Spiskovi i neuroze

Šešelj je dobro osetio da Basarin ‘Kontraendorfin’ može postati ‘narodna Filosofija palanke’.

Uprkos blasfemičnom prelasku kolumniste u ‘Kurir’.

Za njegove kritičare Basarina proza je u rangu biološkog oružja.

Teško da su Desanku Maksimović nameravali da izbace iz školskih programa baš zbog predgovora ‘Godinama raspleta’ Slobodana Miloševića, ali je sasvim moguće da pesnikinju od Basare (‘okomio se’ na nju u ‘Kontraendorfinu’) makar podsvesno brane upravo zbog predgovora ‘Godinama raspleta’, a ne zbog njene poezije.

Mi kao društvo, u stvari, još nismo izašli iz ‘antibirokratske revolucije’ i tog pogleda na svet. Otuda su ‘braniteljima Desanke’ od ‘prostaka Basare’, od Desankinih stihova bitnije Desankine reči o Miloševiću, kao ‘čoveku harizmatske snage’.

U predgovoru za Miloševićevu kompilaciju ‘Godine raspleta’ Desanka je napisala: ‘Milošević svom dušom želi da nam narod ne bude preveden žedan preko vode, neuk pored nauke, sirot pored bogatog tla, pored tolikog napretka u Evropi da ne očami zaostao. Takav ogroman uticaj na ljude, na mlade, na naciju može zaista samo čovek visoke harizmatske snage.’

Čak ove reči o Miloševiću i nemaju danas mnogo veze sa Miloševićem.

Odbranom Desanke od Basare veliča se Vučić.

Ali ne onaj Vučić s kojim je Basara uradio intervju za Novi magazin.

Već onaj autoritarni vođa koji im je povratio samopouzdanje, koji im je omogućio da posle dosovske tame ponovo koračaju i nastupaju uspravne glave kao što su to nekad radili kao globalna avangarda.

Ima tu i nameštenja, TV nastupa, krupnije i sitnije kinte, ali najviše ima moralne satisfakcije.

Vučićeva tehnologija vlasti zasniva se na sistemu uzajamno funkcionalnih paradoksa, pa je u ključu autoritarnosti posve razumljivo da oni koji su danas ponovo osokoljeni da sude Klintonu, Bleru i Šrederu, potiskuju Vučićeve frendli konekcije s njima, ili sa soroševskim strukturama, dok Vučićev evropski put doživljavaju kao sofisticirano gedžovansko preveslavanje zapadnih moćnika i čist ćar za Srbiju.

Na Basaru kao ponovnog laureata NIN-ove nagrade osvrnuo se i Emir Kusturica tekstom u ‘Večernjim novostima’ koji kao da je pisao njegov kolega – kanadski režiser Dejvid Kronenberg, začetnik žanra telesnog horora.

Stigao je preko ‘Kurira’ kontraendorfinski odgovor.

Moguće da je sve počelo kad je Basara Kusturičin performans simboličke sahrane Mektirnana, Brusa Vilisa i franšize ‘Umri muški’ na Mokroj Gori prijavio patrijarhu i vrhu SPC kao ‘crnu misu uz korišćenje pravoslavnih simbola’.

A baš bi bilo interesantno videti kako bi Kusturica režirao ‘Famu o biciklistima’.

Zar ne?

Hajmo malo u prošlost: Ko se danas seća rekonstrukcije Saveznog izvršnog veća (SIV) ‘kancelarke’ Milke Planinc kad je ubačeno devet novih članova, a Raif Dizdarević je na mestu ministra spoljnih poslova zamenio Lazara Mojsova, dok je Dobrosav Ćulafić zamenio Staneta Dolanca na mestu ministra unutrašnjih poslova.

Između Luke Banovića i Staneta Dolanca na čelu savezne milicije bio je Franjo Herljević.

I to u periodu od 1974. do 1982.

Što znači da je komandovao policijom u vreme velikih demonstracija na Kosovu 1981, kad se krio broj poginulih.

Ni tada narodna milicija nije mogla lako u Drenicu.

Tako su mi pričali penzioneri Saveznog SUP-a.

Prošlo je mnogo vremena od Dolancove, Herljevićeve i Ćulafićeve milicije do priznanja Kosova od strane Tel Aviva i banalizacije svih onih ‘otpriznavanja’ koje je isposlovao Dačić, a opevao Bora Đorđević.

Trijanonski sporazum je zaključen 4. juna 1920. godine u palati Trijanon u pariskom Versaju, između zemalja Antante i Mađarske.

Zbog gubitka dve trećine teritorije Mađari imaju ‘Trijanonsku neurozu’, dok Srbi i pre 1999. i NATO agresije imaju ‘Kosovsku neurozu’.

Iako, naravno, svaka od dve neuroze ima svoje osobene istorijske kontekste.

I ceo ovaj mali istorijski podsetnik iz razloga što će se nadolazećeg proleća navršiti četiri decenije od demonstracija kosovskih Albanaca (počele 11. marta 1981. u menzi studentskog doma u Prištini).

Ni godinu dana nakon Titove smrti one su bile okidač zlokobnog sleda događaja koji su doveli do raspada SFRJ u krvavoj agoniji.

Uglavnom se zaboravlja generacijska komponenta kosovske krize jer generacije su s njom odrasle.

Realno, interpretativno, utopijsko, mitološko, projektovano, (ne)održivo, istinsko i lažno, arhetipsko, identitetsko ili neko drugo Kosovo je postalo deo mentalnog koda.

I srpskih i albanskih generacija.

Samo dve opcije su baš nemoguće: Da Srbija vlada celim Kosovom i da albansko Kosovo buge građanska država.

Slobodan Milošević nije imao viziju ni politički kapacitet da poznih osamdesetih izbegne ‘Kosovo republiku’ tako što bi ponudio nešto što će za svog vakta, ali beznadežno odocnelo za kakvu takvu Srbiju ‘od Horgoša do Dragaša’ Vojislav Koštunica formulisati kao ‘više od autonomije, manje od nezavisnosti’.

Predsednik SANU Vladimir Kostić, pokušajem racionalizacije kosovskog pitanja (osećaj za realnost i šira kontekstualizacija), isprovocirao je reakcije koje su simptomi neuroze.

I ta ‘Kosovska neuroza’ samo je jedno od kolektivnih psihičko-političkih stanja (neuroza) u regionu.

Jedno od takvih stanja je, na primer, i neuroza prouzrokovana stalnom pretnjom ‘srpskim hegemonizmom’ koja ostaje i onda kad nema hegemonizma kao što opstaje antikomunizam bez komunista ili antisemitizam bez Jevreja.

I reakcije na stavove predsednika SANU povodom Kosova potvrdile su da se u Srbiji politika ne vodi preko političkih stranaka već preko spiskova. Imalo je šarma potpisivati peticije osamdesetih godina u dekadentnom titoizmu, ali je tužno tri decenije nakon obnavljanja višepartizma voditi politički život na bazi spiskova, apela, inicijativa ‘keč olova’, ‘kolona’ i ‘najširih frontova’.

Ekspanzija je krenula 2017. pred predsedničke izbore sa ‘Apelom 100’ (za Sašu Jankovića), spiskom ‘650 za Vučića’, da bi se sa ‘Apelom za odbranu Kosmeta’ iz 2018, politički život ustrojio u tri spiska.

Trend se  nastavio prošle godine ‘Apelom 88’ javnih ličnosti i intelektualaca iz regiona (i Srbije) koji su okrivili zvanični Beograd za krizu u Crnoj Gori, da bi stigli do ‘Otvorenog pisma’ upućenog SANU kojim grupa od 93 intelektualca zahteva da predsednik SANU dr Vladimir Kostić podnese ostavku zbog izjava o Kosovu i Metohiji.

Naši spiskovi liče na marke automobila, onih ‘650’ za Vučića’ kao neki fiat 650, dok Apel 88 i Pismo 93 podsećaju na brojeve vatrogasaca, policije i hitne pomoći ili neki SOS telefon za žrtve porodičnog nasilja.

Plus cinične opaske – da onih ’88’ potpisnika podseća na ’88’ ruža za druga Tita.

U nedostatku profilisanih političkih partija, naši spiskovi omeđuju (zapišavaju) politička polja.

Ti spiskovi su ‘primordijalna supa’ iz koje bi iznova trebalo da nastanu političke aminokiseline za stvaranje razvijenog partijskog života.

Nakon što se okonča ili redefiniše politički darvinizam sa naprednjacima kao poslednjima u lancu ishrane.

Radikalskim i julovskim recidivima Vučić urušava javni diskurs, ali i efikasno zamajava, politički umrtvljuje, takozvano patriotsko biračko telo, koje ne vidi ili ne želi da vidi Vučićevo sprovođenje delova LDP politike ispod žita.

Teško je isključiti i rizike od drugog ishoda ovakvog Vučićevog kockanja sa iluzijom aktivizma i renesanse ‘patriotskih snaga’, odnosno da će u bilansima umesto u veliki, narodni, LDP Vučić svoj ‘keč ol’ prevesti u novu ‘Stranku srpskog jedinstva’, mnogo širu od one Arkanove i Pelevićeve, jer koliko smo se od ideologa i propagandista, svih onih povampirenih likova iz devedesetih, naslušali reči ‘jedinstvo’ himna Arkanove i Pelevićeve SSJ bi se sad rado i adekvatno zapevala širom ‘srpskog sveta’ – ‘Glasam za jedinstvo srpskog naroda’.

I ujedinjenje srpskih zemalja, ali sad na liniji Banjaluka – Budva – Severna Mitrovica.

Kad je zasjala zvezda medijski talentovanog pulmologa Nestorovića ubrzo su na red došle i lajf stajl TV emisije s njim.

U jednoj ga je voditelj pitao za preporuku šta da ljudi čitaju dok su u lokdaunu zbog korone.

Bilo je tako predvidljivo u kom će pravcu preporuke ići.

I Nestorovićeva preporuka bio je Dragoš Kalajić.

Ali, istraživanja pokazuju da bi neka lista koju bi predvodio Nestorović možda prebacila cenzus od tri odsto.

Za pravljenje dodatne konfuzije na sceni to je bitan podatak.

Iako među antivakserima nisi baš svi protiv Vučićevog provakserskog režima.

Vučić, ali kao premijer, izjavio je 24. maja 2016. da država trenutno nema dovoljno snage za borbu protiv huligana jer je, kako je rekao, za tako nešto potreban društveni konsenzus.

Sad očigledno ima snage (i za kriminalce se ne koristi više eufemizam huligani).

Postoji valjda i neka vrsta društvenog konsenzusa.