Stići pre svitanja

Prema filmu, trideset dvojica komunista pripremaju bekstvo, počinju da kopaju tunel, ali to ide sporo zbog niza otežavajućih okolnosti, kao što su podzemne vode, premeštanje u drugu zgradu, cinkaroši, komplikovana komunikacija s pomagačima izvan zatvora. Najzad, uz pomoć ilegalke i grupe skojevaca, oni beže, da bi potom učestvovali u osnivanju Prvog fruškogorskog odreda. U Sremskoj Mitrovici, u doba SFRJ, bili su smešteni zatvorenici – strani državljani, a što je čak poslužilo kao zaplet za jednu epizodu stripa Modesti Blejz.

Dakle, nezavisno od toga da li je u pitanju bekstvo iz Sremske Mitrovice, Zabele, Lepoglave, Zenice, beogradskog CZ-a, Alkatraza, Šošenka, Foks rivera (TV serija Prison Break), čak i Ševeningena – pravila žanra su jasna. Razlika je samo u ekskluzivnosti pritvorenika, u kontrastu onih „nevinih“ i okrutnih, sofisticiranosti tehnika beganja (spektakularnosti), ponekad filozofskom tumačenju robijanja, ili stoicizmu ičšekivanja bekstva. Zatvori nekad mogu biti i „univerziteti“. Tu su stari komunisti, Moša, Đido i još neki tog ranga, daleko ispred članova Zemunskog klana. Ali, što se tiče samog žanra, pokušaj bekstva Sretka Kalinića i Željka Milovanovića iz pritvorske jedinice Specijalnog suda u beogradskoj Ustaničkoj ulici, ne može da žanrovski ne uđe u bogatu hronologiju pobrojanih, što stvarnih, što fiktivnih, bekstava (pokušaja). Šta ti je koincidencija: Maltene u dan (noć) ovog pokušaja Kalinića i Milovanovića, na nekom kablovskom kanalu koji emituje samo eks YU filmove, pogledao sam po pedeset i neki put „Stići pre svitanja“. Zato sam verovatno i vest o pokušaju bekstva primio još racionalnije, po principu: „Drugovi nas čekaju napolju“. Ako ima „drugova“ (i unutra), policija će im verovatno utvrditi identitet, ili će ceo slučaj, kako smatraju pojedini konspirolozi, poslužiti za „insceniran obračun unutar struktura“.

Dragi čitaoci, preporučujem vam da pogledate neku od sezona serije „Bekstvo iz zatvora“ (Prison Break), koju je relativno skoro emitovao RTS. U simboličkoj ravni, iz „Bekstva“ je najinteresantnija tetovaža glavnog junaka Majkla Skofilda (Ventvort Miler) – priča se da je čak Dejvid Bekam bio zainteresovan da je uradi – dok je na ostalim planovima najbitnija revitalizacija (i to na nivou svetskog hita) pomalo posustalog „alkatraz“ žanra.

Od tri sezone „Bekstva“ koje sam pogledao, ona prva, po mom skromnom mišljenju je najbolja. Inženjer Majkl inscenira pljačku ne bi li, s tetovažom plana bekstva, bio deportovan u zatvor gde mu leži nevino osuđeni brat Linkoln Berouz (Dominik Persel), koji je zbog zavere koja ide do Bele kuće osuđen na smrtnu kaznu. Serija kipti od adrenalina, likovi su izbrušeni, ambijent je autentičan (snimanje u zatvoru „Džolijet“, dok su neki bivši robijaši bili statisti), sve je kadrirano i montirano kako treba, zvuk prži, akcija ne trpi od preteranog moraliziranja, a u prvoj sezoni se još ne oseća problem „serijalizacije“ (razvučenosti), koja na kraju, može da ispadne pomalo i smešno, kao reakcija onog fudbalskog stručnjaka koji je na pitanje da li je igrač dao gol, odgovorio „još ga dava“. Ovde bi to značilo – još beže. Eto, kad se razmišlja žanrovski, mnoge se ideje otvaraju. I za bekstvo, ali i za istragu. I uvek je najbitnije „stići pre svitanja“. Svuda, pa i u Ustaničkoj ulici. Da ne bi bilo kako mnogo dosađujem sa filmskim referencama u ovim prigodnim tekstovima, ja bih samo da podsetim da će 13. marta u Beogradu biti premijera filma „Ustanička ulica“ (scenario Đorđe Milosavljević i Nikola Pejaković uz pomoć Filipa Švarma, režija Miroslav Terzić). Radnja se vrti oko jednog mladog tužioca koji dobija slučaj od najveće tajnosti. Glumačka ekipa je impresivna: Rade Šerbedžija, Predrag Ejdus, Gordan Kičić, Miki Krstović, Petar Božović… E, sad vi procenite: Da su Kalinić i Milovanović stigli do drugova pre svitanja, da li bi ovaj film u startu bio deplasiran, jer ga je žanrovska stvarnost nadmašila, ili bi mu testerice u četkici za zube iz Ustaničke ulice dale na reklami. Kao što će mu sad sigurno dati.

Hajmo sad malo u Hrvatsku. Tamo se krajem prošlog meseca digla prilična dreka povodom prikazivanja srpskih filmova bez titlovanja. Tamošnja Agencija za elektronske medije (u prevodu na srpski: RRA) zatražila je striktnu primenu propisa i to na osnovu žalbe jednog gledaoca. Upozorena na kršenje zakona zbog prikazivanja „Žikine dinastije“ u originalnu, zagrebačka televizija RTL je odgovorila veoma kreativno: titlovala je izjavu trenera splitkog Hajduka Krasimira Balakova, koji prilično tečno govori hrvatski jezik. Ali je – Bugarin.

Cela priča doprla je i do udarnog termina (prajmtajma), na javnom servisu. U emisiji HTV-a „Otvoreno“ na temu titlovanja srpskih filmova „očitovali“ su se pristalice i protivnici. Pristalice su tvrdile da hrvatska deca ne moraju da razmišljaju šta je to pasulj, šta šargarepa, a šta pirinač. Lingvista u godinama, koji se sa setom prisećao mladosti rečima da su svi Hrvati u Jugoslaviji „imali tajnu zadaću da čuvaju svoj jezik“, ustvrdio je da 99 odsto građana Hrvatske ne zna šta znači reč „prevashodno“.

Iz suprotnog tabora najbolji odgovor je stigao u vidu primera iz same Srbije: kada je posle raspada zajedničke države srpski izdavač stripova ponudio „Alano Forda“ na ekavici, publika je zatražila „original“ u kome Broj Jedan i članovi TNT-ekipe govore najčistijim hrvatskim (fenomenalan prevod sa italijanskog Nenada Briksija). Sasvim je logično, čulo se tada u prajmtajmu HTV-a, da hrvatski gledaoci žele originalne „Maratonce“ ili „Ko to tamo peva“ čije sekvence su, inače, titlovane kao štos za potrebe emisije. Zar treba u ove ledene dane u Srbiji da prevodimo onu Boba Roka „opet sniježi, a nema kruha“. I zar ova omiljena hrvaština nije prikladna baš „po srpski“.

Da pomenemo i Željka Keruma, gradonačelnika Splita i osebujnu pojavu na hrvatskoj političkoj sceni. I našu (srpsku) hipokriziju. Pre dve i po godine na HTV, Kerum je izjavio da nikada ne bi dozvolio da mu Srbin bude zet: „Nikako i nikada neće biti. Srbi i Crnogorci u prošlosti su nam napravili puno zla i ne bih pristao da mi oni uđu u porodicu.“ A na pitanje zašto tako razmišlja odgovorio je kratko: „Zato jer sam tako odgojen“. U beogradskim medijima digla se halabuka. Zgražavalo se do patosa. Pre dve nedelje Kerum je oštro osudio napad na Srpski klub u Splitu posle poraza hrvatskih od strane srpskih rukometaša, kao reakciju na antihrvatsko divljanje po Novom Sadu. Iz gradske kase ponudio je čak i 300 evra za saniranje štete. To je stiglo do prajmtajma tamošnjih televizija. Ali, u Srbiji muk. Niko sad da kaže i objavi kako je Kerum reagovao civilizovano. Pa šta treba Kerum da uradi; da u udarnom terminu HTV poželi Srbina za zeta, pa tek onda da to neko u Srbiji objavi.

Danas kad Bugarin Balakov vodi Hajduk, setio sam se kad je taj klub osamdesetih godina vodio jedan drugi Bugarin – Ivan Vucov, kao prvi strani trener u SFRJ. Ali, tada je Haduk bio evropski klub, a ne kao sad – simbol i žrtva infantilnog dalmatinskog provincijalizma.