Sluša li Springstin Idole?

Springstin je 15. februara dao intervju britanskom rok novinaru Nilu Mekormiku i priznao da je i ovaj album pisao pod uticajem besa izazvanog političkim dešavanjima. „Moj rad se uvek svodio na osuđivanje udaljenosti američke realnosti od američkog sna“, kazao je muzičar, dodajući da je sada ta udaljenost veća nego ikada. „Wrecking Ball“ je zasnovan na mračnom besu. Tračak nade The Boss (ipak on jedini nosi ovaj nadimak u rokenrolu), pre svega vidi u nedavnim protestima: Pokret ‘Okupirajmo Vol Strit’ za Springstina je bio veoma moćan i doneo je neke promene u komunikaciji. „Pokret ‘Čajanka’ postavio je svojevremeno na dnevni red razgovore o nekim temama, ali sada svi ljudi govore o ekonomskoj jednakosti. Takva se konverzacija u SAD nije vodila skoro 20 godina!“

Springstin je aktivno podržavao predsednika SAD Baraka Obamu tokom izborne kampanje (prošli album „Working on a Dream“). Pesma „We Take Care of Our Own“, prvi singl sa albuma, i ovoga puta je uvrštena u spisak pesama kojima će se Obama poslužiti u predstojećoj predsedničkoj trci. Iako nije oduševljen onim što je do sada učinjeno, Springstin nastavlja da podržava Obamu. Doduše sad diskretnije: „Za umetnika je uvek bolje da održava distancu od centara moći.“ Rok kritičar Saf Manzur nazvao je Springstinove pesme „fanfarama za običnog čoveka“. On ima redak talenat da od običnih, često i luzerskih sudbina napravi epske priče.

U skorašnjoj izjavi za magazin Rolingston, Springstin je otkrio da je pre nešto više od dve godine prvi put u životu napisao pesmu o čoveku koji svako jutro pre polaska na posao vezuje kravatu. Finansijska kriza ga je uverila da je došlo vreme da progovori o likovima i silama koje su Ameriku dovele u ovu odvratnu poziciju. Bes zbog pohlepe i korupcije mešetara iz Vol Strita akumuliran je u „Wrecking Ball“-u i to je najdirektniji album-izuzimajući, možda, „Nebrasku“-koji je ikad snimio.“Niko decenijama nije hteo da govori o neravnomernoj raspodeli prihoda u Americi, niko izuzev Džona Edvardsa koga nisu ni slušali. A sada Njut Gingrič priča o „grabljivom kapitalizmu“ -, ej Njut Gingrič! To se ne bi dogodilo da nije bilo okupacije Vol Strita. Ono što je urađeno mojoj zemlji je pogrešno i nepatriotski. Moje najbolje pesme počivaju na iskrenom patriotizmu, koji je kritički i preispitujući, a često i gnevan.“ U istom stilu Springstin je nastavio i u intervjuu za Gardijan. „Veliko obećanje je nestalo. Ne možete imati Sjedinjene Države ako se nekim ljudima poručuje da u ‘našem vozu’ nema mesta za njih“.

Retki su ljudi koji stare na ovako dostojanstven način; koji su puni para, i to samoironijski priznaju, ali to ne umanjuje njihov autoritet među „običnim narodom“.

Izuzev uskog kruga fanova, u Srbiji je Springstina, na žalost, pratilo hronično palanačko nerazumevanje, koje se obično ogleda u etiketama da je on „američka seljačina“ (?!), ili stereotipima da je „The Boss projekat“ Medlin Olbrajt sa bicepsima i fender telekasterom, logistika Bele kuće uz čije nitroglicerinske rifove i refrene američki vojnici u kantini Bondstila kraj Uroševca pijani i naduvani u gej orgijama prekraćuju sebi dosadu, i slave „Novi svetski poredak“. Čak je i julovski pitbul Goran Matić svojevremeno zvucima „Born in the USA“ ilustrovao snimke pijanke iz Bondstila, mada je posredi duboko antirantna pesma i oštra kritika američke hipokrizije. Springstin je radnički heroj. Radnička Srbija je, na žalost, i grandovska i dizelaška.

Čak i oni koji pokazuju izvesno razumevanje za Springstina i dalje ne mogu da ga emancipuju od Boba Dilana, iako je Brus davnih dana prevazišao i formu i ideju ovog svog uzora. Novi album najvećeg živg autoriteta u rokenrolu uzbudljivo podseća na njegov „folk“ album iz 2006. „We“ Shall Overcome: The Seeger Sessions kojim je reafirmisao protesni žanr i potvrdio da će završna reč biti njegova. Ako je 1984. kerozin za Springstina značio čistu energiju buldožerskog benda i njegovog vođe, posle 11. septembra kerozin je dobio sasvim drugu konotaciju, te je otuda, na primer, njegov album „The Rising“ bio kolekcija kerozinskih epitafa. Dizao je glas za prava „obojenih“ sunarodnika (American Skin – 41 Shots). Na albumima „The Ghost of Tom Joad“ i „Devils & Dust“ osećala se beznadežnost sudbina na meksičkoj granici…. Bio je oštar protivnik Buša mlađeg, mnogo više nego što se nekada udaljio od Regana kada je ovaj na svoj „patriotski“ način tumačio Born in the USA poetiku i ikonografiju, pa mu je Springstin predložio da presluša Nebrasku. Nije Springstin bio toliko ni za Džona Kerija, koliki je tada bio protivnik politike Buša juniora.

U „Into the Fire“ (The Rising), smrt vatrogasca (11. 9.) nije opisana direktno, vec kroz reči nesrećne udovice. Irska balada „Mrs. McGrath“ (We Shall…) govori o majci čiji se sin vraća kao invalid iz rata. Ako je onomad to bio 11. 9, posle je to bio Nju Orleans, ali ne toliko uragan Katrina, koliko odnos države prema nesrećnicima, pa otuda Springstin preuzima „My Oklahoma Home“, i recikliranu sudbinu čoveka kome tornado odnosi kuću i ženu. Evo nešto i za srpske nacionaliste: U gospelu „Oh, Mary, Don’t You Weep“, Boss podseća establišment na faraonovu vojsku koja se utopila.

I cela ova priča o Springstinu malo i zbog zjapeće praznine, kad je o autoritetima reč, u „jugosferi“. Koja je nekad imala „treću po snazi“ rok scenu u Evropi, kao što je i JNA tobože bola „treća“. Gde su, šta rade, danas, 55 godina od prvog nastupa Mila Lojpura u BG, kada zvanično počinje naša rock istorija? Goran Bregović kao da se stidi rok prošlosti. Bora Đorđević i dalje srbuje doskočicama, Jasenko Houra posle HDZ faze tezgari za Novu godinu sa Dinom Merlinom po Budvi, Džoni Štolić je pobegao u helensku prošlost, Gile iz Orgazma i dalje ne može da shvati šta je to hevi metal, Zoran Predin na albumu „Tragovi u sjeti“ obrađuje Čolu, Bregu i Balaševića, te tezgari za Dan žena… Cane iz Brejkersa je jedan od retkih koji se drži kako-tako. Makar zbog predstojećeg jubileja-30 godina benda i BG koncerta zakazanog za 3. mart. Ali Cane i nema ambicije da bude „merodavna ličnost“ jer bi, kako sam priznaje, lako mogao da sklizne u mediokritetstvo. Bliži mu je misticizam, registracija patnje na putu do radosti.

Ali, da li zna Springstin da ima zemlja u kojoj je jedan pop-rok bend u proširenom sastavu, ni manje-ni više, nego na vlasti. Kakva li je to zemlja, mora da bi se zapitao, a možda i poželeo da je poseti. Da nije to Land Of Hope And Dreams?