Stara dama

 Te večeri kad je rat završen, piše jedan Rus, nije bilo nijednog stola u Sovjetskom Savezu za kojim okupljeni nisu osećali da je bar jedno mesto prazno. „Šta je Evropa u ovom trenutku? Hrpa krša, mrtvačnica, leglo kuge i mržnje“, konstatovao je Vinston Čerčil 1947. Mnogi su delili njegov pesimizam i shvatili, da citiramo Pola Valerija, da nema ničeg glupljeg u istoriji od međusobnog nadmetanja evropskih država, da evropska politika nikada nije dostigla dubinu i vrednost evropske misli, blistavost i izdržljivost evropske civilizacije uništile su unutrašnje razmirice. Ovo su neke od uvodnih sekvenci „Istorije Evrope 1945-1992“, ambiciozne istorijske studije Voltera Lakera koju je kod nas 2000. objavio beogradski „Klio“. I koju vam preporučujemo, radi pouka, povodom dramatične ukrajinske krize i Dana pobede i Evrope, koji slavimo 9. maja u senci ove preteće drame.

Laker je, kako je u pogovoru napisao istoričar Andrej Mitrović, očevidno čedo engleske racionalističke, na empiriji u istraživanjima zasnovane i promišljene istoriografije. I zar to nije ono što je najpotrebnije i u vezi sa obeležavanjem veka od Vidovdana Gavrila Principa. Danas, kao kod Tolkina kao da više nema živih koji pamte (prvi rat za prsten), pa je tragedija ponovo moguća. Ovakva podsećanja, bez frazeologije briselske birokratije i fancy performansa, danas sigurno nisu suvišna.

Krajem Drugog svetskog rata završen je dug period evropske dominacije u svetskoj politici. Od tada Evropa je u makazama između dve supersile (da li je tako i danas povodom Ukrajine?), ulog u hladnoratovskoj partiji pokera ili „uranilovci“ na ravnoteži straha i ivici žileta. Za pomenutog Lakera to je „istorijsko međudoba“ koje simbolično počinje podizanjem Berlinskog zida 1961. i stvaranjem evropskog vakuuma, a završava se njegovim rušenjem (1989), kolapsom komunizma kao „istorijskog incidenta“ i ujedinjenjem Nemačke. U traumatičnom istorijskom rvanju dve sugestivne ideologije, liberalne tendencije nadvladale su komunizam i njegove „revizionističke“ derivate. Iščezavanjem bipolarnosti Laker i mnogi drugi naziru put evropskog ujedinjenja, ali i ukazuju na potencijalnu ugroženost evropskog Istoka od restauracije diktatura u metodološkom kontekstu „preteće balkanizacije“ (da li vas „dizajn“ Ukrajine podseća na Borova Sela, Plitvice i Kostajnice…?). Autor se iskreno nadao da ovo nije još jedno „lažno svitanje“ citirajući Šekspira: „Ako propustimo talas plime, ceo život će nam biti osuđen na plićak i bedu.“

Nakon fascinantnog posleratnog uspona Zapadne Evrope, Laker uočava period abulije (termin iz psihijatrije koji oslikava krajnju ravnodušnost, iznenadni i neobjašnjivi gubitak volje), primetan u rečima francuskog predsednika Žiskar d' Estena („Svet je nesrećan što ne zna kuda ide, što naslućuje da bi, kada bi znao kako, otkrio da ide ka propasti“) i nemačkog kancelara Vili Branta, koji je Zapadnoj Evropi predvideo još koju deceniju demokratije, a onda sunovrat u more diktature. Njihove slutnje se nisu ostvarile: vojna hunta je svrgnuta u Grčkoj 1973. Diktatura je poražena u Portugalu 1975, a Španija je 1976, posle 40 godina, izglasala vladu. Staljinova smrt 1953. jeste prekretnica u istoriji, ali kremaljska gerontokratija: Hruščov, Brežnjev, Andropov i Černjenko znala je ideološke limite liberalizacije, a Mađarska (1956) i Čehoslovačka (1968) na svojoj koži će osetiti ono što će se kasnije u teoriji zvati Brežnjevljevom „doktrinom ograničenog suvereniteta“. Abulija je prisutna i danas, deset godina od poslednjeg „velikog proširenja“ EU.

Sovjetski apetiti ipak su bili dimenzionirani granicama dogovorenim u Jalti i Potsdamu, a Laker primećuje da li bi uopšte bilo Maršalovog plana, Evropske ekonomske zajednice i NATO pakta bez sovjetske pretnje, tako da je za uspon, istorijskom ironijom, zaslužan upravo komunizam. Kao što je i veliki Erik Hobsbaum uočio mega istorijski paradoks da je Crvena armija svojim herojstvom zapravo spasila liberalnu civilizaciju iako je Trocki (kao utemeljivač) i Staljin kasnije sigurno nisu za to projektovali. Evropa je posle rata imala mnogo kurioziteta; na primer da je španski fašistički diktator Franko imao dobre odnose sa liderom komunističke Kube Fidelom Kastrom. Mnogi evropski politički teoretičari su recimo britansku političku racionalnost ilustrovali citatima laburističkih vođa, na primer nekadašnjeg sekretara spoljnih poslova Herberta Morisona: „Vlada je otišla ulevo onoliko koliko je to u skladu sa zdravim razumom i nacionalnim interesima“, ali i replikama konzervativaca: „Ostavite ove socijalističke sanjare njihovim utopijama i noćnim morama.“ (Čerčil)

Laker karakteriše niz atraktivnih političkih portreta. De Gola slika kao „nadmenog i savršeno sigurnog u sebe“, koji je često narcisoidno i megalomanski znao da povede naciju na Rubikon, a kada tamo dođe, onda je komandovao da se vade štapovi za pecanje. Nasuprot evropskim federalistima, De Golova „Evropa do Urala“ je zamišljena kao konfederacija nacija. General je državnički izvukao zemlju iz alžirske krize, od Francuske je napravio vodeću silu Evropske ekonomske zajednice (rođena 1. januara 1958), ali je koristeći pravo veta ometao naknadno britansko integrisanje u Evropu. Nemački demohrišćanski kancelar Konrad Adenauer, „pobožni katolik, nije bio ljubitelj pruske tradicije“, verovao je u pomirenje sa Francuskom. Naučen na gorkom iskustvu Vajmarske Nemačke, poznavao je granice liberalizma i shvatio da nema političke stabilnosti dok veći deo stanovništva ne oseti plodove blagostanja. Fransoa Miteran nije bio veliki vizionar, niti je imao harizmu vođe, ali, dodaje Laker, postdegolistička Francuska nije ni tražila takvog vođu. Za Miteranov uspeh zaslužni su pragmatizam, („a možda i dvosmislenost“), zdrav razum, taktičnost i sposobnost integrisanja levice. Gvozdenoj Ledi – Margaret Tačer – Laker takođe piše „traktat“ o zaslugama za britansko privredno čudo, ali je i poredi sa hirurgom koji odlično dela kada je u pitanju hitan slučaj, ali ne ume da zaleči ranu. Od najvećeg njenog obožavaoca, američkog predsednika Regana, Tačerova je dobila podršku u vreme Foklandskog rata, a Britanija je uzvratila podršku u slučaju američkog vazdušnog udara na Tripoli, koji je „izazvao vapaj ostalih evropskih država“.

Ko danas zna za anegdotu da se Staljin požalio Milovanu Đilasu da „Čerčil pripada onoj vrsti koja će vam, ako niste oprezni, izvaditi kopejku iz džepa, dok Ruzvelt zavlači ruku u džep samo zbog vrednijeg novca“. Bila je u hladnoratovsko vreme Zapadna Evropa u gadnoj senci ideološke patologije, nalik upravo staljinističkoj paranoji u kojoj su na tragu Ždanova i Berije, Ajnštajn i Frojd etiketirani kao „zagovornici imperijalizma i reakcije“, a da „šakal može da piše“, isticao je jedan zapenušali sovjetski poeta, „pisao bi kao Sartr i T. S. Eliot“. Isti taj Sartr se divio Titovom socijalističkom samoupravljanju koje su staljinisti proglasili najpoganijim revizionizmom.

Jugoslavija se kod Lakera pominje na marginama. Težište je na sukobu sa Informbiroom 1948, ali i na pokajničkom dolasku Hruščova u Beograd na poklonjenje Titu, nekada „Judi izdajniku“. Josip Broz pored savremenika – Brežnjeva, Honekera, Živkova, Rakošija, Salazara, Franka, grčkih pukovnika ili autoritativnog De Gola i ne izgleda kao neki diktator koji preterano bode oči demokratskih puritanaca. Uz Tita, ostali domaći politički asovi zastupljeni u knjizi mogu se na prste nabrojati: Đilas, Kardelj, Milošević. „Prirodan je optimizam rukopisa završenog 1992. godine.“ (Andrej Mitrović)

Vreme je pokazalo da su u nebrojenim narednim studijama posle Lakerove, bivša Jugoslavija i Srbija i te kako bile zastupljena jer smo posle 1992. pružili „zapažene partije“, kako zbog domaće tako i zbog inostrane, dobrim delom i evropske gluposti i tragičnog nerazumevanja stvari.

Srbija se pomerila ka EU, ali da li je to uteha kad se danas dok slušamo optimizam Dačića na ministarskoj konferenciji EU u Solunu, setimo samita EU u istom Solunu 2003. kad je tadašnji premijer Zoran Živković verovao (i mnogi od nas s njim) da za pet-šest godina možemo postati punopravna članica. Baš ispade po onoj do Soluna sto somuna.

Verovatno dok gledate slike iz Ukrajine mislite da je Frensis Fukujama totalno omanuo sa teorijom „kraja istorije“ i globalne pobede ideologije liberalizma i ljudskih prava. Ali i to je stereotip, pa vam zato za kraj skrećemo pažnju na jedan Fukujamin tekst iz 2007, gde on vrlo suptilno naglašava: „Pokušaj EU da prenese suverenitet i tradicionalnu politiku moći uspostavljanjem jedne transnacionalne vladavine zakona mnogo je više u skladu s 'postistorijskim' svetom nego produženo verovanje Amerikanaca u Boga, nacionalni suverenitet i svoju vojsku.“

Mislite o tome i srećan vam Dan Evrope. Uz nostalgičnu Wind of Change velikih Scorpions.