Srpski narodni kuvar

Sve pomešati s vodom i mlekom (da masa ne bude gusta), sipati u pleh i peći u pećnici na 200 stepeni da lepo porumeni. Pred sam kraj pečenja preliti sa rastopljenim kajmakom i služiti toplo. Ovako pripremljenu projaru, ako niste znali, voleo je Nikola Kalabić te se ona otuda i zove „Kalabićeva masna projara – prelevuša“. Doduše, ona se još ne nalazi u repertoaru Džejmija Olivera, ali je zato zauzela vidno mesto u brendiranom „Srpskom narodnom kuvaru“ Milijana Stojanića (2004), koji je blagoslovio i episkop šabačko-valjevski Lavrentije. Milijan iz Ražane pored Kosjerića je „vitez kulinarstva“, a „Kalabićeva prelevuša“ nije jedini njegov omaž četničkoj kuhinji. Uz „masnu projaru“ kuvar nam nudi i recepte za „četničku savijaču“ ili „Čiča Dražin pasulj sa steljom“, pa za „ovčetinu Bože Javorca“, znamenitog četnika, istina, možda malo manje znamenitog od Popa Đujića čiju „pastrmku na kajmaku“ Milijan takođe ima u svom manifestu.

Ali, preporučuje Milijan iskreno i „Titove štrudle na maku“, koje na onoj slici u kuvaru kao da na Brionima samo čekaju Staneta Dolanca pa da se tople posluže. Eto, kod Milijana „male tajne velikih majstora četničke kuhinje“ nisu zasenile onu drugu ideološko-nutricionističku stranu, tačnije, njen deo u narodu kasnije poznat kao „jagnjeće brigade“, a koji baš i nema neke gurmanske srodnosti sa onim partizanima iz „Kašike“ Antonija Isakovića koji su ubijali i za manju krađu od kašike kajmaka ili crvenog šala.

Mada, u narodu je nekako ostalo da se četnici više vezuju za slaninu i gibanicu, a partizani za koru sa drveta. Partizanska mitologija nema poređenja tipa „rakija ko četnička duša“, kao što ne postoji pušenje cigarete na „četnički način“, već samo na partizanski – više drugova po jedan dim. I to govori o stepenu discipline, koji možda nije presudniji od Čerčilovih odluka, ali nije da nije uticao na ishod rata. Kao što četnici zbog srpskog nacionalnog programa nisu uspeli da osmisle politiku „narodnog fronta“, kao komunisti kad su napustili „leva skretanja“.

Dobro, nivelisanje četnika i partizana na nivou gastronomije ipak je mnogo simpatičnije od rizičnih regionalnih posledica zvanične rehabilitacije četničkog pokreta i đenerala Mihailovića. Neko bi možda rekao da je „Na planini Jelici“ jedina domaća pesma u kojoj se eksplicitno pominju ljudska prava. „Ona (petokraka) ne da srpskom rodu ljudsko pravo i slobodu“. Sigurno da Ante Pavelić nije čekao iskrcavanje Angloamerikanaca u Dalmaciju, niti su ustaše spašavale američke pilote. Čak ni komunistička istoriografija nije krila izvesne zasluge četnika u početku ustanka u Srbiji. Tačno je da je Draža odlikovan od Trumana, tačno je i da nema poternice na kojoj piše da će 100.000 rajhsmaraka u zlatu dobiti „onaj koji dovede živa ili mrtva vođu bandi Pavelića“ (kao što ima za Dražom i Titom). Ali, šta da radimo kad Hrvati, Bošnjaci i njihova čula „to ne umeju da cene“. Zbog uslovnog refleksa čak ni kao „koncept“. Kad kažem koncept, mislim na one srpske studente koji su pre jedno sedam godina pošli u Zagreb da vide slike Pikasa, a usred Jelačića placa priredili performans sa Dražinom slikom.

Ako Srbi ne razumeju konceptualnog Adema Jašarija na izložbi u Beogradu, da li o tom performansu u Zagrebu može da se govori kao o običnoj svinjariji ili samo o prokockanoj šansi za „autentični retroavangardizam“. Sećamo se i purgerskih reakcija na tetoviranog Dražu Milana Gurovića kad je ovaj izašao Ciboni na megdan u Zagrebu.

Možda bi različita percepcija istorije makar zbog dobrog ukusa zahtevala izvesnu dozu obostrano spasonosne autocenzure, kako je davno predložio hrvatski istoričar Ivo Banac. Nije to guranje pod tepih, već izvesna senzibilnost za osećanja suseda i komšija. I za njihove žrtve. Za srpski izbor 1941. verovatno je najtačnija izreka „Tito strelja, Draža kolje, a ti, gedžo, vidi šta je bolje“.

Orson Vels kao četnički vojvoda u „Neretvi“, Zoran Rankić kao Kalabić u „Poslednjem činu“ ili Toma Kuruzović kao Misirac u „Povratku otpisanih“ isprovocirali su još u vreme komunizma simpatije prema četno-artu. Tako „simpatičnih“ ustaša jednostavno nije bilo. Ali, problem je logički. Ako je Bulajić toliko oklevetao četnike, zašto se oni u vreme pluralizma i rehabilitacije (jedine stvari koju smo temeljno uradili u tranziciji) ponašaju baš kao njegovi statisti?

I dobro, da su stvarno pobedili četnici i da nam se, kako kaže Vuk Drašković, ponovila pobednička 1918. i da se ta Jugoslavija kao federacija ili konfederacija svrstala u vodeće evropske države i demokratije, da li bi bilo normalno očekivati da Hrvati jedu „Đujićevu pastrmku na kajmaku“, a njihova deca za geometra uče u nekoj školi „Nikola Kalabić“ jer je ovaj, ako niste znali, bio geometar. I da li bi nam bilo pametnije da nešto naučimo od jednog četnika-prvoborca kojeg sam davno upoznao u Šapcu: Tvrdio mi je da jedini razume komuniste koji su zbog Staljina istrulili na Golom otoku ili se ubili kad su čuli Rezoluciju Informbiroa. On kaže da su se tako ponašali i njegovi ratni drugovi, koji su stavljali cev u usta kad su čuli preko Radio Londona kralja Petra, koji ih poziva da se stave pod Titovu komandu. Politika je kurva.

U remek-delu romanu „Srda pjeva u sumrak na duhove“, Miljenko Jergović piše o Titovom bezbednjaku koga su se kolege plašile, ne zbog „referenci“, već što čita Stripoteku. Taj, kao penzioner, javlja svojima da ustaše spremaju teroristički napad na dan Titove sahrane. Jergović tvrdi da je penzioner tada, nesvesno, već prešao na stranu četnika. To je put mnogih, uključujući i Mladića, u poslednjim ratovima. Nije Karadžić kompromitovao Dražu, već je zaista napravio četničku vojsku. Dobrica Ćosić nikad nije mogao sa Vukovim četnicima, ali jeste sa ovim drugim.

Malo je i čudno da Jelko Kacin, kad tvrdi da je rehabilitacija Draže suprotna od EU, ne vidi sve one slovenačke četnike Vuka Draškovića. Rehabilitacija Draže demaskira i DS, otkrivajući njenu desnu (da ne kažemo reakcionarnu) suštinu umesto oktroisane levičarske. Osim „priznavanja realnosti“ povodom Kosova, koalicija Preokret je takođe rehabilitacija Draže i četnika. Uostalom, zašto Latinka Perović, Jovo Kapičić i Žarko Korać ne traže od Čedomira da se distancira od četnika kao što Koštunica traži od Tome da se distancira od EU?

Pomalo se zaboravlja da je EU antikomunistička tvorevina. Otuda i restitucija kao uslov, mada je i ona u podtekstu relativizacija antifašizma. Pretpostavljam da se razumemo.