Sretenjske magle i vidici

Ovo me podsetilo i na srpski paradoks – da dobar deo dijaspore koji živi u NATO zemljama emotivno želi od Srbije da vodi prorusku politiku. Istovremeno, od nekih mojih prijatelja – iskusnih građevinaca – koji godinama rade u Rusiji – nikada nisam čuo za neku inicijativu da hitno prekinemo EU integracije i uradimo sve što Rusija od nas traži. Možda i zato što naši građevinci tamo rade u realnoj Rusiji, a ne u imaginarnoj koja se rasplamsava u mašti rusifikovanih srpskih revizionista. Ponekad se čini da racionalizam ruske spoljne politike zauzdava ambicije srpskih revizionista. Al pitanje je dokle će ruski racio odolevati zovu tih sirena. Bilo bi zaista apsurdno da Putin postane globalni Milošević kao što je davno projektovala najpakosnija zapadna propaganda.

Doajen političke emigracije Desimir Tošić upozoravao je na neupotrebljivost dobrog dela dijaspore za demokratske i modernizacijske potrebe Srbije. Takva je uglavnom bila i ideološka i gastarbajterska dijaspora. Ona, od devedesetih pa naovamo, iako politički osvešćenija ima drugi problem – voli sa distance da nam pridikuje kako se ne borimo dovoljno protiv Vučića i tako to. A kad bismo tražili cent za ulaz na sajt, prezrivo bi prestali da nas čitaju.

No dobro. Vučić kaže da nam je NATO potreban da čuva Srbe na KiM. Premijera kritikuje desnica zbog sporazuma Srbije sa NATO i različitim olakšicama koje Alijansa dobija ovde. Vučić misli da su kritike političko licemerje jer je sporazum potpisan za vreme Koštunice. Premijer podseća Sandu Rašković Ivić da 2008. nisu jednu jedinu džamiju u Beogradu mogli da sačuvaju. Zakon o potvrđivanju Sporazuma sa NATO tumači se i kao približavanja Alijansi na mala vrata. Rusko ministarstvo spoljnih poslova kroz reči svoje predstavnice Marije Zaharove, uočava – prilično jasno – da Srbija razvija odnose sa NATO i nada se – prilično hladno – da će se Beograd pridržavati politike neutralnosti što je potvrđeno odlukom Skupštine Srbije.

Problem je samo, a to Rusi valjda znaju, da je ta „neutralnost“, pa i na osnovu pomenute skupštinske odluke samo eufemizam za prorusku poziciju. Vučić uverava Ruse da će to sad biti valjda prava neutralnost.

Poslanik SNS i novinar Vladimir Đukanović, pre neki dan mi je rekao da je SNS više pokret nego partija. Pokret u kome ima mesta i za prozapadne i za proruske članove i simpatizere. Za pacifikovanje Srbije to možda i ima neku kratkoročnu taktičku logiku, mada to opasno zbunjuje javnost Srbije dovodeći je ponekad u kliničku konfuziju.

Zašto je konfuzija u Srbiji klinička? Zato što je logička nedoslednost klinička. Ljudi koji očajnički žale što su Srbi pogazili pakt s Hitlerom, sad se žale što je potpisan neki sporazumčić s NATO. Potpisana je sloboda kretanja pripadnika NATO, imovina NATO i njegovog osoblja oslobođena je poreza i carina. Svim pripadnicima NATO garantuje se imunitet i privilegije utvrđene Bečkom konvencijom. Pa zar i Vermaht nije hteo, kako žalite za tim, samo da prođe kroz Srbiju. Čak se žali što s Hitlerom nismo braći Grcima ćapili Solun. Nostalgičari za Trojnim paktom u Srbiji kažu da bez 27. marta ne bi bilo NDH, pa bi i mnogi srpski životi bili sačuvani. Pa zašto se onda ljutite na Vučića koji misli da bi Srbi i danas bili sigurni kad su pod NATO kišobranom? I samo nemojte reći, da pristalice „neutralnosti“ s desnice sve te privilegije koje je dobio NATO ne bi dale Rusima. Neutralnost je ozbiljan stvar i ne treba se s njom frljati i zajebavati.

'A što nije Tito digao ustanak u Zagorju, a ne u Užicu', pita me u kafani u Kragujevcu pre neko veče jedan decentni delija. A, da si ti ruski Valter, kažem mu, gde bi danas dizao ustanak protiv 'Novog svetskog poretka' i NATO? U Zagorju?

Videćemo i kako će se ko, posebno Vučić i Nikolić, ponašati nastupajućeg 24. marta – da li će se racionalnim – hajde da kažemo i vučićevskim – prozapadnim stavom – uz pijetet prema žrtvama, prevazilaziti ovaj datum u kolektivnoj traumu , ili će on biti pojačavan kao mitsko mesto otpora – kao čvorište agoničkog revizionizma i antizapadne frustriranosti. Jako je opasno za srpske nacionalne interese od rata s NATO praviti srpsku verziju „domovinskog rata“ (s kosovskim etosom poraza) – beznadežno tabuiziranog. A bez samokritičnosti i ne amnestirajući NATO, nikada nećemo razvezati taj koloplet trauma i doći do katarze.

Da li ste sigurni da bi oni koji danas kritikuju Vučića zbog saradnje s NATO na mala vrata, podržali Ćosića, Miloševića i Micotakisa onomad na Palama, a sad se busaju u grudi RS. I Gajdar je jednom prilikom na Palama, kad ga je tamo vodio Đinđić, preneo jasnu Jeljcinovu poruku da je 49 odsto teritorije maksimu za Srbe. Putin bi, mislite, dao više? Više nego za NIS? I da, kad ste pravednički protiv kanonizacije Stepinca ne zaboravite da s kardinalom delite pa slične stavove o 27. martu 1941.

Osma je godišnjica takozvane samoproglašene nezavisnosti Kosova. Kosovska opozicija neće Zajednicu srpskih opština jer neće kosovsku Republiku Srpsku. Ali, to je izgleda jedini put. Vi nama još jednu RS mi vama prećutanu nezavisnost uz nekakav obavezujući pravni dokument. To je razrada Ustava iz 1974. Federiranje federacije Vladimira Bakarića u postmodernom regionalnom kontekstu.

Vulin se čudi zašto Hag baš sad traži Šešelja. Ako 12 godina nisu mogli da presude zar ne mogu da se strepe još 12 meseci ili koliko je potrebno? Dirljivo je kako Vulin principijelno brani Šešelja nakon što ga je ovaj naružio više puta. Ova haška zavrzlama, sa još ono troje radikala – Radeta, Jojić, Ostojić – običnog čoveka natera da posumnja kako li bi se Vučić ponašao da mu Tadić nije skinuo s grbače Mladića i Karadžića. Da li bi bilo Selakovićevih prenemaganja, ili bi se zauzeo jasan stav kakav danas zauzima na momente indikativno simpatični predsednik Nikolić. Razumljivo je Vučićevo cinculiranje s političkim tvorcem (Šešeljom), i ono što s zove „korektan odnos“ i tiho paktiranje, ali nema pune „kalvinističke“ emancipacije bez neke vrste, makar simboličkog političkog lapota. I taj lapot s haškom pogačom prevesti u neku formalno-pravnu stvar što bi rekao Rasim Ljajić, doajen saradnje s Hagom.

Predsednik Biskupske konferencije BiH kardinal Vinko Puljić, uputio je pismo patrijarhu srpskom Irineju u kome je izrazio „nevericu, zgražavanje i razočarenje“ zbog izjava datih povodom Dana Republike Srpke. Puljića je posebno razočarala izjava da je RS utemeljena na Božjoj istini i pravdi. Dodik kaže da je odavno svima jasno kako je nadbiskup izuzetno negativno nastrojen prema Srpskoj i celom srpskom narodu. Sve je ovo, navodno, zbog patrijarhovog pisma Vatikanu u kome se traži da ne dođe do kanonizacije Stepinca.

Ipak, postoji jedan sličnost između Republike Srpske i Republike Hrvatske, a to nisu Dodikove simpatije za „treći entitet“. Tomislav Karamarko, vođa HDZ-a, rekao je da se Hrvatska temelji na vrednostima Domovinskog rata i Tuđmana i da je ono pre '90. ne zanima. I RS ne zanima to pre '92. Otuda bi Zagreb i Banjaluka trebalo da se bolje razumeju. Avnojevska prošlost ih uznemirava, a i liče na dve kifle kad ih onako pogledaš na mapi.

Sretenje je dobro „pogođen“ praznik. Mada je i dalje sramota koliko se u anketama pokazuje neznanje o ovom datumu. Sećam se kako je jednom anketna kamera u Novom Pazaru naletela na nekog klinca koji je kao recitaciju izdeklamovao ko je Aćif Efendija. Tako spreman treba biti i za ankete o Sretenjskom Ustavu iz 1835, i o Orašcu 1804.

'Ajmo malo sećanja: Dakle, sretenjsko praznično jutro 2014. Jutarnji program na RTS. Šarmantni voditelji – Irina i Milan, a gosti članovi zagrebačkog benda Parni valjak. Tu su i Aki i Hus. Prethodno veče su imali uspešan koncert u Kragujevcu. Možda i zato deluju mamurno da im reči čupaš kleštima. Najavljuju osmomartovski koncert u Areni. Godine 1983. Aki i Hus su nakon albuma 'Glavnom ulicom' takođe došli u goste na tadašnju TV Beograd, samo u 'Nedeljno popodne'. Onda su nosili crna odela, bele košulje i uske crne kravate. I imali šiške i repiće. Ličili su na momke koji su stajali iza Debore Hari u tada novotalasnom kvazi pank bendu Blondi. Toliko su bila bliska ta dva medijska događaja, na Sretenje 2014. i davne 1983, kao da nije prošlo trideset godina. Kao da između ništa nije stalo sem novih pesama Parnog valjka. Koji je prošle godine imao dva koncerta u Beogradu.

Prvi album Valjka 'Dođite na show' objavljen je pod etiketom PGP RTB. Valjak je uvek imao neku prefinjenu liriku, ponekad na granici patetike, ali bilo je tu i angažovanosti. Neuporedivo manje nego kod Azre, ali je ipak bilo. Ako vas ne mrzi, preslušajte, na primer, 'Ulične tuče' iz 1979. godine: 'Parole, parole bez pokrića… Vukovi i ovce – pokvarena roba! Zvijezde su izgleda u disonanci. Nekad prijatelji – sada znanci. Blago budalama, la la la la…“ Funkcioniše, zar ne?

Iako Karamarko misli da pre '90. nema skoro ničega.