Smoki i municija

Iz „Jugosfere“ na američko tržište najviše izvozi „Podravka“ iz Koprivnice. Na ulicama grada Čikaga može se videti i kragujevački fiat 500 L. Sa uvažavanjem se pominje ulazak „Filip Morisa“ u Srbiju, kao i spektakularna kupovina, tako kažu, „Marba“ od strane „Pepsija“. Od obaveštenih ljudi čujem da će američki investicioni fonda „Darbi“ (Valjaonica bakra u Sevojnu…) nastaviti da investira u Srbiju.

Ali, dragi čitaoci, da znate i ovo: Sve što sad izvoze zemlje bivše Juge u Ameriku, nije ravno onome što je nekad radio sam „Gavrilović“ iz Petrinje. Oni su snabdevali američku vojsku presovanom šunkom.

Biznismeni srpskog porekla mi kažu i da je opasna glupost ukidanje ekonomskih ambasadora koje Srbija ima i koji su brzopleto proglašeni „Dinkićevim zamajavanjem“. Čak kažu da, bar u Americi, treba povećati broj takvih ambasadora, pa onda navode koliko druge zemlje imaju takvih, a cifre idu i do pedeset. Veliki ugled ovde ima i doskorašnji dugogodišnji konzul u Čikagu Desko Nikitović, a nakon njegovog odlaska sa gorkim ukusom tabloidnog razvlačenja ovde vlada veliki vakuum, a dijaspora apeluje na Srbiju da što pre postavi konzula.

Dijaspora ima još jedan apel: Učinite sve da nova „Er Srbija“ uvede direktnu avionsku liniju Beograd-Čikago. Lakše je zakazati kafu sa Obamom nego dobiti slot na čikaškom aerodromu „O'Hare“, ali naši iz Čikaga tvrde da za to imamo čvrsta obećanja. Za srpsko pitanje, ovde je zapaženo i pohvaljeno uvođenje leta „Er Srbije“ iz Beograda za Banjaluku. Mada, evo i jedne primedbe iz Čikaga: Sa Zoranom Đinđićem sam bio u Banjaluci onog dana kad je na putu za Surčin Bagzi pokazao koliko su pretnje ozbiljne. Đinđić se posebno bio založio i na sebe preuzeo zadatak da se uspostavi ta linija za Banjaluku. Ako već porede Đinđića i Vučića i tamo gde ne treba, zašto onda propuštaju priliku da ih uporede gde je to najlogičnije, kao u slučaju ove avionske linije, gde bez imalo neukusa možemo konstatovati da je Vučić ispunio mali delić Đinđićeve vizije. Posebno kada pored tinjajućeg nastavka one paklene satanizacije da je pokojni premijer bio „izdajnik“ postoji i jedna minornija, ali perfidna i manipulativna strategija povodom Đinđićevog lika i dela – da se on prikaže manjim Srbinom nego što je zaista bio, iako je, naročito poslednjih godina života njegov nacionalni i patriotski osećaj bio jako izražen. Sa vrlo jasnom naznakom, kako je i nazvao svoje poslednje predavanje u životu koje je održao studentima Filozofskog fakulteta u Banjaluci: „Od nacionalizma ka patriotizmu“.

Da se vratimo u Čikago, za koga je američki pisac Nelson Agren u Njuzviku rekao – da je voleti Čikago isto kao voleti ženu sa polomljenim nosem. Uz grčku, poljsku i meksičku, srpska zajednica je najveća iseljenička ovde na obalama jezera Mičigen, velikog otprilike kao Jadransko more i punog dobrih lososa. Ali, sa Mičigena od Kanade duva da pingvini padaju u nesvest. Beogradska košava je ventilator za ovo. Ako je jedno od bizarnih „pobratimljenja“ bilo ono slavonske i užičke Požege, da bi nakon raspada Juge obe odahnule i ostale samo Požege, bratimljenje Čikaga i Beograda je veliki uspeh i primer da prisne veze balkanskih Srba, američkih Srba i Amerikanaca ne treba reducirati samo na stihove „kad sam bio mali, poklone mi slali, iz Čikaga moji, znaš ti dobro koji“. Ipak, Drugi svetski rat se nakon saniranja crkvenog raskola i odlaska Miloševića, konačno završio i ovde.

Podsetimo, Povelja o bratimljenju Čikaga i Beograda potpisana je juna 2005. godine, prilikom posete SAD delegacije Grada Beograda, koju je predvodio gradonačelnik Nenad Bogdanović. Beograd je time postao 25. grad koji se zbratimio sa ovom metropolom u Ilinoisu, pored Atine, Birmingema, Hamburga, Milana, Moskve, Pariza, Šangaja, Toronta…

Ovde je tokom oktobra 2009. boravila i delegacija Beograda predvođena gradonačelnikom Draganom Đilasom. Tom prilikom organizovan je susret sa gradonačelnikom Čikaga Ričardom Dejlijem (ovdašnjom legendom). Dogovorena je bila saradnja od komunalne i urbanističke do policijske. Model nadzemnog, „lakog“, metroa, čujem ovde i pre neki dan bio bi idealan za Beograd.

U prestižnom „Muvico theater“ bioskopu od 6. do 8. decembra održan je prvi Srpski filmski festival, na kome su prikazani „Krugovi“ Srđana Golubovića, „Falsifikator“ Gorana Markovića, „Kad svane dan“ Gorana Paskaljevića, „Mamaroš“ Momčila Mrdakovića, „Put ružama posut“ Olivere Šaranović… I moram da vam priznam da se takav repertoar tri dana junački nosio sa „Igrama gladi“, čiji je drugi deo ultimativan u Americi, a „Muvico“ je sav u znaku Dženifer Lorens, heroine ove distopijske sage koja se sa „lepim licem seljančice“ bori protiv artificijelnog totalitarizma. Čikaški mediji su najavili i propratili festival, a ovdašnja produkcija je sticajem okolnosti bila takva da je i radoznali Amerikanac, a kamoli Srbin iz dijaspore, mogao da doživi široki istorijski luk kao bioskopski hajlender – od srednjovekovne Srbije, preko pada pod Turke, do Holokausta, titoizma, krvavog rata u Bosni od 1992, hiperinflacije, NATO bombardovanja… Ima i srpske krivice i srpske patnje. Poseta je bila odlična. Najavljena „Ravna gora“ je izostala. A čekali su je.

Možda Ivan Tasovac treba da se ponaša lenjinistički, u smislu da se zna koja je glavna umetnost; da se ona forsira, da njoj ide najviše para, a ostali da se skrpe i ne ljute pred državnim razlogom. Lenjin je davno rekao da je film najvažnija umetnost. Ovaj čikaški festival daje za pravo da i Tasovac tako odluči. Ili, neka odluči da to bude pozorište. Možda konceptualna umetnost, ili naivno slikarstvo. Uglavnom, ne mogu se sve umetnosti na ovom budžetu ravnomerno razvijati, kao što ne postoji ni ravnomerni regionalni razvoj.

Šta bismo još izdvojili iz Čikaga? On je puls Amerike i najtipičniji američki grad, kako kaže jedan njegov stanovnik – Geri Kejn, koga srećemo na „convers“ tezgi u šoping-molu blizu „O'Hare“, dok se u pozadini čuje „Lightning Bolt“, novi Pearl Jam album. U Srbiji mi je zvučao distorzično, mada prilično dosadno, ali ovde mi se čini kao da nije loš. Ili je to samo sugestija provincijelne fascinacije. Geri mi priča anegdotu o nastanku Čikaga: „Grupa ljudi iz Njujorka je rekla: Momci, mi uživamo u kriminalu i bedi, samo što ovde nije dovoljno hladno. Ajmo zato na zapad.“ Mada, danas je Al Kapone samo najtraženiji lik na suvenirima – posebno magnetima za frižider.

Čikago je stradao u ogromnom požaru 1871. „Ja hoću“, rečenica tipična za duh grada, značila je i ogromne napore za dizanje iz pepela. Trijumf je bila „Kolumbova (svetska) izložba“ 1893. zamišljena da obeleži 400 godina otkrića Amerike, a nju je za šest meseci obišlo 27, 5 miliona posetilaca. Tu su Tesla i Vestinghaus predstavili svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu. Dijaspora i kancelarija za nju u Beogradu imaju ambiciju da Teslin spomenik, posle Njujorka, postave i u Čikagu.

Ako ne znate koliko ima pečenjara u Čačku i pilana u Novoj Varoši, treba da znate da u oblasti Čikaga ima oko 35.000 fabrika, te otuda inicijative o američko-srpskom privrednom klubu i srpskoj banci ili investicionom fondu dijaspore dobijaju puni smisao. Ovde se ceni napor koji su ambasadorka Meri Vorlik i njen naslednik u Beogradu Kirbi učinili za promociju Srbije kao biznis destinacije.

Čikago je i kulturni, modni i sportski centar. Grad obrazovanja i zabave. Ali, dok hodate njegovim ulicama nikada ne treba zaboraviti reči američkog pisca i dvostrukog dobitnika Pulicera Normana Majlera: „Čikago je grad u kojem niko ne može da zaboravi kako se pravio novac. Podizan je sa poda koji je još bio klizav od krvi.“