonski bum u Skoplju odavno je zainteresovao svet. Pre četiri godine, na primer, američki list Huffington Post u svom onlajn izdanju bavio se dilemom da li su spomenici makedonske prestonice koji su nikli u okviru projekta 'Skoplje 2014' primer kiča, ili nacionalni ponos ove zemlje?

Tada je data možda najbolja definicija cele stvari – „ovo je jedna od najvećih urbanističkih avantura u Evropi“.

Pazite: Čerčil pokazuje znak pobede sa krova Ministarstva spoljnih poslova. Aleksandar Veliki – (uprkos konsterniranju Grka) upire moćnim mačem sa vrha ogromne fontane koja „svira“. Ne uvek Star Wars. Uglavnom klasiku. A, ovih dana je baš bilo upeklo, pa su se klinci u fontani hladili. Ako Grci dobijaju ospe od „skopske antike“, makedonski kritičari, posebno oni sa simpatijama za žrtve tranzicije, kažu nam da je 'ova izložba' koštala skoro pola milijarde evra. Bolje da su pare uložene u ekonomiju, čujem na licu mesta, a kad sam im objasnio projekat-viziju bivšeg srpskog ministra Baćevića, sada ambasadora Srbije u Pekingu, o kineskoj izgradnji plovnog kanala Morava – Vardar – Egej, pa da su pare mogle biti tu uložene, da bi i ove vardarske galije njim plovile, slatko su se nasmejali.

Gradski prevoz u Skoplju su crveni londonski dabldekeri. Nadrealno.

Domaćini mi pričaju da je marta 2009. grupa studenata Arhitektonskog fakulteta u Skoplju mirno protestovala protiv projekta, a onda pretučena od strane nacionalističkih aktivista u prisustvu policije i medija.

Jedan od glavnih simbola projekta Porta Macedonia, trijumfalni luk smešten u blizini Makedonskog trga, na momente čini uznemirujući kontrast sa socrealističkom arhitekturom u okolini koja se ne može ne 'tretirati'. Arhitekti kažu da ima ovde i neoklasicizma i baroka. Moj favorit je zgrada Arheološkog muzeja Makedonije. Dva nova mosta preko Vardara načičkana bronzanim statuama deluju kao kombinacija Karlovog mosta u Pragu i filmova o Hariju Poteru. Bez imalo zluradosti, reči ratnog gradonačelnika Trebinja Vučerevića ovde su dovedene do čistog koncepta jer sve je gotovo lepše i starije nego ono starije. Deo motiva za projekat bila je i obnova izgubljene znamenitosti porušene zemljotresom 1963, posle čega su roditelji, zbog srušene kuće, poslali Vlatka Stefanovskog da jedno vreme živi kod tetke u Titovom Užicu. Kažu mi domaćini i da je beogradska umetnička livnica 'Braće Jeremić' (lila Vesićev i Vučićev spomenik Pekiću) imala prilično posla.

U Skoplju je krunisan car Dušan 16. aprila 1346, a srpske zamerke idu u pravcu da ga „koncept svojata“. Na svojatanje se žale i Bugari, kamoli Grci. Protivnici koncepta kažu da fale samo Asteriks i Obeliks.

Imam želju da se vratim u Skoplje, ali ne ovako uzgredno, već na duže – da sedim i tretiram se u vizuelno-audio senzacijama. Ovde se krije inspiracija za pravi „Beograd na vodi“. Ne onaj instant Dubai. Inspiracija za našu „školjku“ koja se otvara kad preko „Gazele“ krenete ka BIP-u. Taj „Beograd na vodi“ mogao bi da osmisli samo Emir Kusturica. Naravno, da prethodno pobedi na konkursu i da papiri budu čisti. To bi sigurno bila veća arhitektonska avantura od ove skopske. Da iz Bulevara DŽoa Stramera izbijemo preko Asanžove ulice na skver Rajka Petrova Noga.

U Skoplju sam doživeo i nesvakidašnju manifestaciju „jedinstvenog kulturnog prostora“: Novinar Milomir Marić kod antikvara na obali Vardara kupuje knjigu „Povijest Hrvata“, izdanje „Mladosti“ iz Zagreba, godina 1971. Antikvar ga prepoznaje, ljubi ga, i kaže mu: „Mariću, traže se ovde tvoja „Deca komunizma“. Pošalji nam malo ako imaš onog starog izdanja iz Juge“.

Tangenta je prava linija koji dodiruje krivu u jednoj tački. Kao unikatni trenutak lucidnosti. Album „Tangenta“ starog skopskog „Leb i sola“ je i moja muzička preporuka za vikend. Joga za uši.