Srpski turista

Jedan poznanik mi je pričao da se najbednije u životu osećao kad je video, letujući u Egiptu, kako su se pojedini srpski turisti ponašali prilikom terorističkih napada u Šarm el Šejku. Dok su Irci, Englezi (za koje neko u Srbiji stereotipno misli da su sebični), kao i Rusi i Amerikanci, pohitali da daju krv povređenima, ili da ih obiđu, pripadnici srpske „elite” u mondenskom egipatskom letovalištu već su sutradan razastrli peškire na pesku iz očajničkog straha da im „ne propadne dan”.

Samo je tema kao Srebrenica mogla da potisne temu srpskih turista kao poslednje odbrane Tunisa od Islamske države.

Taj tip ljudi (turista), koji ima očajnički strah od „propasti dana” na letovanju, sličan je tipu ljudi sa strahom da „ne ostanu gladni”. Nekad su ta dva straha komplementarna. Pa zato, kad ste već uspeli da stignete u neku all inclusive oazu, onda navalite. Srpski mentalitetski strah od gladi je razumljiv, bar kao i strahovi od promaje i geometra. Međe su svetinja. I ko može da te „ušine” grđe od promaje (strujanja vazduha). Gladovalo se u Srbiji. I taj strah je impregnirao gene do dubine arhetipa. Njegove manifestacije su burne posebno u ekstremnim situacijama kakva je ona all inclusive.

Na neki način treba kontrolisati taj prokleti strah od „propasti dana”. Onog turističkog. Nije to svojstveno samo onima koji imaju para za mondenska letovališta, već je imanentno i socijalno inferiornijim, „paradajz“, turistima. Pa, zar nema nečeg idiotskog u tome da su se ljudi sa decom celu noć mrcvarili i rizikovali u „stojadinima“ da bi u Čanj ili Buljaricu stigli baš ujutro, „da ne izgube dan”. Tobože onda nije bilo klima uređaja u kolima, pa se kao putovalo noću – po hladovini.

I što je posebno simptomatično, taj strah od „izgubljenog dana” često imaju ljudi koji su toliko dana izgubili u životu do mere da su maltene i život proćerdali. I da u toj zaumnosti mnogi nemaju intimnog kapitala ni da ga bar unovče u kvizu „Trenutak istine”. Paradoksalno, zar ne, da ljudi s konformističkim (proćerdanim) životima, koje su sazdali od toliko izgubljenih dana (često ne samo svojom krivicom), nemaju „izgubljenih dana” na letovanjima.

Status magazin, septembar 2010.

Kad su Srbi u pitanju, nema turizma bez izvesne doze neuroze. Ovde, naravno, mislimo i na onog idealno tipskog Srbina turistu. Koji u duši ostaje isti u Sutomoru i Rovinju, u Kušadasiju i Čanju, Vrnjačkoj Banji i Tajlandu. U mentalitetskoj mitologiji krcatoj stereotipima i idealno-tipskim modelima, to je turistički natčovek – „Prometej pod suncobranom“ koji „voli da troši”. I ko ga takvog ne bi poželeo bilo gde. Nije bitno koliko ima, da li je za „Kon-Tiki” Dominikana varijantu ili za onu čanjsko-sindikalnu.

Koliko god da ponese, taj toliko i skrca. I ne treba tu da vas zbuni što je neko uslovno rečeno „paradajz” turista. Jer, i taj troši. S paradajzom štedi preko dana da bi se onda uveče opustio na kafanskoj terasi. U proseku, samo možda sa drugačijim kulturološkim navikama, trošilo se uvek na isti način, i u Sutomoru i u Makarskoj. I tu je onaj miris borovih iglica iz Makarske samo stvar kolorita. Potrošnja je ista. Stil se da razlikovati. Kod ozbiljnih ugostitelja u Hrvatskoj ostalo je sećanje: Nije taj srpski turista kao oni Česi i Slovaci koji „prčkaju” po bungalovima, a uveče popiju jedno piće, pa na spavanje.

Ne spadam u one koji se s nostalgijom sećaju tog mirisa borovih iglica iz Makarske, niti pamte Rovinj iz vremena kad je bio „mali Beograd”. Naši roditelji su letovali uglavnom na potezu Sutomore – Bečići, mada se nekoliko puta omakla i sindikalnija grčka varijanta. U Rovinju sam bio tek posle poslednjeg srpsko-hrvatskog rata. Jedan turistički poslenik i tada nam se žalio na Čehe, Slovake, Mađare, pa bogami i na Nemce jer ne troše koliko mogu, a tek ne troše koliko su nekad Srbi trošili. Rat je, doduše, ostavio traumu i u liberalnijoj Istri, bar liberalnijoj od Zadra, ali te traume nisu izbrisale sećanje na srpskog turističkog Prometeja. Mada, pre desetak godina, kad smo se prvi put obreli u Rovinju, tamošnji turistički poslenici oduševljavali su se i Rusima. Po principu, dok jedan Rus sačeka drugog, on već popije litar viskija, pa ti vidi koliko je taj dobitnik jedne još traumatičnije tranzicije sposoban da potroši. Mada taj Rus nekako bahato troši, nema onog srpskog stila u trošenju kao nekada. I tih priča sam se i kasnije naslušao u po Hrvatskoj.

Srpski turista u Hrvatskoj ima mnogo bolji rejting nego sam Srbin. I ne samo u Hrvatskoj. I to bi valjda trebalo da bude cela filozofija promene imidža na bolje: Da nas i u drugim oblastima cene kao što cene „srpskog turistu“. Koji je u duši ipak kalkulant, što znači da takva i politika treba da nam bude – kalkulantska.

Nijedna zemlja nije izgubljena dok je u njoj makar i jedan srpski turista na peškiru.

Grčka je jedna od pet zemalja EU koja nije priznala nezavisno Kosovo. Naravno da to nije razlog što najviše Srba letuje u Grčkoj. Ali, crv sumnje su uvukao i u srpskog turistu. Zar je moguće da Atina sada podržava prijem Prištine u sve međunarodne institucije?

Šef srpske diplomatije Ivica Dačić kaže da je svestan pritisaka koje trpi Grčka, naše Ministarstvo spoljnih poslova je uputilo i zahtev Grcima za razjašnjenje situacije. Širi se strah da će Atina da prizna Kosovo. Zlosutno zvuči da je šef grčke diplomatije Nikos Kocijas, u razgovoru sa kosovskim premijerom Isom Mustafom, najavio podršku Kosovu na međunarodnom planu – uključujući čak i ulazak Kosova u međunarodne organizacije iz oblasti bezbednosti.

Možda i nije teorija zavere, ali ako su Amerikanci držali stranu Grcima u pregovorima sa MMF, Briselom i Berlinom, onda je priznanje Kosova „najelegantnije“ čime Grci mogu da se oduže. A, ja kad sam srpskim patriotama skrušeno na ovom mestu na vreme plasirao teoriju zavere da baš Amerikanci podržavaju Sirizu, osulo se drvlje i kamenje po Internetu kako je Siriza bratska, patriotska, da je Putin gotivi, i da će grčki komunisti sa srpskim patriotima i piketijevcima zajedno rušiti „neoliberalizam“.

Nemoj sad samo da bude „Ciprase Turčine“ kao što je bilo „Milo Turčine“. Emocije su varljiva stvar u politici. Pre neki dan smo proslavi 20 godina od zlatne medalje košarkaša na prvenstvu Evrope u Atini. Bili smo šokirani kako su nam Grci zviždali na dodeli medalja, a što je još gore – aplaudirali Hrvatima. Nekoliko desetina hiljada ljudi tu noć je pred grčkom ambasadom u Beogradu skandiralo – „Kipar je turski“.

Zebnja je velika jer je i rumunski premijer Viktor Ponta nedavno najavio da će preispitati svoj odnos prema nezavisnosti Kosova.

Ako se Borko Stefanović, Vulin, ili provulinovska „Srbiza“, više nego neka neka piketijevsko-žižekovska, ili anarho-sindikalna struja u Srbiji razočaraju Ciprasovim kapitulantskim stavom pred imperijalistima i kroz omekšavanje prema Kosovu (samim tim i prema velikoj Albaniji), to ne znači da će se razočarati i „srpski turista“.

I otuda bi „Ciprase Turčine“ bilo banalizovano kao „Milo Turčine“. Kad se Milo otcepio od Srbije i Koštunice, znam one koji su se zakleli da dole neće više na more, pa eto ih još iste sezone. Pa, sećate se kako se govorilo kad onomad Milo priznade Kosovistan: „E, sad mu niko neće doći na more“ (od Srba). Kad ono bi i Igalo puno turista iz Republike Srpke koji srbovaše po terasama sa zvučnom „ćirilicom“. I kad su nam uveli „beli šengen“ govorilo se da će samo sad budala u Crnu Goru kad za iste pare može u Španiju. Crnogorske plaže opet se nisu uželele srpskih turista uprkos što je Grčka u težištu.

Nečije nade da će propasti turizam u Crnoj Gori zbog Đukanovićeve „antisrpske“ i pronatovske politike slične su bile nadanjima da će Slovenci umreti od gladi kad napuste Srbe.

Kao što se potiskuje činjenica da to više nije baš ona ista Crna Gora (i bez vode)- da je na mnogim mestima mondenska i skuplja, da to više nisu oni isti Bečići iz sedamdesetih godina kad su najbolji hoteli bili „Naftagasov“ i onaj Saveznog SUP-a, i da se stavom „nikad više dole“ najlakše da objasniti nemoć da se i dole više ne može na mnoga mesta – jer su skuplja od novih „destinacija“.

Ako i Rusi dolaze Milu čak i posle uvedenih sankcija i jedne noge kroz NATO vrata, o čemu onda pričamo.

Ciprase, ne brini. I ako je sudbina da baš ti i Siriza priznate Kosovo, makar na mala vrata, to se neće odraziti na posetu srpskih turista. Jedino kad bi Vučić priznao Kosovo srpski turisti mu ne bi dolazili u Srbiju. Ni sa vaučerima. Stručno to se valjda zove hipokrizija. Kao što bi hipokrizija valjda bio i zaključak da su braća Grci sutra oborili Ciprasa jer je izdao braću Srbe kao da Vučić i Cipras imaju odnose kao navijači Zvezde i Olimpijakosa, a Dačić i Cipras kao navijači Paoka i Partizana.

Inače, kad bi Milo Đukanović dobio istraživanje da je većina građana Crne Gore protiv ulaska zemlje u NATO šta mislite šta bi uradio? Pa još više bi navalio da zemlja uđe u NATO. Imam osećaj da je tako istraživanje dobio i da je tako uradio. To je odnos prema nepopularnim merama koji je u Srbiji često deficitaran.