Socijalistički savez

U Veroni Jugosloveni su 26. juna 1990. pobedili Španiju, ali u vreme dok je trajalo svetsko prvenstvo intenzivno su tekle i pripreme za formiranje SPS.

Partija je nastala ujedinjenjem Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije (SSRNS) i Saveza komunista Srbije (SKS). Kako istorija kaže, ujedinjenje je ozvaničeno na vanrednom kongresu SKS četiri dana uoči osnivačkog kongresa SPS koji je trajao od 16. do 18. jula 1990. godine. Možda bi Ivica Dačić do kongresa stranke (kažu mi u SPS biće pred kraj godine) mogao da se vrati na „nultu tačku“ – na kongres ujedinjenja SKS i SSRNS. I to baš da partija promeni ime, a da ostanu socijalisti. Jer već se pričalo po čaršiji, malo i zlurado, o promeni imena partije, radi daljeg jačanja simboličkih i modernizacijskih kapaciteta evropske levice. Dakle, SPS može od nove godine da se zove SSS – Socijalistički savez Srbije. Znači bez onog „radnog naroda“, a što je možda i zaista anahrono. Tada bi socijalisti mogli da iskoriste prednosti imena koje asocira na „krovnu organizaciju“, pa da u njega (savez) uvuku partnerski i sindikate, mnoge nevladine organizacije levičarske orijentacije i ostale aktere „bespartijskog pluralizma“ nudeći im „akciono jedinstvo „, ne ukidajući im pritom nepartijsku suštinu. Ne treba SPS da bude srpska Siriza, ali nelogično je da između Grčke i Srbije bude tolika razlika u „klasnoj svesti“ i njenim manifestacijama.

Doduše, Grci nisu imali samoupravljanje, zbog koga ovde postoje logički problemi i povodom nastupajućeg zakona o radu, koji će, slutimo, uprkos iskrenoj ili fingiranoj želji o javnoj raspravi biti usvojen izgleda kao Briselski sporazum. Zašto pominjem samoupravljanje? Zato što skoro dobijem molbu od nekih zaposlenih u jednoj fabrici namenske industrije koji nam predlažu da podržimo kao novinari njihovog direktora da ga ne smene, a koji je, kažu, em sposoban, em su gotovo svi radnici za njega. Ali to su radnici bez radničkog saveta, jer radnička klasa više nije „ustavna kategorija“, dok je cilj Vučićeve vlade valjda okončanje tranzicije i puni ulazak u novu „društveno-ekonomsku formaciju“. Kapitalizam, dakle. Sa nadom da će se on iz poluperiferijskog statusa, malo više pomeriti ka briselskim standardima.

Cela ova maštarija iz prostog razloga što je priča o SPS na neki banalan način postala deo „letnje šeme“, jer nakon „opozicionog“ nastupa (soliranja) Branka Ružića u „Utisku nedelje“, pitanje SPS suštine opet je postalo jako bitno, sa intenzivnim medijskim najavama kongresa partije pet-šest meseci pre nego što on treba da se održi. Čak sam od nekih socijalista čuo „ovako više ne može“. Ili još preciznije, „ma samo da se Vučić vrati iz Moskve, ovo mora da se raščisti – jesmo li vlast ili opozicija?“ Mudri Dačić zna da su ovakvi socijalisti bez vlasti spretni ko pijan u potoku. Pa makar to i bila malkice ponižavajuća vlast bez koalicionog sporazuma. Otuda bi i putanja prve sledeće rekonstrukcije bila efikasnija, pošto sumnjamo da bi Vučić čekao da se organi SPS izjašnjavaju o nekom od svojih ministara od kojih jedan sigurno lako može postati samo „ekspert“.

Koalicioni kapacitet SPS jeste lošiji zbog visokog izbornog rezultata naprednjaka, ali upućeni mi sugerišu da je Dačić „implementirao svoju izlaznu strategiju“ (ne iz vlasti, već od stalne pretnje još detaljnijeg „otvaranja“), tako da mu se sve više javlja i osmeh. U stvari, hoću da vam prepričam kako mi je jedan socijalista rekao kako je Dačić počeo da se smeje (oseća se olakšanje), mada on (Dačić) „voli uvek malo da bude zabrinut, makar preventivno“.

Dok je SPS u vlasti, Ružić je eonima daleko od preuzimanja kormila. „Više baca buve“, kažu mi. Mada mnogi ne razumeju odnose u SPS. Na primer, Ružić je mnogo bliži po senzibilitetu „moderne levice“ Dačiću nego Slavici Đukić Dejanović, Milutinu Mrkonjiću i Žarku Obradoviću, iako se često spekuliše da bi „stara garda“ podržala Branka. Uglavnom, svi sa kojima sam u toj partiji razgovarao slažu se da je za sada (i još za malo duže) Dačić neprikosnoveni lider. „Stara garda“ je svesna da Dačić uvek, kao što je to voleo da radi Ivica Račan sa hrvatskim socijaldemokratama, može da primeni staru komunističku foru o „podmlađivanju partije“. Posebno zato što u SPS zaista ima mnogo mladih ljudi. Ne samo sa „Megatrenda“. Oni u SPS koji imaju simpatije za Ružićeva „soliranja“ slažu se, samo prećutno naravno, da ne podnose naprednjake. Ne samo generalno i načelno. Uz naprednjake se još u vreme Tome pragmatično prišljamčila jedna grupa socijalista bliska Mirku Marjanoviću koja nije blagonaklona mnogo prema Ivici, iako ih je najviše motivisao revanšizam prema „žutima“. Oni sada jesu formalno naprednjaci, ali ostala je ta socijalistička matrica koja nije za potcenjivanje.

Pravljenje „Socijalističkog saveza Srbije“, skromno bih primetio, ima više izgleda na uspeh od udruživanja po već izanđalim matricama objedinjavanja nekog novog „Saveza za promene“. U čijim korenima će uvek tinjati jalovi resantiman na podele iz devedesetih. Socijalistima treba što više ljudi kao što je režiser Srđan Dragojević. On je u danu onog kontramitinga stajao na bini sa Vukom i Zoranom – danas je socijalista koji hoće u parlamentu da se donesu što bolji zakoni – posebno iz oblasti autorskih prava. Ali ljudi treba da se pogledaju iskreno u ogledalu i kažu sebi „ja sam socijalista“. I to ne znači da zbog toga moraš da zaboraviš nepočinstva te partije iz devedesetih. Niti da podržiš ovakav SPS, pre nego što dođe SSS.

Te daleke 1990. kad su „panceri“ još slavili svetsku titulu, Bremea i Bekenbauera, usvojene su Programske osnove i Statut kojim se SPS promoviše kao savremena partija leve orijentacije čiji je cilj stvaranje snažnog levog bloka. SSS možda je sutra baš to – i partija i krovna organizacija. Možda baš tako treba. A možda će na kraju SPS lukrativni elementi (jer ova partija ima i bogatu pljačkašku tradiciju), koji ne mogu da opstanu bez sistemskog parazitiranja, odvesti ovu partiju, odvajajući je od „baze“, u ropotarnicu istorije. Kad je i Vučić konačno „izgustira“. Kad im prebaciš šta oni rade u Vučićevoj vladi „desnog centra“, oni lakonski odgovaraju da bi reformski zakoni koji se spremaju bili mnogo bolniji da nema SPS da ih „socijalnom odgovornošću“ amortizuje. Ipak, složićemo se, da „Vučićeva avangarda“ Vulin uverljivije priča o tome od klasičnih socijalista. Ništa manje uverljivije neko kad je Srbima objašnjavao zajednicu srpskih opština koja se nešto sve ređe pominje, a tek nisam odavno čuo za onog srpskog načelnika policije, zbog kog se, valjda između ostalog, Vučić onako jogunio pred Tačijem u Briselu. I pruž'o se po podu.

No dobro, nisam slučajno pomenuo režisera Dragojevića. On, sociolog Jovo Bakić, Aleksandar Popov (Centar za regionalizam) i moja malenkost, u prošli ponedeljak smo podno Avale govorili na tribini posvećenoj SFRJ u sklopu „Nedelje socijaldemokratije“ – letnje škole na kojoj učestvuju članovi i članice omladina socijaldemokratskih stranaka i mladi aktivisti nevladinih organizacija, sindikata, studentskih organizacija. Letnju školu organizuje Fondacija „Fridrih Ebert“, koja neguje tradicije nemačke socijaldemokratije. Polaznici su smešteni u šatorima. Kao izviđači.

Govori se o vrednostima – solidarnosti pre svega, održivosti, klimatskim promenama i regionalnoj saradnji, državi, obrazovanju, zaštiti manjina, EU, vežba se veština komunikacije, mapiranje problema, prenošenje znanja…

Ne zabija se ni glava u pesak. Jedna od tema je bila i „Zašto propada socijaldemokratija?“ Na našoj tribini Dragojević je rekao da čeka „socijalističku revoluciju“, što polaznike nije ostavilo ravnodušnim. Pobrao je ovacije. Njih je interesovalo i da li bi Tito danas ušao u NATO, a Jovo Bakić im je odgovorio da ne bi. Podsetio ih je Jovo da je prisilna modernizacija u SFRJ omogućila socijalnu pravdu koja u Kraljevini Jugoslaviji nije postojala. Naveden je i primer društvene pokretljivosti u SFRJ, koja je šezdesetih godina bila najveća u Evropi posle Švedske. Stopa maloletničkog kriminala bila je vrlo niska. Osetio sam čudan logički kolaps – jugonostalgiju onih koji su se rodili nakon smrti iste zemlje. Malo sam ih urazumio stavom mojih drugara iz Slovenije koji vole da žive u EU, a da se provode u SFRJ. Ismejali su me kad sam im rekao da bih pre živeo u vreme DOS-a nego u SFRJ.

„Fridrih Ebert“ ovako razmišlja – tu su i Dačićeve, Dodikove, Milove, Tadićeve i Pajtićeve socijaldemokrate. I verujte, nije samo formalno – zbog imena, ali deluju nekako „prirodno“. Ne zato što je škola u prirodi.