Sretenjska drama

Tomislav Nikolić je optuživan za ‘nož u leđa’, za šokantni i nemoralni čin, za vetar u leđa neprijateljima Srbije, čak za dosističkog kandidata, što je izgleda najgrđa uvreda, svega je dakle bilo verbalnoga u afektu, ali niko od Vučićevih partijskih i medijskih jurišnika nije pomenuo državni udar. Možda i zbog toga što ih s vremena na vreme i imamo, pa ih prebrodimo, a i bilo bi glupo da predsednik države izvodi državni udar, iako za Vučićev prvi prsten političke odbrane nije glupo da premijer Vučić ponekad u unutrašnjoj politici voli da doliva punu čašu. I stabilnost kao i voda može da se prelije.

Bio sam na sretenjskom prijemu u Predsedništvu Srbije. LJudi bliski Nikoliću šapnuli su mi – ‘nagovorili su ga’ (Vučića). Da se kandiduje za predsednika. Iako sam više puta slušao Nikolićeve sretenjske govore na ovom mestu, učinilo mi se da sad previše pominje Karađorđevu hrabrost i Miloševu mudrost. Vučić je slušao u prvom redu. Sigurno je čuo i Nikolićevo podsećanje koliko je puta bio omalovažavan. Koliko je puta bio vreća za udaranje. Sigurno se jedna kvota omalovažavanja i udaraca odnosila i na naslovne strane tabloida koje bar nije uređivala ‘soroševska Srbija’. Mada, ruku na srce, iz Vučićevih usta Nikolić je javno uvek bio ispoštovan.

Jedan kolega mi je pričao kako mu se u nekom mamurnom beogradskom jutru učinilo da je negde video da piše reklama – ‘Centar za lapot’, a ustvari pisalo je ‘Centar za laptopove’. Nikolić je izoštrio vid i sigurno zna šta je u politici lapot. A i šta je seljački makijavelizam. Iako je u suštini sretenjska drama na relaciji Nikolić – Vučić nadgornjavanje oko pogače vlasti (a ne pogače na glavi), bez VIP otpremnine i socijalnog programa za jednog čoveka, ovo je deo šire srpske raskolničke kulture koja ovo društvo drži još u pretpolitičkom stanju. Ovo jesu i ‘radikalska posla’, ali uprkos lepezi ličnih interesa i strasti i ovaj slučaj je izraz strateških nedoumica i neslaganja kuda ova zemlja treba da ide. Ili, gde se uopšte nalazi.

Sve kipti od patetičnih i zavetnih kontradiktornosti: Ako je Vučić u rejtinzima toliko superioran (a jeste), zar mu nije još veći gušt da u drugom krugu deklasira i onog kandidata opozicije ‘iza koga će svi stati’? Na delu je ultimativna naprednjačko-socijalistička satanizacija drugog kruga predsedničkih izbora. A u Francuskoj, recimo, drugi krug se maltene podrazumeva. Satanizovana je i kohabitacija. NJu ne voli ovde niko, ne samo Vučić. Retko ko u Srbiji voli ‘zvocanje’. Pa i Nikolić je pobedio Tadića u drugom krugu. I počeo je da ga stiže posle TV duela na RTS. Vučiću je lako da u prvom krugu izbegne TV duele – da se spušta na taj nivo i sedi sa ‘dosovskom plejadom’, plus Boško, minus Šešelj. To bi, kako mi reče jedan naprednjak koji veruje u monolitnost partije bila egzibiciona šahovska simultanka. Ali, u drugom krugu bi taj duel bio stvar političkog bontona. Makar prošao i ‘dosmanlija’.

Pre sretenjske drame Vučić je rekao da voli Nikolića ali da najviše voli Srbiju, kao da Vuk Jeremić nije napadan zato što se kandiduje upravo iz razloga jer voli Srbiju. Zorana Mihajlović je toliko apelovala na Nikolića da odustane, da bi u sretenjskoj drami razočarana i revoltirana siktanjem došla na korak da postane naprednjačka Vjerica Radeta, Nataša Jovanović i Gordana Pop Lazić zajedno i da počne da kune. Ivica Dačić je bio toliko kivan na Nikolića, i toliko lojalan Vučiću, da se stiče utisak da bi SPS stavio na zajedničku listu sa SNS samo ako bi Vučić to predložio zarad stabilnosti Srbije.

Sretenjska noć je u metodologiji bila maltene sovjetska. Tačnije u svojoj ‘nekonvencionalnosti’ (naprednjačka ocena) navodne obznane: Sputnjik objavljuje oko devet uveče, tišina prekriva noć, ni demanta ni potvrde. Šešelj kaže da je Nikolić ‘kandidat Zapada’. Miroslav Mišković ponovo ulazi u orbitu kao tajkunski Fetulah Gulen. Tanjug je tek sutradan ‘uspeo da stupi u kontakt’ s Vučićem kao da je premijer Met Dejmon u misiji na Mars. Otvaraju se u kalkulacijama bizarne opcije – da u drugi krug uđu Vučić i Šešelj. Narod i stručna javnost dresirani paranojom dižu stvar na geopolitički nivo, stižu pitanja – da li se samo foliraju? Jeste Vučić obezbedio ‘migove’, ali Nikolić ima fore da kao regularni predsednik poseti Moskvu. Da li bi Putin prema Tomi bio kao mitropolit Porfirije koji je tražio od Vuka Jeremića da ga izbriše iz predizbornih spotova? Šta bi bilo s Velimirom Ilićem? Ko je sve u sretenjskoj noći viđen u ‘domaćinskoj Srbiji’. I Vuk i Tomislav, ili samo Tomislav?

Pogledajmo malo anatomiju SNS: To je stranka koja je suštinski promenila svoj DNK. Takozvani Tomini kadrovi su marginalizovani ili ‘namireni’. Setite se ko su bili dosadašnji predsednici Izvršnog odbora SNS – Tomin prijatelj Bačević (Dragica mu je prija) i Tomin sin Radomir, a sad je tu Darko Glišić, iskusan Vučićev operativac s Uba. Od Izvršnog odbora zavisi kadrovska politika na lokalu. Teško bi ko s Nikolićem otišao u neizvesnost domaćinske Srbije iz nekih mnogo bitnih idejnih razloga. Mogli bi eventualno da mu se pridruže neki od takozvanih nenamirenih. Realno nije lako ‘namiriti’ polumilionsko članstvo. Doduše, Nikolić ima iskustva u razbijanju partije (poslaničkog kluba), ali ne treba zaboraviti da je u razbijanju radikala učestvovao i Boris Tadić ponesen humanom idejom pravljenja dvopartizma po sopstvenoj meri, a što mu se na kraju obilo o glavu. Hronični sukobi u SNS – tipa nacionalno utemeljenog rusofila Vladimira Đukanovića i prozapadne Zorane Mihajlović koja nema radikalsko breme, nebitni su u odnosu na lojalnost vođi. Takvi sukobi mogu i da fingiraju unutarstranački pluralizam.

Sretenjska noćna drama i dan posle otvorili su i pitanje roka trajanja keč ol (catch all) partije, koja u nekoj vrsti ‘frontovske’ organizacije obuhvata ljude širokog spektra uverenja, od briselskih evrofanatika do putinovaca. Ali, pitanje je može li ideološki profilisana partija da ima vođu sa rejtingom od pedeset odsto izašlih na izbore? Otvorilo se i pitanje da li je Nikolić ipak sigurniji Vučiću kao predsednik (makar uvek kao džokera imao famoznu Platformu o Kosovu), nego bilo ko drugi kao premijer. A da iole ima politički kredibilitet.

Možda naprednjačka propaganda malo ipak greši kad plaši narod dosovskim kandidatima. Ne amnestirajući dosovske jajarluke, to vreme je ipak bilo Periklovo doba za prethodno vreme ‘patriotskih vlada’ socijalista, radikala i julovaca. I još nekih. Nema demokratske i moderne Srbije bez tekovina Devetog marta i Petog oktobra. Ako Vučić želi da okonča tranziciju u Srbiji, on (ili neki njegov premijer sutra) mora imati sigurno više kontinuiteta s vladama Zorana Đinđića i Mirka Cvetkovića, nego s vladama Nikole Šainovića i Mirka Marjanovića.

Zove me u sretenjskoj noći jedan dalji rođak iz Požege. I znate šta me pita?

‘Rođo, jel’ to Toma doktorir’o’?