Stići pre svitanja

Po filmu, trideset dvojica komunista pripremaju bekstvo, počinju da kopaju tunel, ali to ide sporo zbog niza otežavajućih okolnosti kao što su podzemne vode, premeštanje u drugu zgradu, cinkaroši, komplikovana komunikacija sa pomagačima izvan zatvora. Najzad, uz pomoć ilegalke i grupe skojevaca, oni beže, da bi potom učestvovali u osnivanju Prvog fruškogorskog odreda. U Sremskoj Mitrovici, u doba SFRJ, bili su smešteni zatvorenici – strani državljani, a što je poslužilo čak kao zaplet za jednu epizodu stripa „Modesti Blejz“.

Dakle, nezavisno od toga da li je u pitanju beksto iz Sremske Mitrovice, Zabele, Lepoglave, Zenice, beogradskog CZ-a, Alkatraza, Šošenka, Foks rivera (kultna TV serija Prison Break), čak teoretski i Sheveningena – pravila žanra su jasna. Razlika je samo u ekskluzivnosti pritvorenika, u kontrastu onih „nevinih“, sofisticiranosti tehnika beganja (spektakularnosti), ponekad filozofskom tumačenju robijanja, ili stoicizmu ičšekivanja bekstva.

Zašto o ovome pišemo baš sad? Pa, zbog koincidencije, da je u prošlu nedelju na TV Avala u popodnevnim časovima prikazan film „Stići pre svitanja“, a da je uveče u beogradskom Domu omladine održana spektakularna debata o Milovanu Đilasu povodom sto godina od njegovog rođenja, koji je takođe robijao u Mitrovici, a da je zatvor bukvalno doživljavao kao univerzitet svedoči činjenica da je u njemu na toalet papiru preveo Miltonov „Izgubljeni raj“. Zašto, pobogu, spektakularna debata? Kako drugačije okarakterisati skup na kome se pojave Matija Bećković i Nadežda Gaće, Dobrica Ćosić i Borka Pavićević, golootočani i ljubitelji Kande, Kodže i Nebojše, Mojkovčani i mladi anarhisti. Sve se dešava u objektu koji je obnovljen američkim parama, a to ne smeta ni SANU guruima ni mladim anarholiberalima. I sve te spojke deluju nekako prirodno, mada realno one prirodno mogu da deluju samo u TV debatama Predraga Sarape. Nigde drugde. Na debati nije bilo ni Čede ni Dinkića, ni Vučića, ni Jeremić Vuka, ni Ivice, ni Šutanovca, ni prezimenjaka Dragana, ni mladih radikala, čak ni Vulina. Namerno pominjemo mlade lavove srpske politike, jer šta će njima Đilas, šta oni tamo pametno mogu čuti, kamoli se motivisati da urone u jedno impresivno politikološko-literarno delo; da probaju da bolje razumeju stvarnost preko prošlosti. Možda i da se bolje snalaze u budućnosti. Da razumeju značaj kontroverze, snagu ličnog čina, odnos morala i politike. Ali, kakve to veze ima sa pozitivnim publicitetom koji mora da obezbedi armija ispoliranih pi-arova, sekretara i vodonoša. Takvi mozgovi za spinovanje su u stanju da porede debatu o Đilasu čak sa emisijom koju vodi Lea Kiš na Pinku, u kontekstu publiciteta i rejtinga.

Bez političke elite koja je danas u Srbiji parodija Milovanove „nove klase“ i koja je ovu debatu bojkotovala iz bahate nezainteresovanosti, a ne iz neke namere, to nedeljno veče je imalo neku mistiku andergraunda. Da me pogrešno ne razumete, ali mene je veče o Đilasu najviše podsetilo na veče posvećeno Azri i Džoniju Štuliću od pre otprilike godinu i kusur dana na istom mestu, sa Davorinom Bogovićem i sklepanim bendom. Sva ta nadrealnost možda i deluje nekome kao „kemp“, kao simpatični resantiman, mada takvo postmoderno ičšitavanje ne treba da zaseni činjenicu da je sve te ljude okupio duh čoveka koji je napisao „Novu klasu“- jednu od sto najuticajnih knjiga 20. veka, u društvu sa knjigama Sartra, Čerčila, Hokinga…

U aprilu 2009. u studiju RTS (emisija Olivere Kovačević „Da, možda, ne“), upremas su se našli Borka Pavićević i Dule Savić. Bilo je jezivo. Borka je posle čak zavapila „zašto nas spajate“. Još gadnije bilo je pre neko veče na TV B92 kad se upremas nađoše Kosta Čavoški, Borka Pavićević, Ljiljana Bulatović i Nataša Kandić. Sem kod Sarape koji to jedini ume (setimo se divne emisije sa Sonjom Biserko i Branom Crnčevićem), ovakvo medijsko poigravanje je rizično u smislu survavanja ozbiljnosti teme u hard tok šou, iako to nije limit ni ambicija pojedinih emisija. E, sad kad smo naveli ove primere, valjda vam je jasnije kako je na onoj đilasovski mističnoj debati u prošlu nedelju sve bilo komplementarno u svojoj ontološkoj nespojivosti.

Šta sve, deco, možete naučiti od Milovana Đilasa. Na primer, da je poslednji građanski rat na ovim prostorima bio repriza građanskog rata 1941-45, ali samo bez partizana. Možete markirati i impresivnu intelektualnu vertikalu – neobičan „trijumvirat“: Milovan Đilas, Desimir Tošić i Mihajlo Mihajlov. U kom smislu? Iako su sva trojica, svako na svoj način, imali ozbiljnih problema sa titoizmom, oni za razliku od ostrašćenih konvertita sasvim odmereno, bez žuči i ličnih animoziteta analiziraju epohu dajući prednost razumevanju i tumačenju u odnosu na lične sudbine. Eto, u „Druženju s Titom“, Đilas je napisao da bi ovaj, da se rodio u Americi, bio Ford.

I pita ti tako Đilas jednom Staljina kakva je tamo neka knjiga ljubavne ruske poezije. Mogli su da je odštampaju u dva primerka: jedan za nju, jedan za njega, rekao je hazjain. Đilasovo delo je i pikantno. Bez toga nema uživanja u čitanju.