Srpski Forest Gamp

Razlog se može tražiti u navikama predaka Rusa, Poljaka, Srba, Hrvata i drugih varijacija. To su bila šumska plemena koja su živela u brvnarama što su obično imale vrata, ognjište i dimnjak ili otvor za dim. U slučaju neke neprijatnosti u brvnari, jača strana bi blokirala vrata a slabija bi dobila batine. Jedini izlaz je bio kroz otvor za dim, ili prozor u otmenijim obitavalištima. Vekovi prepuštanja votki, rakiji i drugim vatrenim vodama, uz prateće uzbuđenje guranja protivnika kroz prozor ili otvor za dim, napravili su od Slovena zavisnike od prozora. U slepom ubilačkom besu koji je ove srpske oficire pretvorio u divlje zveri, poneo ih je nasleđeni rasni instinkt, i mada su žalosne žrtve nasilja već bile mrtve, nisu bili zadovoljni sve dok njihova tela nisu bacili kroz prozor.“

U ovom tekstu koji je Njujork tajms objavio 24. juna 1903. na svojoj strani 8, nisu okrivljeni samo Srbi, već cela „slovenska rasa“. Da ne govorimo kakve su reakcije bile po evropskim dvorovima. Srbija je imala očajan imidž, a nije bilo Novaka Đokovića da ga popravlja. Ali, već 1922, kad se kralj Srba, Hrvata i Slovenaca – Aleksandar Karađorđević oženio princezom Marijom, ćerkom rumunskog kralja Ferdinanda, ekstravagantnoj svečanosti prisustvovala je većina preživelih pripadnika kraljevskih porodica Evrope. Tad je dopisnik London tajmsa ovo venčanje okarakterisao kao dokaz „izvanrednog povratka“ dinastije Karađorđević nakon masakra kraljevskog para 1903. „Možemo se setiti ovog balkanskog dvora, koji su pre samo petnaest godina bojkotovale sve evropske kraljevske porodice, a sada ga sve poštuju, svesne patnji i poniženja Srba za vreme Velikog rata, okončanih trijumfalnim vaskrsnućem Južnih Slovena.“ To je London tajms objavio 9. juna 1922.

Sad kada znamo sudbine obe prave Jugoslavije (Aleksandrove i Titove), ove reči o „vaskrsu“ deluju pomalo bizarno, ali to ne umanjuje uspeh promene međunarodnog imidža jedne zemlje i jednog naroda. To su Karađorđevići uradili bez nekog McCann Ericksona, bez Novaka Đokovića, Emira Kusturice i spotova na CNN. Pre svega, izborom pravih strana u spoljnoj politici. Doduše, imidž Srba iz devedesetih u javnom mnjenju Zapada je bio gori nego nakon krvave dinastičke smene, pa ga je sad teže i popraviti.

Umesto podela na jednu od dve „ruže“ – ko više voli Obrenoviće a ko Karađorđeviće, a što obično u našim kafanskim mistifikacijama liči na podele u ljubavi prema Zvezdi i Partizanu, prema rakiji ili vinjaku, mrsnoj i posnoj slavi, pametnije je u obe „ruže“ tražiti pouke za sadašnjost i budućnost (gde ih ima), pa makar te pouke bile ponekad i umetnički fingirane. TV film „Albatros“ (tekst Bratislav Petković, režija Filip Čolović), emitovan nedavno na RTS-u pravi je primer takve pouke; malo istorije, malo fikcije. Malo zajebancije (komedija situacije). Sasvim neočekivano, kralj Milan Obrenović je sa „Albatrosom“ stao u red „zaboravljenih umova Srbije“, gde su u istoimenom serijalu RTS, između ostalih, filozof Božidara Knežević, slavista Aleksandar Solovjev i etnopsiholog Vladimira Dvorniković. Jugoslavija je zasigurno odsvirala svoje kao država, ali „jugosloveni“, i to oni Dvornikovićevi, ostaju – rastrzani između euforije i apatije, srdačnosti i lakomosti… Dvorniković nije mogao da zna za TV seriju „South park“, ali verujemo da bi mu se svideli neki od zaključaka ovih simpatičnih animiranih klinaca, tipa „nikad ne potcenjuj moć grupe glupih ljudi“. Takve dečačke misli su na momente i sublimacija Dvornikovićevih zaključaka o demagozima – „amoralnim psihopatama“, koji laskaju primitivnosti gomile. Epiloge znamo. Tako se sad i kralj Milan predstavio kao lucidni čovek čije reči, pa i one izmišljene, Srbima treba da koriste u ovim vremenima kada teturaju ko guske kroz maglu između Brisela i Kosova.

Bez Beča nema budućnosti! Jasan je Milan. Skeptičan je prema srpskim rusofilima, i iskrenosti Rusa da im udovolje. Oseća potuljenost korupcije, njenu mentalitetsku suštinu, oseća udvorištvo, te pretorijanski duh naroda i elite – koji smo dokazali od Milanovog sina do Miloševića i Đinđića. „Evropa zove, a Srbija krči“, kaže Milan, malo svom ministru pravde Grigoriju Gigi Geršiću, a malo nama. Dok pokušava telefonom da se čuje sa sinom. Milan prezire politikanstvo koje je poprimilo razmere epidemije. Da je danas živ, bio bi lider pokreta „belih listića“. Mladom Branislavu Nušiću, koji se kralju zamerio satiričnom pesmom „Dva raba“, gde književnik ismeva licemernu srpsku elitu, uključujući i kralja samog, Milan je održao predavanje vredno bitnijeg istorijskog govora. Dobro, znamo mi da to nije pravi Milan (u „Albatrosu“ se pominju i nesrećnici sa Slivnice, i iz Timočke bune), ali ta fikcija deluje zapanjujuće subverzivno.

Ovo je za Srbiju paradigmatična sinteza elegičnog „Albatrosa“ Šarla Bodlera (koga Milan recituje na francuskom, a ima i knjigu sa Bodlerovom posvetom), i pada u govna u poljskom klozetu gde su Srbi Milanu prerezali grede i izvršili pokušaj jednog od najbizarnijih atentata u istoriji.

Da je kojim slučajem na žurku u Beču sredinom 19. veka, kad su Srbi bili in, a gde Crnjanski smešta svoje „Maske“, banuo dekadentni vampir Lestat (Tom Kruz u „Intervjuu s vampirom“), i da je sladostrasno gricnuo ocvalu i neurotičnu Generalicu (Vladicu Milosavljević), niko se u toj bludnoj bečkoj noći ne bi frapirao. Šteta što Crnjanski nije mogao da vidi TV film „Maske“ Marka Novakovića (RTS, 2007). Tu raskoš košmarne strasti i puzeće eteričnosti na granici kempa. Ako su te „Maske“ čak podsećale na Kjurbikov film „Širom zatvorenih očiju“, onda nije čudo što je „Albatros“ diskretna posveta Zemekisovom „Forest Gampu“ – brzoj šetnji kroz presudne događaje u novijoj američkoj istoriji koju kreira ljupki idiot sa IQ 75. Od Foresta Gampa Elvis Prisli uči kako da se ponaša na sceni. Zbog njega Nikson podnosi ostavku, i tako dalje. U „Albatrosu“ kralj Milan projektuje glavne Nušićeve satire. Skreće mu pažnju na gospođe ministarke, na ožalošćene porodice, podučava ga mentalitetu i žanru.

I dalje smatram da bi najbolji narator srpske istorije bila ona simpatična bakuta Darinka Živković iz sela Donja Mutnica na sedamnaestom kilometru od Paraćina, koja se, kao naturščik, proslavila u filmu Srđana Karanovića „Petrijin venac“ snimljenom po romanu Dragoslava Mihailovića. Kako bi samo ona govorila o ovom Milanu Obrenoviću iz „Albatrosa“. Koga nismo imali, i koga ćemo teško ikad i imati.