Šta da se radi?

Nedugo posle bombardovanja i „Sablje“ brzo je došlo i do promene vlasti. Tobože, da Milošević nije raspisao savezne izbore, produžio bi svoju vlast. Pre bi se reklo da je to bio već istorijski i resursno istrošen režim, tako da je bio potreban samo povod za odlazak (rušenje). Tobože, da je Zoran Živković neposredno nakon „Sablje“ ekspresno raspisao izbore, DS bi samo učvrstila vlast. Međutim, januara 2006. jednim povodom Živković mi je detaljno objasnio zašto tada nije bilo šanse da DS učvrsti vlast.

Evo šta je tada odgovorio Živković: “Tačno je da je 'Sablja' tada, kao i danas (misli se na 2006), imala masovnu narodnu podršku. Takođe je tačno da je tada bilo moguće raspisati parlamentarne izbore. Netačno je, međutim, da bi na tada raspisanim izborima pobedila DS. Pogrešna procena da je to bilo moguće jeste posledica pogrešnog tumačenja istraživanja javnog mnjenja koja su obavljana za vreme trajanja opravdano uvedenog vanrednog stanja. Po tim istraživanjima DS je imala preko 30 odsto podrške, daleko više od bilo koje druge stranke. Oprezni ljudi ne uzimaju previše ozbiljno istraživanja koja se vrše za vreme vanrednih situacija, a mudri analitičari im ne pridaju maltene nikakav značaj. Rezultati takvih istraživanja su posledica kratkotrajnog emotivnog stanja ljudi i kao takvi nepouzdan materijal za ozbiljne političke planove. Čak i da je rejting od preko 30 odsto realno izmeren, on je nedovoljan za apsolutnu pobedu na izborima. Duboko sam bio tada, a i sada sam uveren da bi u kampanji taj procenat bio smanjen. Zašto? Izbori su mogli biti raspisani nakon ukidanja vanrednog stanja. Dan posle je počela kanonada laži, podmetanja i kleveta u izvođenju 'združenih snaga' sastavljenih od poražene bivše nomenklature (SPS i SRS), njihovih zaštitnika i ideoloških naslednika (DSS), otimačko-finansijskog lobija (G17 plus), ali i večno nenamirenih i alavih, partijskih i moralnih patuljaka mnogih stranaka DOS uz sadejstvo obnovljenih medija Zemunskog klana, samozvanih, nažalost i danas široko i visoko cenjenih, 'vedeta srpskog novinarstva', i mnogih, mnogih drugih domaćih i stranih prevaranata i mutivoda. Nažalost čak ni poslovično dobra kreacija izborne kampanje i vrlo dobra selekcija kandidata, koja je do tada krasila DS, ne bi uspela da izbori odlučujuću prednost izbornog rezultata. Demokratska stranka bi osvojila 25-35 odsto poslaničkih mandata i morala bi da za formiranje vlade traži partnere u partijama iz pomenutih 'združenih snaga'. To ne bi bila vlada koja bi nastavila ono što je u Srbiji učinjeno od 5. oktobra 2000. do maja 2003. pod vođstvom Zorana Đinđića i DS. Takva vlada ne bi bila na korist Srbije ni tada ni danas.“

Nešto od ovog delimično važi i danas: Dakle, oprezni ljudi ne uzimaju previše ozbiljno istraživanja i analize koja se vrše za vreme vanrednih situacija (medijski ona i dalje traje, zar ne?). Rezultati takvih istraživanja su posledica kratkotrajnog emotivnog stanja ljudi (zar ne?) i kao takvi nepouzdan materijal za ozbiljne političke planove. Otuda treba malo ohladiti i vučićevce, ali i pojedine euforične opozicione glave, jer kao da se na momenat učinilo da je opozicija Vučiću mnogo jaka, samo heterogena i neorganizovana, da građani ne pristaju na „nesposobnost i konfuziju države povodom poplava“, da „neće demagogiju“, da su „protiv cenzure“ i tako dalje, i tako dalje.

Prvo, za razliku od NATO agresije i ubistva Đinđića, poplave su ipak prirodna nepogoda. Znači, nemaju političi uzrok. Kao što ni narod koji ima Milutina Milankovića ne treba mnogo da veruje u sujeverje ili tehnološke zavere HAARP tipa. Za razliku od Miloševićevog i Šešeljevog režima posle bombardovanja, odnosno onog DS nakon „Sablje“, Vučić danas ima puni legitimitet. Plus što su izbori bili nedavno. Sve to, naravno, ne znači da sadašnja opozicija ne treba da koristi iskustva nekih prethodnih formacija. Novi šef DS Bojan Pajtić najavio je formiranje velikog opozicionog bloka. Dobro, iako ja skromno mislim da bi mu bilo pametnije da počne na vreme skrining – da traži nove Cvijane i Raduloviće u Vučićevim strukturama. I da im obećava ono što Vučić nije stigao da im ispuni. Zauzvrat oni bi ispunili standarde koje će da postavi Pajtić. Toliko su sigurno vešti. Treba Pajtić da gleda da izvuče SPS iz Vučićevog zagrljaja, da sa „još modernijom“ SPS proba da ostvari onu divnu ideju o objedinjavanju evropske levice koja se izjalovila Borisu i Ivici. I to bi bilo verovatno pametnije nego da skuplja restlove svoje stranke – one koji su kod Čede, Borisa, Petrovića, Živkovića, Jeremića, one koji su bili više za Dragana. U tom smislu bitan je samo reunion, nikakvi „savezi“. Pajtiću, malo uslovnog lenjinizma će ti bio potrebno u partijskom radu. Pa i sam si rekao da DS mora biti avangarda. Tvoje pitanje je sad kao i Lenjinovo: “Šta da se radi?“

Ako zavedeni „otporima cenzuri“ i neradničkom internet opozicijom mislite da se otpor širi Srbijom, možda da vas malo ohladimo. Hajde da vidimo šta je opozicija radila posle NATO bombi, a tada je priznaćete bila u nepovoljnijoj poziciji nego sad. Što se tiče uslova rada. Obratite pažnju na dva datuma 1999. godine: 29. jun i 21. avgust. Prvog datuma je Savez za promene u Čačku napravio prvi postratni opozicioni miting i okupio desetak hiljada hrabrih ljudi. Drugog datuma je opozicija na Preobraženski miting u Beogradu izvela 200.000 građana. Ako bi se Pajtić odlučio da se testira ovog 29. juna i 21. avgusta, da vidimo šta mu fali sem saveza: Nema Velje Ilića (doduše ima ga, samo u drugom agregatnom stranju), ima tviteraša i „mreža“, ali nema „domaćinske“ Srbije (da im ime ne pominjem, ali nekad su mnogi građanski intelektualci u superlativima govorili o Velji Iliću), nema masovno politiziranih studenata (nema dakle ni „Otpora“) kao nekada, u opozicionom smislu ova sindikalna „Nezavisnost“ nije ona stara, nema NVO ugledne kao tada G17 plus (to je vreme pesme „veća grupa građana htela je Dinkić Mlađana“) uticajne da pozove stranke i narod na miting, i da time sanira surevnjivosti Vuka Draškovića i Zorana Đinđića. Mnogo čega nema, vere naročito. Istina, nešto nam od toga i ne treba jer danas ipak imamo demokratske izbore. Uprkos izvesnoj psihotizaciji društva i medijskoj opsesivnosti, lično sumnjam da je Vučić preterano motivisan da se igra represije. Kad već ima demokratiju, EU i mnoge sidraše tipa Nenada Čanka. A i da se zaigra, to bi se brzo pretvorilo u parodiju. Priroda vlasti je sasvim drugačija; zar bi Mrkonjić išao kod Marka Blagojevića da ga pita može li da dobije kintu da nešto asfaltira i obnovi, i još da mu referiše gde je svaki dinar otišao?

I bez toga svega, Pajtić jednog dana mora pobediti u Čačku ako misli da negde oko Mundijala u Rusiji skloni Vučića sa vlasti. Želi li da Vučića natera na vanredne izbore, mora imati bar za početak svoj „preobraženski dan“ u Beogradu. Bez centralne Srbije, gde je DS trenutno u rasulu, ne može se vladati Srbijom. Internet je korisna stvarčica, ali Vučić zna koliko je minoran njegov politički uticaj u totalitetu Srbije. Što ne znači da internet nije dobar za demokratiju i za iritiranje premijera. Makar i kritike radi kritike. Jer kao što je njegov bivši učitelj Šešelj jednom prilikom u Saveznoj skupštini rekao da mogu da smene neke generale čak i ako im prosto nisu simpatični jer ima legitimitet (iako su ti generali kao bili dobri, pa se neko bunio), tako i premijer može da se kritikuje iz istih razloga ako čak i nema drugih. A nemoguće da ih nema. I to garantuje Ustav. Ipak, da li i da se zapitamo otkud baš sad ovo „usijanje“? Da li da verujemo samo u koincidencije: vejavica – Feketić – Vučić – internet, odnosno poplave – Šabac – Vučić – internet? Da li bar malkice da verujemo i Vulinu da ne odgovara svima „jak premijer“? Ili jednostavno, racionalnim putem (malo i empirijski, kako bi trebalo i u famoznom doktoratu Nebojše Stefanovića) ne možete objasniti nešto što je iracionalno.

U četvrtak na Trgu republike u Beogradu održan je protest protiv cenzure i za ostavku ministra policije, oko 300 ljudi skupljenih preko interneta. Pohvalno, ali kraju se ipak mora doći do one Vuka Draškovića: „U Šumadiju, na izvor, po vodu!“ Ako se zaista misli ozbiljno. Jer što kaže jedan grafit: „Ribolovci, motike u ruke.“ To važi i za blogere. Napisao sam motike. Ne motke.