Srpsko pitanje

Već smo na ovom mestu ukazivali da politička podsvest šalje signale. Sad je lider Dveri Boško Obradović, pozvao Ivicu Dačića da preispita svoju političku karijeru – ili želi da završi tako što će da učestvuje u jednom nenormalnom političkom sistemu.

To ‘preispitivanje’ je i odušak političkog racionalizma iz podsvesti – da bi se socijalisti možda istrpeli u još jednom veleobrtu, ako bi otkazali poslušnost Vučiću.

Nemojte biti naivni i misliti da bi se baš cela opozicija zahvalila Zorani Mihajlović ako bi ona htela da istupi iz režima i hrabro progovori o njegovom karakteru.

Tek bi bio bingo kad bi Tomislav Nikolić želeo ili smeo da krene u proces spašavanja srpske demokratije stajući na čelo domaćinske Srbije koja bi tada bila širi pojam od Velimira Ilića (koji je već apelovao na Nikolićevu savest) i njegove aktuelne izborne koalicije.

Čak bi se mnogi više obradovali što im stiže Nikolić nego što je Boris već s njima.

Da ne budemo cinični, ali bi upravo Nikolić mogao da za Savez za Srbiju dovrši svoju ‘platformu o Kosovu’.

Iako sigurno ne izaziva masovnu nostalgiju, da li je vreme i za izvesnu revalorizaciju uloge Tomislava Nikolića kao predsednika Srbije.

Pre svega njegove ustavne pozicije koje se prilično držao kao pijan plota.

Sećate se kad je patrijarh Irinej osveštao Nikolićevu bogomolju u Bajčetini čime se nastavilo VIP bogosluženja u stilu trona i oltara.

Još u vreme onog opskurnog štrajka glađu 2011. kao opozicionar, Nikolić je tražio VIP pričešće – da ga pričesti patrijarh, a ne lokalni paroh.

U mozaičko kanonsko nasleđe u Bajčetini utisnut je trag našeg doba.

Šteta što u bajčetinskom mozaiku nije i čin Tomine ostavke na mesto predsednika SNS i njegove prilično ustavne pozicije.

Nikad neće prestati da se citiraju reči i dela Nikolića kao radikala – što kao ‘vojvode’ o nacionalnom pitanju, pa do onih o unutrašnjem neprijatelju. Evo sad u martu će se ponovo izvlačiti upozorenje Đinđiću da je i Tito imao problema s nogom.

Hoće li u budućnosti vredeti i Nikolićeve reči iz 2013. za sarajevsku televiziju (BHT) – ‘Ja klečim i tražim pomilovanje za Srbiju zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici’.

Možda zvuči kao relativizovanje, ali nije bez osnova Nikolićeva predsednička teza ‘o genocidnosti svih ratova na prostoru bivše SFRJ’.

Posebno ako je kaže čovek koji je smatrao da će svaki srpski domaćin sutra s ponosom reći da u kući pored dece i traktora ima Šešeljevu ‘Ideologiju srpskog nacionalizma’.

Upravo u pomenutom intervjuu, Nikolić je kazao kako su za njega Srbi iz Republike Srpske Bosanci, iako neki od njih ne vole da ih tako zovu. Posle su ga kritikovali Srbi s obe strane Drine.

Pre neki dan u Drvaru, Dodik i Vučić su poslali poruke o nedeljivosti srpskog naroda, odnosno da nema bosanskih Srba, već samo Srba.

Kako onda, ne rekoše dva predsednika, svaki Pero, Jovo ili Rade koji iz Republike Srpske dođe u Srbiju odmah postaje Pero Bosanac, Jovo Bosanac ili Rade Bosanac?

I uopšte to ne doživljava kao uvredu ili negiranje svog nacionalnog identiteta. Naprotiv.

To nije isto kao kad Srbin ili Srpkinja rođeni u Medveđi ili Kuršumliji, kad se odsele u severnije delove Srbije, dobijaju nadimak Šiptar ili Šiptarka.

I u Zagrebu će uvek pre reći Hercegovci nego Hrvati. Neće Srbi biti manje jedinstven narod, ako im se ne potire baš svaka konekcija sa bosanskim, hrvatskim ili crnogorskim određenjem koje je starije od takvih novokomponovanih identiteta, a opet ne mora biti omraženo – projugoslovensko.

Vešt je ponekad verbalno bio Nikolić.

Nije sve gaf.

Na primer pored mosta ‘Bratoljuba’ koji ‘kroti Drinu’ spajanjem obala Drine između LJubovije i Bratunca, i koji će biti dvanaesta ćuprija na Drini, govorio je nekada Nikolić dvosmisleno kao što to ume Stjepan Mesić – majstor dvosmislenosti.

Jer to da će dve obale ‘biti jedno’ može biti i u Evropskoj uniji i u ‘velikoj Srbiji’.

Kao što Radašin Radoša Bajića u TV seriji ‘Selo gori a baba se češlja’, nije mogao da razume otkud tu kod Drine granica, kad je jedan narod s obe njene obale, tako ne samo Aljbin Kurti ne razume neke međualbanske granice i intimno se nada da bi EU ‘bez granica’ to rešila.

Sad kad otvara pogon ‘Jumka’ u Drvaru, Vučić sigurno ima više pristalica među prekodrinskim Srbima nego što je imao premijer Đinđić kad je u Banjaluci otvarao fabriku ‘Hemofarma’.

Režimski agitprop često voli i to vrlo manipulativno da povlači paralele između Vučića i Đinđića – od modernizacijskih pokušaja koji nailaze na otpore, do navodne Vučićeve ugroženosti koja podseća na Đinđićevu realnu.

Nije Đinđićev Bosanski Šamac mogao da dobaci ni blizu Vučićevog Bugojna (Čipuljića).

Nije se taj ‘vo na Palama’ toliko primio među vojnicima Ratka Mladića da potre ‘nemačkog špijuna’ i ‘izdajnika’.

Nikad ti njega ne bi baš mnogo zavoleli, kao što ga ni popovi nisu zavoleli zbog uvođenja veronauke.

Mogao je Vučić nimalo manipulativno da u Drvaru podseti na Đinđićevo predavanje održano 2002. u Banjaluci pod nazivom ‘Od nacionalizma ka patriotizmu’.

Vrlo jasno, premijer je tada istakao da se Srbi (sa obe strane Drine) moraju osloboditi mitomanije, zabluda i nacionalizma.

Da moraju osloboditi kreativne potencijale, promeniti imidž i biti konkurentni na tržištima.

U učestalim susretima Vučića i Dodika čuli smo mnogo toga o srpskom jedinstvu, odnosno o jedinstvenom narodu.

Ali još nismo čuli da li se definitivno odustalo od ideje iz 2017. da Republika Srbija i Republika Srpska izrode neku vrstu deklaracije (dokumenta) ‘o opstanku srpskog naroda’.

Čak je čudno da situacija u Crnoj Gori povodom kontroverznog Zakona o slobodi veroispovesti nije aktuelizovala tu temu.

Odnosno, da li bi Srbi u Crnoj Gori spremnije dočekali ‘atak na svetinje’ da je donesena deklaracija na vreme. Ili se upravo ‘odbrana svetinja’ uspešnije odvija jer nema deklaracije čije bi postojanje sigurno propagandno bilo iskorišćeno za tezu o ‘destabilizaciji’ Crne Gore na bazi reaktivnog i isfrustriranog ‘velikosrpskog hegemonizma’.

Ili je, što bi bilo najparadoksalnije, na snazi još uvek dokument koji se zove ‘Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu’.

Strategija je doneta 2011. i ekspresno je, naravno, stekla status kontroverzne. Formalno, to je dokument Vlade Mirka Cvetkovića, iako se za njegove operativne tvorce smatraju nekadašnji Tadićev savetnik za nacionalno-regionalna pitanja i nacionalne organizacije Mlađan Đorđević, danas žestok opozicionar Vučiću (blizak Đilasu), i nekadašnji ministar dijaspore Srđan Srećković – u to vreme još uvek član SPO.

Strategija je izazvala konsternaciju u regionu: Hrvatski krugovi odmah su je nazvali ‘memorandumom 2’, ili ‘lajt načertanijem’, iako je kasnije, kad se odrekao Tadića, a spojio s Vučićem, Dačić i javno počeo da govori, bez kompleksa, o potrebi za novim ‘načertanijem’.

Hrvati su bili alergični na ‘Strategiju’, maltene kao da ona u sebi sadrži i finansijsku pomoć ‘Vladi Republike Srpske Krajine u egzilu’, a posebno se tlak digao Crnogorcima koji su protestovali pa je faktički Strategija ublažena na Cvetkovićevoj Vladi.

Možda Božidara Đelića pre pamtite po opskurnoj priči o tetkinom kauču nego po nekim mudrim izjavama.

Đelić – neka vrsta dugovečnijeg Đinđićevog Lazara Krstića, kasnije kao potpredsednik Vlade Srbije zadužen za evropske integracije, izjavio je da borba za nacionalno pitanje i za evropske integracije Srbije ‘ne samo da nisu u sukobu već su u dubokoj sinergiji’.

Upravo je to armatura Strategije – jer ona ima tu evropsku frazu, pa se otuda Strategija tumačila, dakako kao ‘velikosrpska’, ali kao retko perfidna.

Teško da bi Nikola Selaković i zarez dodao tamo gde se insistira na restituciji oduzete imovine građanima srpske nacionalnosti, srpskim udruženjima, institucijama i Crkvi.

Strategija podrazumeva da se Srbima u regionu pomogne da se integrišu u lokalne sredine, ali i da se sačuvaju od asimilacije.

Naglašava se značaj Srpske pravoslavne crkve (obnova sakralnog nasleđa srpskog naroda, razvoj njene prosvetne oblasti).

Poznavanje i korišćenje srpskog jezika i ćiriličkog pisma (i njegovo nazivanje tim imenom) predstavlja conditio sine qua non.

Da završimo s Vučićevom posetom Titovoj pećinu.

Da li znate da je u Drvaru s Titom i Čerčilovim sinom Randolfom bio i čuveni glumac Kristofer Li – potonji Drakula, Saruman i Sit lord Duku?