Srbin na Mesecu

Ponekad je najobičnija logika najbolja za demaskiranje tog sindroma. Ako već neko ne veruje naučnim dokazima koji pobijaju „zaveru“: Dakle, ako je NASA sa Holivudom mogla da prevari mog dedu, da li je stvarno mogla da prevari Sovjetski Savez, jer tada je kosmička trka kao lepše lice Hladnog rata, bila suština prestiža. Sovjeti sigurno ne bi propustli šansu da izblamiraju Amerikance, a Amerikanci, uprkos Holivudu, sigurno nisi bili toliko vešti da prevare Moskvu.

Iako bi Titovo vreme trebalo da bude autoritarnije od ovog danas, bar po pitanju spuštanja na Mesec nešto ne štima sa autoritarnom svešću. Tada su ljudi po Srbiji, čini se, mnogo više verovali u NASU, pa otuda bili i otvoreniji prema svetu i njegovim čudesima. Prostije rečeno, bili su manje ksenofobični. Doduše, i Tito je pospešivao taj kosmopolitizam i kosmičku euforiju. Uostalom, odlikovao je Nila Armstronga. Legendarni TV komentator i kosmički populizator, inženjer Milivoj Jugin, dočarao je milionima Jugoslovena trenutak poletanja Apola 11 tačno u 13 časova i 12 minuta po Griniču 16. jula 1969. godine rečima“ …Zemlja pod nama drhti, sve se trese. (Kao Milojko Pantić kasnije u Bariju.) To je prizor užasan i veličanstven. Prvi ljudi krenuli su na Mesec!“ Danas kad je Armstrong umro, izvesna kosmička depresivnost je razumljiva i van teorija zavere i sumnje da bi danas prosečno dete u Srbiji na pitanje šta bi volelo da bude kad poraste reklo – kosmonaut. Pre nego menadžer. Uprkos tome što Vojadžer 1 napušta Sunčev sistem, i uprkos „traktorčićima“ na Marsu, realnost je daleko ispod optimističkih očekivanja jednog Artura Klarka, Isaka Asimova, Karla Sagana i našeg Milivoja Jugina. Da ih je neko te 1969. pitao za 2012. godinu, svi bi verovatno očekivali ljudske naseobine na Jupiterovim mesecima ili neki kontakt sa vanzemaljcima. S te tačke gledanja depresivnost je izvesna, a teorije zavere (ta konspirativna epistemologija) jesu i neka vrsta racionalizacije nemoći.

Rumunski antropolog svetskog autoriteta Mirča Elijade, početkom šezdesetih u eseju „Pomodne kulture i povest religije“, analizirao je opsesiju letećim tanjirima i zaključio da UFO ludilo ima isto uporište kao još dve velike pomodne opsesije. Prva je sirotinjska manija za astrologijom, a druga naučna, opsesivna strast za strukturalizmom. Sve pobrojane discipline Elijade je okarakterisao kao ljudski azil od otuđenja u ovozemaljskoj rutini deprimirajuće svakodnevice i sveta koji pati od deficita „višeg smisla“ egzistencije. U vreme kada je Elijade pisao esej, filmski svemirci bili su veoma jednostavna bića i metafore hladnoratovske epohe („mali zeleni“ kao „mali crveni“). Tek je Stiven Spilberg filmovima Bliski susreti treće vrste i E.T. nametnuo „ufološki detant“, koji je, opet, bio sasvim na Elijadeovom tragu jer svemirci više nisu bili zloćudni Drugi, nego figure iskupitelja, kompenzacija za Boga ili barem za oca. Andrej Tarkovski je 1972. (kao sovjetski odgovor na Klarkovu i Kjubrikovu Odiseju) ekranizovao „Solaris“, roman Stanislava Lema. I to je bio Hladni rat. I ne treba samo kriviti srpsku palanačku ksenofobiju. Danas u SAD i do 20 procenata stanovništva je ubeđeno da je spuštanje na Mesec spektakularna prevara i da je njihova vlada zbog Vijetnama i Votergejta bila sprema na to, i da je Holivud imao takvu logistiku.

I Jugin je ubeđivao ovdašnji narod da spuštanje na Mesec nije prevara. Ali, šta vredi. Zapitajte se koliko je onih Srba ubeđenih u NASA prevaru poverovalo Miloševićevoj propagandi o opasnostima od pomračenja Sunca, kad su opusteli srpski gradovi, dok su širom sveta uz adekvatane đozluke ljudi uživali u tom prirodnom fenomenu. I zapitajte se da li bi vajni rusofili govorili o prevari da je Hruščov uspeo da iskrca Sovjete na Mesec. Te 1969. nije bilo lako naći televizor u selima oko Požege (užičke, a možda i slavonske). Moj deda je našao jedan u selu Zdravčići, gde se, kako je egzaltirano pričao, skupilo pedesetak seljaka i uživalo u Juginovom prenosu. I kakve veze ti naši seljaci imaju sa Dejvidom Bouvijem? Pa te 1969. pojavljuje se singl „Space Oddity“, što postaje prvi Bouvijev hit. Bi-Bi-Si ovu pesmu pušta u pozadini tokom spuštanja na Mesec mada je, paradoksalno, pesma tragična priča o brodolomniku u kosmosu Majoru Tomu, tako da su i Bouvija izvesno vreme zvali Major Tom. Eto, to je bio optimizam koji je povezivao ljude širom planete. Evo primera kako se optimizam tog tipa survava u balkansku realnost: Pre neki dan na nekoj televiziji prikazan je film „Ambis“ – Džejmsa Kamerona: Čovečanstvo je pred nuklearnim ratom, od koga ga spašavaju leptirasti elijeni. U Domu JNA u Pirotu gledao sam 1990. Ambis sa desetarom Jozom iz Ljubuškog. Bili smo oduševljeni tim katarzičnim elijenima. U vreme inflacije 1993. sretnem ispred Beograđanke dilera deviza koji je služio vojsku s nama i on mi kaže: „Znaš li da je Jozo poginuo u HVO-u?“

Ako hoćete da povratite veru u spuštanje na Mesec, pogledajte „Svemirske kauboje“ Klinta Istvuda i poslušajte R.E.M. pesmu „Man On The Moon“. Nema šta drugo da vam preporučim.

Iz teorija zavere svakakva zla mogu da naiđu. S druge strane, da njih nema, svet bi bio manje zanimljiv, ali bi i Srbi (i još neki) bili i manje lud narod. Recimo, hrvatska desnica ima opsesiju da Srbe uvek kroz istoriju čuvaju Englezi, dok srpska desnica smatra da su nas baš Englezi i Čerčil zavili u crno. Kad je Kolin Pauel posle ubistva Đinđića u proputovanju nakratko svratio u Beograd, jedan „ekspert“ me je pitao, šta misliš što je Pauel sleteo? Što? Pa, da pokupi Legiju i skloni ga na sigurno. U to vreme ovaj je još bio u bekstvu. Eto, često teorije zavere imaju i svoju kliničku sliku, ali neke postanu vremenom i besmislene. Sećate se priča o udruženoj zaveri CIA, Vatikana i Teherana protiv srpstva? Ali, kad vidimo kako nove vlasti očajnički traže pare po svetu, zar stvarno mislite da bi se sad neko ozbiljan bunio da nam CIA, Vatikan i Teheran popune budžet?

U bioskope je prošle sedmice stiglo „Bornovo nasleđe“ – solidan film sa Džeremi Renerom, Edvardom Nortonom i Rejčel Vajs, na tragu kultnih romana Roberta Ladlama, pisca koji je proslavio politički triler. Ovaj „master of suspense“ sa svojim međunarodnim intrigama armiju fanova osvojio je i na prostorima bivše SFRJ. Ovdašnja, palanačka i kvaziintelektualna trabunjanja o „trilateralama“, deluju banalno u odnosu na suptilne Ladlamove koridore zavere, jer ovaj guru bestselera doprineo je razvoju mnogih konspirativnih teorija, od kojih se izdvajaju četiri koje je baš afirmisao: Prva je kidnapovanje pape, druga je teza da će konspirativna grupa visokih vojnih funkcionera preuzeti kontrolu nad svetom instalirajući neku vrstu mondijalističke vojne hunte. Treća teorija je da postoji tajno neonacističko bratstvo čija je opsesija obnavljanje Trećeg rajha. Posebno inspirativna je i četvrta teorija kako je bivši direktor FBI Edgar Huver u stvari ubijen. U romane Ladlam je uvodio takozvane obične ljude, a koliko se sećam zavera sa spuštanjem na Mesec ga nije baš impresionirala.