Strela

Krenule su odmah polemike, ali u startu sve promašene. Mogao je umesto ‘Strele’ da pobedi i bronzani spomenik Đinđiću markantniji čak i od Nikole Pašića na bivšem Trgu Marksa i Engelsa, viši od Avalskog tornja, ali ni to nije suština.

Da se ne lažemo: Da je ova država ikada iskreno želela da joj Zoran Đinđić bude vodilja i težište novog identiteta, po njemu je morao da se nazove beogradski aerodrom. Za to je odavno kasno, mada sumnjamo, uprkos Vučićevoj ideji za spomenik, da bi on, Mali i Vesić u situaciji da beogradski aerodrom do danas slučajno nije dobio simboličko ime, predložili da se zove baš ‘Zoran Đinđić’.

Države daju imena aerodromima da istaknu značaj političkog lidera za njeno određenje: Kenedi, De Gol, Elefterios Venizelos, sve su to i aerodromi. I u Skoplju se aerodrom zove po Aleksandru Velikom iz identitetskih razloga, ma koliko to iritiralo Grčku. Imali su i Hrvati bitnih likova iz kulture i nauke, pa se zagrebačka zračna luka iz identitetskih razloga zove po Franji Tuđmanu. Ali, to što je Srbija izgubila neke ratove za jugoslovensko nasleđe ima bar i po koju pozitivnu stvar: Nemamo u Srbiji novi ‘SUBNOR’ kao što ga kroz braniteljske udruge ima Hrvatska, a i državu Srbiju ne moramo da poistovećujemo sa Slobodanom Miloševićem i njegovim provizorijumima. Sadašnju Hrvatsku je nemoguće emancipovati od Tuđmana i tabua ‘domovinskog rata’, dok je u slučaju Srbije za njenu nezavisnost u modernom smislu najvažniji Milo Đukanović jer bi se bez njegovog referenduma teško odučili od te ideje, ma koliko je skandalozno reducirali na razne varijante ‘srpskih zemalja’.

U odnosu na aerodrom ‘doktor Tuđman’ aerodrom ‘doktor Đinđić’ bi ipak dao značajan vrednosni i simbolički kontrast.

Popularnost i značaj ‘Streli’ neće dati toliko samo idejno rešenje, već kontroverza koja se digla oko tog rešenja. Naravno da je Nikola Tesla neosporno ime, ali u tome i jeste podla caka – ko šta da ospori Tesli, pa čak i oni koji državotvorno misle i smatrali su da je bolje da se aerodrom zvao po Đinđiću. To je kao da se aerodrom zove ‘Ivo Andrić’. Ko šta da zameri? Ili Pupin. Ili Milanković. Ali, tada više nema prave provokacije, pravog određenja državne politike i novog identiteta. Revizionizmu se smanjuje manevarski prostor. NJih bi više dovodilo do ludila što poleću sa ‘Đinđića’ nego što neko mora da sleti na ‘Tuđmana’. I onda bi umesto sadašnjeg bronzanog Tesle pored surčinskog aerodroma koji pre liči na Radomana Božovića nego na Teslu, imali verovatno bronzanog Đinđića koji liči baš na Đinđića, a neka ‘strela’ je mogla da pobedi na konkursu za znak ove ili neke druge ‘Er Srbije’.

Nije Bizmak umro sa rečima Srbija na usnama. Nije ni kralj Aleksandar u Marseju izdahnuo sa rečima – čuvajte mi Jugoslaviju, niti treba uzimati olako kao verodostojnu Teslinu izjava o tome kako se ‘ponosi srpskim rodom i hrvatskom domovinom’. Zapravo, tu je modifikovanu formulaciji upotrebio Vladko Maček u telegramskoj čestitki koju je pet godina pred Drugi svetski rat poslao Tesli u NJujork. Tu mu se obratio kao ‘velikom sinu naroda srpskog, a domovine Hrvatske’. LJubazni Tesla odgovorio je onim čuvenim: ‘Jednako sam ponosan srpskim rodom i domovinom Hrvatskom. Da dugo žive svi Jugoslaveni.’ To je vremenom pretočeno i u manipulaciju i u farsu. Da je sreće kao što nije, i da ovde važi neki skandinavski model kojim bi se prevazišla filosofija balkanskih bantustana, ‘Tesla’ bi bila neka zajednička srpsko-hrvatska firma – najbolje avio kompanija ‘zajedničkog prostora’.

I Srbija sa Bulevarom Zorana Đinđića na Novom Beogradu, kao i Srbija sutra sa ‘Strelom’ na beogradskom Studentskom trgu, biće podložna da Brajan Hojt Ji može da nas propituje kuda idemo, ali sa ‘Đinđićem’ u Surčinu bilo bi odavno jasno kuda idemo, i u smislu naslova poslednjeg Đinđićevog predavanja koje je održao u Banjaluci: ‘Od nacionalizma ka patriotizmu’. To ne znači da opet neko ne bi tražio da se Teslin pepeo iz njegovog muzeja prenese u Hram Svetog Save, ali generalni pravac ovog društva verovatno bi bio drugačiji. Bilo bi interesantno videti i kako bi Vučić kao radikal napravio performans pa da aerodrom prekrsti u aerodrom ‘Ratko Mladić’, ili u sigurnu zračnu luku za Mladića.

Vraća ‘Strela’ i neka nostalgična sećanja na vreme idiličnog realsocijalizma. Nekada su se takva imena davala autobuskim prevoznicima. U analima će ostati imena užičke ‘Rakete’ ili valjevske ‘Strele’. Verovatno, dragi čitaoci, nemate pojma da je u Potočarima 11. marta 1967. godine svečano otvorena poslovnica auto preduzeća ‘Strela’ iz Valjeva koja je u početku zaposlila 16 radnika. Krajem iste godine firma je imala devet autobusa i 25 zaposlenih ljudi, a 1974. godine otvara se nova autobuska stanica u Srebrenici. Nije se tada baš tako lako dala naslutiti potonja krvava sudbina toponima koji su tada zauzimali marginalne rubrike u glavnim novinama.

Ako je Momo Kapor Jasušija Akašija (sećate li ga se?) zvao Sjaši Uzjaši, kako li bi zvali Hot Brajana Jia?

Ovaj gospodin žanrovskog izgleda kao da je izašao iz nekog Tarantinovog filma. Za njega još ne koristimo vrcavi narodni duh kad hoćemo da relaksiramo našu geopolitičku poziciju po principu stare pesmice ‘kaže nama Butros Gali – vi ste Srbi najebali!’ Ponosni smo, ali ne preterujemo sa inatom. Dobili smo migove, ali imamo i ‘unapređeno partnerstvo’ s NATO. Za odlučnog lidera kakvog sebe voli da predstavlja Vučić, bilo bi bizarno, za državu možda i kobno, da se neki sledeći izbori pretvore u tragični rimejk komedije ‘Tri karte za Holivud’, pa da se razvrstavamo ko je za Ruse a ko za Amerikance. U povišenoj atmosferi trezveno deluju reči poslanice SNS u Skupštine Srbije Vesne Marković, da Srbija ima dobru i uspešnu saradnju sa NATO i da je ta saradnja neophodna pre svega zbog zaštite srpskog stanovništva i kulturnih i verskih objekata na Kosovu.

Kad je, uprkos vremenskoj stisci, krenuo spin da nas Hojt Ji tera na izbore, uz beogradske i na parlamentarne 24. decembra, da li je neko pomislio da je to dan ‘kontramitinga’ 1996. kad je za dlaku izbegnuto krvoproliće. Bilo bi tragično da se sad razvrstavamo po uzoru na 24. decembar 1996. Ako je Kosovo neosporno ‘najveća žaba’ (po đinđićevskom) za gutanje, i ako je Hojt Ji pohvalio unapređenje procedura za građevinske dozvole, tužno je za jednu zemlju koja želi u EU, kao Srbija, da prima packe zbog slobode medija i vladavine prava.

Duboko greši naprednjačka vlast ako misli da je mali broj pristalica ma mitinzima Saše Jankovića i Vuka Jeremića – ‘nove opozicije’, realno stanje nezadovoljstva u zemlji. Ako bi bilo kakve koristi od još jednih vanrednih parlamentarnih izbora, to je vernije preslikavanje političkih snaga u parlamentu. Možda i podizanje kvaliteta poslaničkog kadra. Dveri su unele kamen u Skupštinu, protesno su ćutali u parlamentu, a to je nas matorije podsetilo kad su policajci u civilu izbacivali radikale iz parlamenta u prvoj polovini devedesetih, i kako je njihov protivnik iz DS Slobodan Gavrilović deset minuta ćutao za govornicom iz solidarnosti dok su socijalisti obarali poglede da ga ne pogledaju u lice. Kad je Gavrilović rekao Đinđiću šta namerava da učini, Đinđić mu je odgovorio: Odoh u hodnik da te slušam.

Jeste li primetili da je nova politička metafora ubačena u opticaj ovih dana različitim povodima. Povodom amaneta Alije Izetbegovića da mu čuva Bosnu, a na koji se poziva Erdogan, Dodik je rekao da ‘BiH nikada više neće biti sultanat’. Negde u isto vreme, lider nove stranke Zoran Živković, je ocenio da Vučićeva lična vlast ima tendenciju da preraste u sultanat. Više niko ne pominje ‘plebiscitarni cezarizam’ koji je bio u modi devedesetih.

Patrijarh Irinej je rekao da smo dužni da obnovimo naš narod, i da preporučimo našim ženama da su dužne da rađaju decu po božijem blagoslovu, i da na taj način ostanemo u istoriji, iako smo postradali. Zorana Mihajlović mu je stručno odgovorila kao predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, ali je bitno da je kao potpredsednica Vlade ovim povodom poslala i jednu poruku (ako smo dobro razumeli) revizionističkoj histeriji i rehabilitaciji ‘patriotske’ politike devedesetih, kad je naglasila da ne treba da zaboravimo da žene nisu ranije mogle da kažu svoje mišljenje kada smo imali mnoge ratove i da budu na mestima gde se donose odluke. ‘Da budu tu kada su njihova deca, muževi i braća odlazili odakle se nisu vraćali ili su se vraćali bez ruku, nogu ili u kovčezima’.