Springstin u Milanu

Od same muzike bitnije je nešto drugo – da The Boss sa svojom mašinerijom nosi luču osećaja slobode i zajedništva po svetu koji nagriza strah i ksenofobija. Atmosfera sa aktuelne The River turneje vraća samopouzdanje. Ovo su i dalje ‘fanfare za običnog čoveka’, kako je svojevremeno Springstinove stihove i muziku formulisao rok kritičar Saf Manzur.

Baš kao što vilovnjačka princeza Galadrijela kaže – svet se promenio, osećam to u vazduhu, zemlji, vodi – i Evropa se promenila. Sa fudbalske strane Italija stoji bolje: Pre dve godine izgubili su na Mundijalu u ranoj fazi od Urugvaja, i slušao sam tada po Milanu rezignirane Italijane za koje je Čerčil rekao da gube fudbalske utakmice kao da je reč o ratovima, a ratove gube kao da su obične fudbalske utakmice. Sad sam ih tešio dok su plakali posle penala s Nemačkom. Konte je vodio rat.

Ono o čemu je govorila Galadrijela, stiglo je kao vest baš pred prvi Springstinov koncert i potreslo Italiju. Među dvadeset žrtava talačke krize u Daki (Bangladeš) ubijeno je devet Italijana. Ubijeni su mučki od terorista Islamske države jer nisu znali Kuran, piše Corierre della Serra. Zbog tragedije nije bilo ni kolektivnog gledanja utakmice na Duomu. Springstin je svirao i za njih. NJegov album The Rising bio je posvećen običnim ljudima stradalim 11. 9. u NJujorku. Braći i sestrama onih koji su mučki ubijeni u Bangladešu. Ili na ‘Ataturku’.

Springstin je uradio istu stvar kao Peti Smit koja je u decembru prošle godine sa U2 otpevala People Have the Power u Parizu, za sve žrtve terorističkih napada, i onih na koncertu Eagles of Death Metal u dvorani Bataclan. Jedan od najmoćnijih delova drugog milanskog koncertu bilo je izvođenje Because the Night (Patti Smith Group cover), mada sam sreo mnogo ljudi u Srbiji koji misle da je to pesma Peti Smit, a ne pesma koju je Springstin napisao za nju.

Kao što su mnogi fanovi grupe U2 (koju i dalje toliko ljudi po Srbiji iracionalno mrzi), komentarisali da je koncert bio simboličan i važan, kako bi Pariz nastavio dalje nakon onoga što se dogodilo, tako su i ova dva Springstinova koncerta bila bitna za povratak samopouzdanja posle Bangladeša. Dobro, ne liči Milano na Brisel koji kao da je u akciji ‘Sablja’, ali prođe po koje vojno vozilo primetno ulicama, dok u zgradi aerodroma ‘Malpensa’ šetaju vojne patrole s dugim cevima.

Obama, koga je Boss podržao sa pesmom Working On a Dream, odlazi. Hilari je banalna za takvu pesmu, Tramp je nova neizvesnost. Doduše, Ronald Regan nije budio baš toliku strepnju kao Tramp, ali se zaboravlja da je i on svojevremeno bio ‘neshvatljiv’ (nezamisliv) kao predsednik za dobar deo Amerike i sveta. Pogledajte ponovo Zemekisov film ‘Povratak u budućnost’ (prvi deo): U izmišljenom gradu Hill Valley, tinejdžer Marti otputuje u prošlost, tačnije u 1955, gde upoznaje svoje roditelje i saznaje kako je u stvari nastao temelj rokenrola – Johnny B. Goode, i koliko je u stvari manja uloga Čak Berija u tome, od one kako to zvanična istorija kaže. Da bi uverio luckastog naučnika da dolazi iz 1984. godine, i to baš u vremeplovu koji je isti taj naučnik, samo kao luckasti starac konstruisao, Marti mu odgovara na pitanje ko će biti tada predsednik Amerike. Ronald Regan?, sablaznio se naučnik, pa dodao: A, ko će biti ministar spoljnih poslova, da neće možda Džeri Li Luis?, cinično je prokomentarisao jer nije verovao ni opciono u Regana kao što ni danas neki, i dalje ne veruju da je Tramp uopšte moguć. Ta Trampova ‘jaka Amerika’, po stavovima i srcu sigurno nije ona Springstinova.

Po Milanu se osećalo da je The Boss u gradu. Iz kafića se čuje njegova muzika, a u knjižarama su napravljene cele police sa diskovima i knjigama o njemu – od biografija, preko onih posvećenih njegovoj posebnoj povezanosti s Italijom, do strip albuma na temu epske pesme Outlaw Pete.

Gotovo sve pesme počinjale su sa prepoznatljivim ‘One, two, three, four’, i većinu je publika pretvorila u slet. Samo su Fredi i Queen bili možda bolji po tom pitanju. Prvi koncert trajao je tri sata i 45 minuta, a drugi 3 sata i 15 minuta. Bez predaha između pesama. Eh, ljudi, Boss ipak ima 66 godina. Ovo je čisti, esencijalni rock. Springstin je njegov najveći autoritet, koji je realno odavno prevazišao njegove glavne uzore – Elvisa i Dilana.

Turneja je posvećena ekstenzivnom i čudnom Springstinovom albumu (duplom) The River. Pored obavezne istoimene himne koju je svirao na svim turnejama, sad je bila prilika da čujemo i bisere sa ovog albuma koje nije često izvodio – lirsku Point Blank ili visokooktansku Cadillac Ranch. Taj River album ima vrlo kontroverznu produkciju – koliko je dobra za introspekcije kao Point Blank, toliko je loša za rokačine kao Cadillac Ranch koje na koncertima deluju kao tektonski poremećaji.

I ovog jula se primetilo da Boss sa bendom ponekad zaista bolje odsvira tuđe nego svoje pesme, na primer prvo veče je, čujem u više komentara Lucille bolje zvučala nego The Rising.
S druge strane, Badlands zvuči sve reskije kako svet klizi u sve lošijem pravcu, dok Born To Run zvuči kao Amerika koju smo svi zajedno izgubili.

San Siro je još jednom potvrdio zašto je Hungry Heart najbolja Springstinova stvar za horsko pevanje, i zašto je on u pravu kad kaže da niko nije pobedio ako nismo svi pobedili. I to je to: Verujemo čoveku koji je multimilioner da zna kako se oseća kasirka u supermarketu – i to ‘kraljica supermarketa’. Između Springstina i publike postoji nešto što je najtanji resurs danas, kako u svetu, tako i u Srbiji – poverenje!

Ako vam je Savamala poljuljala veru u državu, preslušajte Wrecking Ball, kako se zove 17. Springstinov studijski album. Wrecking Ball je, u stvari, ona velika kugla za rušenje zgrada i kuća, mada se tako zove i jedan potez u bejzbolu. Death To My Hometown (izvedena drugo veče) sa Wrecking Ball više nije onaj Hometown kao zaključna na Born In The USA. Ona je puna gneva. Melanholija tu više ne stanuje. Ljudi su prepušteni sami sebi. Konjica je ostala u kasarnama. Lešinari su izabrali naše meso i naše kosti.

U solo deonicama briljirao je kao E Street ‘Veliki Šeširdžija’ veliki gitarista Nils Lofgren. Litl Stiven (Stiv Van Zant), inače Silvio iz ‘Sopranosa’, nosio je, naravno, karakterističnu gusarsku maramu preko glave. Bobby Jean (veliki bis pod upaljenim reflektorima) je pesma o prijateljstvu Stivena i Springstina. Maks Vejnberg je po ko zna koji put potvrdio reči Mika DŽegera kako Springstin ‘ima najbolji zvuk bubnjeva’. Vejnberg izgleda kao predsednik Nemačke ili premijer Luksemburga, i drži tu pozadinsku punoću zvuka kao granit.

Bila je i Seven Nights to Rock za đusku, na ritualnoj diskari Dancing in the Dark iz prvih redova izvlačio je cure s kojima je, kao nekad sa Kurtni Koks (spot je režirao Brajan De Palma), igrao na bini. Tenth Avenue Freeze-Out je i ovog puta iskorišćena da se mini omažom na bimovima oda pošta preminulim članovima benda Deniju Federičiju i Big Menu (saksofonisti Klarensu Klemonsu). Njega već odavno uspešno menja njegov nećak Džejk i odlično i odlučno se uklapa i kvalitetom i čupavom markantnom pojavom.

Oba milanska koncerta prošla su bez Born In The USA. Ona je i danas tempirana politička bomba. Možda je Boss i pragmatično ne svira. Jednostavno, ona je danas ponovo ‘nerazumljiva’ kao kad je Ronald Regan probao da je iskoristi u kampanji, na šta se Springstin oštro pobunio. Ljudi su ponovo psi koje su previše tukli i koji su pola života proveli u skrivanju. Patriotizam je tako varljiv pojam. Ova buldožerska nitroglicerinska stvar, zamišljena prvo kao akustik bluz, je raskrinkala otadžbinsku mimikriju. Naravno, u Srbiji su i nju mnogi pogrešno shvatili – kao Madlen Olbrajt s bicepsima.

Born In The USA je deo jedne ‘američke’ celine. Italijani su povodom ovih koncerta sastavili i deset top pesama tog žanra – singlova obmotanih bodljikavom žicom, kao glava Kipa slobode, to su himne gorčine, periferije, tame na kraju grada, pesme ljudi čiji su mozgovi sprženi patriotskom propagandom, ratom, pesme u kojima je suša, u kojima su invazije skakavaca, peščane oluje, klimatske nesreće za poljoprivredu – kao u filmu Kristofera Nolana Interstelar kad svi znaju da je kraj neumitan i definitivan. I da jedino preostaje optimizam u poverenju. Kao Springstinov.

U tih top deset je i Dilanova Bringing It All Back Home (1965) i Scarecrow Džona Kugera Melenkempa. E tu bi The Boss trebao da snimi na nekom novom High Hopes albumu, krcatom tuđim stvarima. Uostalom, poslušajte, pa recite.