Smešni Kafka

Kao što sam i pretpostavio, znao je da su Draža Mihailović i De Gol spavali zajedno (kreveti na sprat) u vojnoj akademiji, kao što je znao i da je Bizmark umro sa imenom Srbija na usnama (naravno, sve ovo je netačno). To je bilo dovoljno, pa ga nisam pitao ko je smislio 11. septembar, ko je opalio po Markalama i da li je Tito ubio Krcuna, ako već nije Čerčilov vanbračni sin. Od Čajetine do Mačkata je očas posla, pa nisam stigao da ga pitam da li je Miloš Obilić jeo kačamak, i da li bi zaključio da je kukuruz stigao iz Amerike koju je Kolumbo otkrio posle Kosovske bitke. Mislim, ako logiku koristi tako briljantno u drugim slučajevima, da li bi i u ovom, baš logičkom. Ne, nemam ništa protiv konspirativne epistemologije (teorija zavere), čak mislim da u određenoj meri ona jača kritičku svest, ali ako se zabrazdi nije dobro po svest uopšte, a kamoli kritičku.

Preporučujem za čitanje roman Stivena Kinga „Dalas '63“. Te godine, 22. novembra tri pucnja su odjeknula u Dalasu, Džon Kenedi je ubijen i svet je zauvek izmenjen, a teorije zavere dobile su nepresušan rezervoar. Stiven King se bavi alternativnom istorijom, i nagađanjem šta bi bilo ako jedan čovek ima mogućnost da se vrati kroz vreme i izmeni tok istorije. U ovom delu epskih razmera, Džejk Eping je nastavnik engleskog jezika, ima 35 godina i živi u američkoj državi Mejn. Jednog dana, prijatelj Al otkriva mu neverovatnu tajnu: U njegovoj ostavi nalazi se vremenski portal koji ne vodi u glavu glumca Džona Malkoviča, već u 1958. godinu. Al ubeđuje Džeka da krene u misiju-da pokuša da spreči Kenedijevo ubistvo. Džejk stiže u svet Elvisa i Kenedija, upoznaje i osobenjaka Lija Osvalda….

Ako su Oliver Stoun i Stiven King bili maštovito znatiželjni povodom ovog slučaja, zašto ne bi to bio i Slobodan Milošević. Prema jednoj teoriji-sada već novom srpskom čaršijskom mitu-Milošević je nakon overe Dejtonskog sporazuma u Parizu imao koji minut nasamo sa američkim predsednikom Bilom Klintonom. U Vašingtonu tu vrstu protokola nazivaju „minutima prijateljstva“ i to je vreme kada pozvani (a u ovom slučaju to je navodno bio Milošević) može da kaže sve svoje zahteve i iznese sve svoje probleme. Ne zaboravimo, u tom trenutku Slobo je „faktor mira i stabilnosti“. Otprilike, Klinton se obratio Miloševiću sa „predsedniče, čast mi je“, i pokazao mu na fotelju. Milošević je seo, izvadio tompus, zapalio ga, vukao dim jedno minut-dva, nakon čega je rekao: „Kolega, i vi i ja znamo da Hari Li Osvald nije ubio Kenedija!“ Klinton se zabezeknuo, ustao i izašao iz sale bez pozdrava. Čak se Milošević posle i hvalio kako je šokirao Klintona. Odmah da se razumemo, ovo nisam čuo samo od taksista, već i od jednog ozbiljnog čoveka sa diplomatskim i univerzitetskim iskustvom. Ali, na kraju moram vas razočarati, jer moj izvor kome zaista verujem, rekao mi je da je to čista budalaština. Kao što je, s druge starne, apsolutno tačno da se Milošević na više mesta raspitivao da li je Tito bio mason? Kao što ne mogu da vam garantujem da je Franc Ferdinand (nadvojvoda, ne rock bend) inkognito bio u Beogradu (i da čak postoji ta slika), a da je Džo Stramer bio na Kadinjači (naravno ne novembra 1941. kao u nekom Kingovom romanu). Postoje indicije.

I dobro, cela ova priča zbog (ne)očkivanih nedavnih saznanja da su Amerikanci maltene otpisali Srbiju jer je njen predsednik Tomislav Nikolić „otkulirao“ američkog potpredsednika Džozefa Bajdena prilikom njihovog susreta u Rimu, marta 2013. na ustoličenju pape Franje. Tačnije, Nikolić je bio „previše nonšalantan“ i pomalo „kafanski“ pričao s Bajdenom, tipa „ti si mene zvao, a ne ja tebe“. Moj izvor, upućen u te stvari, mi kaže da to možda nije bio najuspešniji Nikolićev sastanak, ali „daleko od naduvavanja ovog tipa“. Uostalom, razgovarali su duže od predviđenog termina. I Bajden ga je zaista zvao. Tek je neozbiljno taj sastanak tumačiti kao neki dramatičan diplomatski skandal zbog koga je Amerika „otpisala Srbiju“. Mada, više upućenih ljudi mi kaže da je predsednik Tomo i na novom poslu zadržao nešto od starog cinizma. Na primer, jednom u UN na nečiju sigestiju da bi možda mogao da se upozna sa Džefri Saksom koji se tu negde obreo, predsednik je pogledao pa rekao, „ma….“

Inače, kontinuirano „bockanje“ predsednika Srbije u medijima i čaršiji sad zaista deluje malo kafkijanski. Jeste da se Vučić emancipovao, ali je valjda i dalje „politički sin“. I nije valjda da nema pametnija posla nego da konstruiše politički lapot da bi na Andrićev venac za tri godine instalirao Ivicu. Kad bi zaista Ivica sutra bio predsednik Srbije (izabran na neposrednim izborima), zar stvarno mislite da bi bio kao Lilić? Možda i bi, ali ko da rizikuje. Ipak je i lider SPS izdržao mnogo niskih udaraca i nakupilo mu se dosta gorčine. On nije osvetoljubiv čovek, ali politički instinkt mu je zavidan. Tek je bizarno da se na ovaj „državnički“ način Tomo „bocka“ samo zbog sitnih dnevnopolitičkih motiva? Uostalom, više nema nekada neurotične podele u SNS na „tomovce“ i „alekovce“. Tomovi danas više pišu kolumne i bave se kulturnom politikom koja mnogo ne tangira „reformiste“. Ali, ako nije Vučić, ko je? izvesna predsednikova „neadekvatnost“ u pojedinim momentima, ne liči na pravi motiv.

Setimo se posete Džozefa Bajdena Beogradu 2011. Rukujući se s Vukom Jeremićem, navodno se nagnuo ka ministru i rekao: „A ti si taj dečko s Harvarda koji nam pravi probleme.“ Da li vam je takvo obraćanje simpatično ili zastrašujuće, ili je gore od ovog navodog Tomovog skandala. Sigurno je bilo gore neko kad je Berluskoni „kritikovao“ Šutanovca što je mnogo visok pa remeti fotografski sklad, te je onda italijanski premijer morao da „postrojava“ naše ministre. Iako se u (pro)američkim krugovima govorilo da „dečko s Harvarda“, doprinosi antiameričkom raspoloženju u Srbiji, a tu zabrinutost mu je preneo lično i funkcioner Stejt departmenta Tomas Kantrimen, depeše koje je objavio Vikiliks pokazale su nešto sasvim drugo. Tako smo iz depeša američke ambasadorke Meri Vorlik saznali da je Jeremić insistirao da se sa njom sastane u beogradskom restoranu „Madera“, znajući da će tamo biti viđeni, što je Vorlik protumačila kao želju Jeremića (tvrdog pregovarača) da relaksira zategnute odnose sa SAD.

I evo za kraj jedne apsolutno tačne, a poučne priče povodom susreta srpskih političara sa bitnim svetskim facama: Kad je Zoran Đinđić bio u Beloj kući, Džordž Buš (mlađi) rekao mu je (otprilike) da je jedan od najmlađih demokratskih lidera u svetu. Đinđić je njemu uzvratio komplimentom, otprilike o moći i odgovornosti, a onda su otišli na „pravi sastanak“ (gde se vodi politika) – kod Dika Čejnija. Iskusni Čejni nije se folirao, pa je malkice čitao s papira šta treba da kaže, te upita goste iz Srbije kako je tamo kod njih nakon demokratskih promena (5. oktobar)? Đinđić kaže da je kao posle prvog seksa. Seksa?, zainteresovao se Čejni. Da – dodaje Đinđić – mnogo očekuješ, a posle vidiš da i ne mora da bude tako. Čejni se simpatično nasmejao.

Što pomenu seks, pita Zorana ovaj moj izvor koji je s njim bio u Beloj kući, na šta će premijer: „Kad bi se nas Čejni setio! A sad, kad god negde čuje – seks – a to se često čuje – verovatno će se setiti i Srbije.“

Poučno, zar ne?