Strojevi korak

„Kad ponoć stari sat objavi, digni čašu i svima nazdravi, poželi nam zdravlje i veselje i nek’ Bog nam ispuni sve želje: U Prištini dragačevska truba, Ameriku pokorila Kuba, da Evropa gazi korak ruski, svi Englezi da govore srpski, a da papa s tri prsta krsti, da im Putin gas pusti, bijeli orao da razvije krila, Crna Gora da otjera Mila. Neka jače zvona staroslavna, srećna Nova pravoslavna!“

Jako, zar ne? Ali, otkud tebi Panoviću stižu takve poruke, kakve ti to imaš prijatelje, da li ti ih to šalju „tvoji četnici“, pa se sad nespretno otkrivaš da si ti u stvari oduvek bio takav. Da li ti je poruka stigla iz „republike šumske“, iz „srpske Sparte“, ili iz Kosovske Mitrovice? E, pa dobro, neka to ostane moja mala tajna (s kog je telefona stigla), a da vidimo šta sve ona zaista znači. Pa, prvo ona je nastavak za nove mobilne platforme prvih SMS primera „divlje književnosti“ koji su i bez istraživanja Zagorke Golubović govorila kolike su razmere pseudoreligioznosti u srpskom nacionalnom korpusu, kako srpski narod od milja zovu moji SMS prijatelji. Jer čim je ovde Isus Hrist postao Hristo, po kumu Miroslava Ilića i legendi Barselone Hristu Stoičkovu, stvari su bile sumnjive. Iako ste ateisti, verovatno ste nekad dobili bar cirkulirajući SMS, Hristo se rodi, po principu Stoičkov – vaistinu Stoičkov! Novogodišnji SMS je krcat fascinacijom prostote geopolitikom, pre je parodija nego eho nekadašnjeg „Posela Radija 202!“, sa imperativom „Srbija do Tokija“, ali i velika šansa „mediteranske“ Crne Gore da nastavi da bude u pravu. Jer ima neoborive dokaze. Ostaje malkice nejasno da li se ovo sa papom i tri prsta odnosi samo na Hrvate ili na ceo katolički svet. Jer, u ovakvim blagdanskim prilikama antikatoličanstvo se ipak više redukuje na antihrvatstvo, nego što postoji neki realni animozitet prema velikim katoličkim nacijama kao što su poljska, italijanska ili brazilska. Naprotiv, te zemlje često izazivaju i simpatije. Doduše, i u hrvatskom biću se katoličanstvo nekako isuviše često doživljava „autokefalno“, na mantri „Bog i Hrvati“.

Oni koji priželjkuju da cela Evropa gazi korak ruski, mogu da se potrude pa da nađu nekoga ko je služio Titovu vojsku 1948, u vreme Rezolucije Informbiroa. Do tog preloma, u toj armiji je bilo prilično sovjetskih instruktora, a zvanični marševski korak je bio upravo taj – ruski. Naravno da tada nisu vršena istraživanja tog tipa, ali mi svedoci (iz najbliže familije) govore da je svaki čas neki vojnik dobijao kilu od tog marša. Onda su ruski instruktori nestali preko noći, a ruski korak je promenjen ovim koji i danas važi i koji je neuporedivo prijatniji za genitalne i još neke organe. Naravno, pišem u metaforama, ali znate šta hoću da kažem, samo što to ne može da stane tek tako u jedan povratni cirkularni SMS. Uostalom, autori SMS-a mogu da se lako upoznaju s tim kako je izgledalo kad je pola Evrope gazilo ruski, pa sad možemo zamisliti kako bi izgledalo kad bi sutra svi gazili ruski. Da li bitno drugačije? Srećom, racionalna ruska spoljna politika je odavno postala imuna na srpske infantilne provokacije i izazove.

Sad se i mi ponašamo kao petparački proroci, ali moramo da verujemo da u podtekstu ovog SMS-a autori priželjkuju slom Nemačke. E, baš me interesuje da li imaju plan kako bi prihvatili stotine hiljada izbeglica (naših gastarbajtera) ako bi oni nahrlili iz Dojčlanda i još nekih EU olupina. Možda naši zemljaci koji žive daleko od rodnog kraja ne bi voleli da žive u propaloj Nemačkoj kakvu priželjkuju srpski nacionalno osvešćeni geostratezi, pa bi odlučili da krenu u rodni kraj, u azil neke tarabićevski sigurne „tri krstate gore“. Da li bi im na granici naplaćivali vodu kao što smo naplaćivali nesrećnicima iz Knina i Kosova. Možda bi sve bilo psihološki lakše, u smislu – ko ih jebe, imaju lovu.

A, srpska truba u Prištini? Da nije bolje da pozovemo neki KUD iz Prištine da animira publiku u Guči, u pauzi dok žiri duma o prvim trubama. Pod uslovom da prihvate poziv, da li bi umeli da ih oduševimo prijemom? Da oni vide koliko mi želimo da Kosovo bude tu, s nama.

SNG je deo srpskog zimskog „feragosta“. U vreme titoizma ovaj praznik imao je neku romantičarsku crtu. Doduše, narodna milicija je za SNG bila ažurnija, češće je legitimisala, nekog je i uhapsila, ali daleko je to bilo od ozbiljne represije. Vrhunac subverzije bio bi kad neko dovoljno popije, pa „stisne“ da otpeva „Oj vojvodo Sinđeliću“, ili ako popije još više – da opsuje Kardelja. I sve je bilo pomalo i simpatično dok je tadašnja opozicija bila amorfna skadarlijska masa. Sasvim logično, SNG se više primila u „prekodrinskim zemljama“, ali tu se i preteralo kada je SNG u RS postala deo onog „feragosta“, koji je pomalo zaličio na pravoslavnu teokratiju. Opet, ne treba grešiti dušu i sve trpati u koš klerikalizacije. Valjda nismo zaboravili da je SNG u Beogradu 1997, u vreme onih čuvenih šetnji protiv izborne krađe, bila najveći opozicioni skup posle 5. oktobra. I da je pevao Dorđe Balašević.

U Crnoj Gori se SNG nametnula kao idealan koncertno-mitingaški povod za okupljanje prosrpskih snaga. Nakon 5. oktobra SNG prekretnica je sigurno koncert Cece u Čačku 2005. Tada je promovisana i „koalicija“ Cece i Velje. SNG je tih godina postala povod za demonstraciju „feudalne“ moći. Otprilike, grad u kome Ceca peva ujedno ima i „centralnu proslavu“. Tako je bilo i kod Smiljka Kostića u Nišu. Ove godine tonus je dodatno pao, tako da Ceca i da nije u kućnom pritvoru sumnjam da bi imala honorarni izazov da peva. Kao onomad ispred bivše nam Savezne skupštine na dočeku koji se izvitoperio maltene u neki „kontramiting“. Tada je Ceca Koštunicu inaugurisala u premijera „ujedinitelja“.

Ove godine baš je bilo nazor: Od nazor BG vatrometa do rutinskog Pinkovog veselja. SMS je bledi odsjaj „prkosa“. Najbolje je onom kome je nova godina svaki dan. Cirka je tada društveno prihvatljivija, a i lakše je tako – jampi – biti Srbin nego u ledenu vodu pa po krst na Bogojavljenje.

Afera Nikolaidis? Na primitivne izjave, Srbija reaguje još primitivnije – kao na Cankarjev dom. Kad će se već jednom naučiti da izbegava takve pakosne stupice. Da sad od jednog Nikolaidisa pravi parodiju Mirka Kovača. S tim što ovaj ne živi u Srbiji, i ne mora da ide u Rovinj jer ima Ulcinj.