Slobizam i trampizam

Sećam se i nekih kolega u studentskom domu koji su 1992. smatrali kao veliku nepravdu to što je na finalu Posela Radija 202 pobedila Dragana Mirković, a ne DŽej. Nije vredelo što se Dragana zbog zviždanja vratila uplakana na binu i rekla da je DŽej zaslužio pobedu. Ni Videoton nije zaslužio da pobedi Željezničara, ni Keln Zvezdu, ali to je život. Nisam bio baš tužan ali smatram da ‘post-truth’ (post-istina), nije zaslužila da bude reč godine za 2016. globalnog Oksfordskog rečnika, već da je ta titula morala da pripadne ‘populizmu’. Pripašće valjda za 2017.

Populizam se i pomodno koristi u nedostatku boljeg termina za turbulentna dešavanja u svetu. I to vrlo paušalno. I rečnici su vrlo stereotipni. Uzmite, dakle, nasumice prvi rečnik termina koji vam padne pod ruku. Meni je prvo pao ‘Veliki rečnik stranih reči i izraza’ (Klajn/Šipka, Prometej, Novi Sad, 2006). Kad tamo, populizam je ‘povlađivanje predrasudama, strastima i duhovnim dometima širih društvenih slojeva’. Maltene, kao što je panker po srpskoj čitanci za četvrti razred nešto ružno, prljavo i nadmeno. Za zastupnike takvih stavova sličnosti populizma i demokratije su samo mimikrijske i etimološke. Pri čemu se zaboravlja da populizam nije ideologija kao komunizam ili (neo)liberalizam…, već metod političke borbe (aktivnosti), često korisna, ali još češće vrlo opasna igračka ako se nepravilno rukuje, i koja se ideološkim gorivom puni po potrebi. Nije isto puniti ga ksenofobijom ili parolom ‘fabrike radnicima’! Zar ne?

Hajde da ponudimo s domaćeg terena bar dva primera ‘pozitivnog’ populizma iz devedesetih: Onaj Milana Panića i Dragoslava Avramovića. Za kratko vreme, u ratnom okruženju, Panić je na idejama mira, tolerancije i slobodnog tržišta (dakle ne na povlađivanju predrasudama i strastima) uspeo da osvoji podršku masa. Populizam je i popularizacija ideje, kao što je i Ivo Andrić i komercijalni (tiražni) pisac. Za pametnu ideju koja, kako kaže Plehanov, kad se obznani više nije ničije vlasništvo, populizam je sigurno efikasniji metod od elitističkog, često arogantnog, hermetizma. Elitizam zna biti mnogo opasniji. Što sve, naravno, ne umanjuje fatalni učinak populizma Miloševićeve ‘antibirokratske revolucije’ i njenih derivata. S obzirom na ideološki kerozin koji je koristila. Sećam se kad sam davno radio intervju sa Dragoslavom Avramovićem, koji je tada još figurirao kao ‘ceger’ lider Saveza za promene: Primio me je u svom stanu, i rekao: Momče, protiv Miloševića možemo samo populistički! I ‘salata’ populizam Bogoljuba Karića nije bio ksenofoban.

Populizam je kao dinamit: S njim možete probiti planinu i napraviti tunel za prugu, ali možete ubiti i stotine ljudi. Kao nuklearna energija: I topli radijatori i Hirošima. Sve zavisi od ideološkog goriva i ‘državnog razloga’. U Srbiji oni koji kritikuju Vučićev ‘populizam’ teško da će za aktuelne demonstracije u Rumuniji reći da su ‘populizam’. S druge strane, oni koji brane Vučićev ‘populizam’ prepoznaće još jedan ‘rumunski scenario’. Za Miloševića je bio neugodan kraj Čaušeskua, a za Vučića kraj Ponte. Čak i okvir jednog tipa populizma, evo baš Vučićevog na primer, istovremeno može biti i demagoško propagandnog sluđivanja ali i modernih proboja u odnosu na prethodne okoštale politike.

Kao što je Hana Arent napravila izvesnu konfuziju u pojmu ‘totalitarizma’, tako je kod nas i Nebojša Popov donekle konfuzirao ‘populizam’ praveći izvesnu i medijski atraktivnu gazimestansku linearnost, uprkos tipološkim razlikama, između ljotićevske i miloševićevske prakse, iako je ljotićevština u suštini elitistička. Elita je isto formalan pojam. Tek joj sadržaj daje pune performanse. Isto je i sa harizmom: S njom možete promeniti svet, ali i privoleti dete da jede spanać.

Populizam (sa prefiksom ‘novi’) kolokvijalno se koristi pre kao eufemizam za novo mutiranje desnice (izmučen i pošten narod protiv pokvarenih elita), sa krajnje opskurnim zaključcima. Američki mediji upoređuju Trampa sa Miloševićem. Čak mu predviđaju i Hag?! Kad otkriju kovanicu ‘antibirokratska revolucija’, biće im još pikantnije. Vreme je izgleda da se na CNN pojavi Milovan Vitezović i objasni šta znači njegova metafora o ‘narodu koji se dogodio’, kao mitingaški rezime AB revolucije. Ako mislite da su ovo banalna poređenja, podsetiću vas da je u vreme premijere Star Wars epizode ‘Osveta Sita’ u Americi bilo izjava koje su krajnje bizarno poredile Miloševića sa galaktičkim imperatorom Palpatinom, koji je, jelte, ukinuo demokratiju i Darta Vejdera podučavao tamnoj strani ‘sile’. Da bi danas Dart Vejder i Dik Čejni za ‘liberalne’ američke medije bili paradigma prvog Trampovog saradničkog prstena.

Pogrešno je i svođenje Miloševićevog sistema na ‘totalitarni’, jer upravo mnogi problemi današnje Srbije imaju uzrok u tome što Miloševićev sistem nije bio totalitaran, već propusan za široke interesne koalicije. Doduše, bilo bi i nemoralno radi terminološke pedanterije taj sistem abolirati, jer autoritarnost, pljačka, državni terorizam i krvavo parodiranje Pruske u regionu ostaju njegove odrednice.

Današnje globalno mutiranje desnice podrazumeva pravljenje ‘saveza otadžbina’, kao alternative projektima hegemonije otvorenog društva i tržišta ‘starog establišmenta’ koji se kao mreža urušava po svetu, pri čemu ‘sorošovci’ počinju da liče na neku vrstu sekularnih ‘gulenista’. Tribalizacija jeste pretnja koju donosi mutiranje desnice, ali se zaboravlja da aktuelni uspon desnice nije reakcionarni odgovor na levičarske pretnje već je to posledica, krajnje marksistički rečeno – protivurečnosti savremenog kapitalizma. Revizionisti u Srbiji naravno se nadaju da će ‘orbanizacija’ svetske politike opet postaviti srpsko pitanje kao primarno teritorijalno – antiavnojevsko. Kao što je i klintonizam za kosovske Albance samo olovna vakcina protiv rankovićevštine na steroidima.

Nekad se i Miloševićem sistem blokirane tranzicije olako karakterisao nakinđurenim odrednicama koje jesu bile medijski atraktivne, ali sociološki teško održive. Jer, ako je Miloševićev sistem ‘totalitaran’ kako je maltene konsenzualno najbolja ministarka kulture od 1990. do danas Nada Popović Perišić iz tog sistema, ako je to bio bio ‘plebiscitarni cezarizam’, onda bi Trampov mogao biti ‘rijaliti-tviter cezarizam’. Putinizam je, uprkos sovjetskom resantimanu, deo te protivurečnosti globalnog kapitalizma, a ne deo alternative. Sovjetski realni socijalizam jeste doživeo istorijski fijasko usred strukturalnih neodrživosti, ali se olako zaboravlja da je sovjetska pretnja presudno uticala na popravljanje položaja radničke klase na Zapadu i stvaranje država blagostanja, kao što se prenebregava teza Erika Hobsbauma kako je jedan od najvećih paradoksa ‘kratkog 20. veka’ upravo u tome što je Crvena armija spasila liberalnu civilizaciju Zapada.

Martin Šulc, kao kandidat nemačkih socijaldemokrata za kancelara, postavio je čini se realnu strategiju – ‘kao zaštitnik radnog naroda boriće se protiv populista’. Ali i ‘populisti’ računaju na ‘radni narod’ – kako na bukvalnu radničku klasu i njenu agoniju, tako i na sramni oportunitet famozne srednje klase koja se mistifikuje kao garant stabilnosti društva, ali ne samo liberalnog ili titoističkog u našem romantiziranom slučaju. Pa i najveći garant Vučićeve vlasti nisu naprednjačke mase, već ‘srednja klasa’, odnosno gro ‘potrošačkog društva’ koje je stvorio DOS konformistički spremnog na konsenzus s vođom. U tom kontekstu i na globalnijem nivou može se govoriti o takozvanim dogovornim autokratijama.

Razrađene su strategije zbunjivanja. Na primer filantropije kao sofisticiranog korumpiranja i otupljivanja klasne pozicije. Lišena revolucionarnog utopizma, pomodnog anarho avanturizma, promašaja i terora realsocijalizma, levica mora ostati privržena demokratiji i povratiti svoj aktivni internacionalizam (kao korektiv globalizma), a radnička klasa (prekarijat) od ‘klase po sebi’ mora konačno postati ‘klasa za sebe’ – svesna svog postojanja i istorijske pozicije. To bi bilo lekoviti i za postjugoslovenski prostor zaražen endemskim nacionalizmima sa kvislinškim karakteristikama.

To što nema Jugoslavije ne znači da kriza nema jugoslovenski karakter. Jer izgleda još nije dogoreo drugi kraj sveće, kako je Đinđić pisao o nedovršenostima federalizma. SFRJ se još nije raspala. Je l’ tako?