Strah i bes, Kraljevo i kraljevski

Sećam se da mi se kiselo osmehnuo kad sam ga pitao kako bi bilo da lider demokratske Srbije bude upravo Srbin sa Kosova, pa čak i u smislu da bi on bio bolji predsednički kandidat demokratske opozicije od ovih koje smo imali, a što sam posle i napisao. Ideju da bi bilo najbolje da Srbin s Kosova vodi demokratsku opoziciju čuo sam nekad davno kad se Vesna Pešić povukla sa mesta predsednice Građanskog saveza Srbije da bi omogućila da tu partiju preuzme Goran Svilanović koji je Srbin s Kosova. Bilo je bitno da se dokaže da odozdo ne dolaze samo trabanti i pretorijanci svakog režima u Beogradu.

Vrlo je moguće da će posthumna harizma Olivera Ivanovića funkcionisati kao jedno od čvornih mesta demokratske Srbije. I tu će biti u nekoj korelaciji sa Đinđićevom posthumnom harizmom. Vremenom će se sigurno posvetiti i više vremena političkim i ideološkim stavovima ovog narodnog tribuna s Kosova. Na primer tome da je Ivanović po svetonazorima bio socijaldemokrata, čovek dijaloga koji je i srpsko nacionalno pitanje tretirao kao demokratsko. I koje se kao takvo valjda nekad može artikulisati i razumeti na Zapadu, kao što će oni skloniji cinizmu reći da se na kraju svaka socijaldemokratija na Balkanu mora prilagoditi lokalnim uslovima, ili njima biti limitirana, kao što je Milorad Dodik socijaldemokratiju (on i njegovi su nezavisni socijaldemokrati, ako ste zaboravili), prilagodio bosansko-hercegovačkim postdejtonskim uslovima. Kao što ju je Ranko Krivokapić u Crnoj Gori prilagodio tamošnjem ‘liberalizmu’, kao što je to Zoran Milanović bio upodobio u Zagrebu i odskora Zaev u Skoplju. Dobro, prošla su vremena kad je Petar Stambolić govorio da nije važno da li je Kosovo albansko ili srpsko jer je jedino važno da je komunističko (ili danas evropsko?), ali šteta je za ceo region što socijaldemokratske snage nisu bile jače i predanije u procesu normalizovanja odnosa i demantovanja one paklene teze, tako drage sarkastičnim zapadnim centrima moći, da samo pravi nacionalisti mogu da se dogovore (da ubede svoje mase zadojene nacionalizmom) i isporuče ono što Zapad ište. Tobože oni su uverljivi. Doduše, sa novom vladom u Skoplju, Zapad kao da opet vraća veru u socijaldemokratiju, ali uz blagi cinizam rečeno – takođe ‘adaptiranu’.

Zaboravlja se da kosovske vlasti nisu prihvatile da Ivanovićeva partija na tamošnjim izborima učestvuje pod imenom socijaldemokratska, pa su Oliver i njegovi smislili ono ‘Srbija, demokratija, pravda’ jer je akronim isti – SDP. Često se to čitalo i kao ‘Sloboda, demokratija, pravda’. Ivanović je smatrao da kosovski Srbi ne smeju dozvoliti grešku da imaju politiku suprotnu stavovima Beograda, ali to ne znači apsolutnu poslušnost Beogradu. Smatrao je da srpska zvanična politika ima listu prioriteta takvu da je odnos sa Hrvatima i Bošnjacima bitniji nego s Albancima. Za njega je prioritet bio odnos a Albancima, ili da se tome posveti makar jednaka pažnja jer potencijal za sukobe najveći je na liniji Albanci – Srbi . I drugi stavovi bili su programski jasni: Put ka članstvu u EU je strateško pitanje, dok uspostavljanje dijaloga može ići preko Tirane. Imamo stereotipe o Albancima i treba da ih upoznamo. Kiparski model mogao bi biti optimalan. Strah kod Srba na Kosovu je dominantna emocija i imanentan je tamošnjoj situaciji.

Strah i bes su dominantna osećanja u celoj Srbiji nakon atentata na Ivanovića. Kampanja za beogradske izbore može proteći u toj atmosferi, pri čemu će to mentalno, vrlo lako, biti izbori za severni deo Kosovske Mitrovice. Licemerje vlasti u ovakvoj situaciji neuporedivo je zlokobnije od oportunizma opozicije ako se gde pojavi. To se zove i inflacija stida. Opasno je kad nacionalno pitanje postane partijsko, a opozicija antisistemska – antidržavna. Da bi bilo istinskog ‘unutrašnjeg dijaloga’ o Kosovu prvo mora biti ‘sistemskog’ dijaloga vlasti i opozicije, možda i ‘okruglog stola’. Plašim se da je za to već kasno.

Na neki apsurdan način, vlasti u Prištini su se našle u pašićevskoj poziciji. Kao i Pašić 1914. one verovatno smatraju da ne mogu omogućiti mešanje policije druge zemlje u istragu ubistva na njihovoj teritoriji tek tako. Odnosno, saradnje može biti do onog nivoa koji ne ugrožava suverenost. Ili ono što Priština smatra suverenim. Pa i Pašić je pristao na ‘razmenu informacija’.

Nekoliko dana pred atentat na Ivanovića na slavi (Stevanjdanu) kod prijatelja, našao se i jedan rodom iz Kosovske Mitrovice. Pričao je kako je ‘dole atmosfera straha’, da se ‘Srbi plaše od Srba’, a onda je posle koje čašice upao u melanholiju i govorio o o Mitrovici nekada koja je imala džez orkestar, bazene, jaku rok scenu, fudbalskog prvoligaša u bivšoj SFRJ… I kako su Albanci govorili ‘Trepča radi Beograd se gradi’, tako su tamošnji Srbi govorili ‘Trepča radi Priština se gradi’. Ove godine, kad se navršava vek od stvaranja Jugoslavije, ostaje zaista bizarna činjenica da su u istoj zemlji bili gradovi kao Rijeka i Kosovska Mitrovica i da su jednom čak finale Kupa SFRJ u fudbalu (Kup maršala Tita) igrali Rijeka i Trepča (1978) i da je ekipa s Kantride pobedila sa 1:0, a da je doajen sarajevskog ‘nju primitivsa’ Elvis DŽi Kurtović pevao da će ta zemlja biti bolja kad Supermen promeni pol, kad DŽoni Štulić bude svirao tezge po Sovjetskom Savezu, a ‘velika četvorka’ budu Partizan, Hajduk, Rijeka i Trepča.

Ko se danas dok traje Evropsko prvenstvo u rukometu u Hrvatskoj seća da su nekad Metaloplastika iz Šapca (rukometni prvak Evrope) i Cibona iz Zagreba (košarkaški prvak Evrope) igrali revijalnu utakmicu u malom fudbalu, i da je žreb učinio da se u Kupu UEFA sastanu Radnički iz Niša i Hajduk iz Splita i da je vetar na Poljudu pomerao loptu Simoviću sa bele linije sprečavajući ga da degažira kako je naumio. Sve što je bilo nekad normalno, danas deluje nadrealno. Nije ovo bila puka sentimentalnost nekoga koji je veliku Trepču čak par puta gledao uživo.

Dakle, u splitskoj Spaladijum areni, na premijeri rukometnog eura – utakmici Hrvatske i Srbije, izviždana je ‘Bože pravde’. Navijači Crvene zvezde iskoristili su odmah duel sa Cedevitom u 16. kolu regionalne košarkaške ABA lige da se revanširaju s navijačkom verzijom hita Novih fosili ‘Za dobra stara vremena’ pa se tribinama gotovo pune dvorane ‘Aleksandar Nikolić’ prolamalo: ‘Kako je dobro videti vas opet, slomiti ruke i oba ramena. Kao nekad popuši ga nežno, za ona dobra, dobra, dobra stara vremena’.

Sad su svi očigledno srećni. Znači zaboravili smo mart 2015. i meč Dejvis kupa između Srbije i Hrvatske u Kraljevu. Uoči početka meča intonirana je ‘Lijepa naša’ koja je saslušana u miru i ispraćena aplauzima, što nikoga nije ostavilo ravnodušnim. Novak Đoković je bez velikih problema savladao Matea Delića u prvom meču dana. Zagrebački Jutarnji list nazvao je publiku u Kraljevu ‘vrlo kulturnom’. Evo šta je pisao tada zagrebački Večernji list: ‘Srpski navijači su priredili odličnu atmosferu. Nije bilo tenzija, nije bilo vređanja, hrvatskoj himni se aplaudiralo, baš kao i našem teniseru. U svemu je učestvovao i predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Kraljevo je položilo ispit i neka se tako nastavi do nedelje’.

E, pa drage kolege, jeste do one nedelje ali nije se nastavilo do danas. Čak su i u Srbiji i u Hrvatskoj budalama napravili Tadića i Josipovića što su se, kad su bili na vlasti, ponašali kao pristojni ljudi svesni reči koje izgovaraju. Sad Kolinda i Vučić treba tobože da probaju to ‘poštenije’ da urade. Jer se valjda kao ‘pravi’ i ‘utemeljeni’ bolje razumeju. NJima se veruje, jel’ da? Predsednica Hrvatske izjavila je pre neki dan u Iloku povodom 20. godišnjice mirne reintegracije hrvatskog Podunavlja da Hrvatska pruža ruku mira i saradnje Srbiji i izrazila nadu da u toj zemlji ima iskrenog sagovornika.

Da li se to ubrzao protok vode Dunavom, i da li bi išta bolje bilo i da je umesto Vučića tu jedan hidroinženjer kao što je to Šutanovac? Ili je samo tenis gospodski sport. Kraljevski?