Sudbina i komentari

Patrijarh Irinej na dan drugog kruga izbora pozvao je „poslanicom“ preko jednog dnevnog lista građane Srbije da izađu i glasaju. Nisu ga poslušali. Izlaznost tako govori. Tačnije, izlaznost nije u korelaciji sa ugledom koji SPC navodno ima u društvu. Pretpostavljate da od onih koji su izašli nisu baš svi vernici, te otuda je patrijarhov apel doživeo relativan debakl. Još da nije bilo kiše u Rimu, i da je održan meč Nadala i Đokovića, izlaznost bi bila sigurno manja. Šta li bi bilo da je papa pozvao Poljake ili Hrvate da urade nešto sasvim obično – da glasaju recimo. Da li bi se Poljaci i Hrvati oglušili o te apele.

Ili kontra: Francuska je katolička zemlja, ali ja ne primetih da se tamošnji „popovi“ i nešto mnogo petljaju oko izbora. Sudbina Francuske je za Evropu i planetu bitnija valjda od sudbine Srbije, ali nije bilo baš te religiozne dramatizacije jednog građanskog čina.

Eh, ta sudbina. Ona je ipak prikladnija pesmama Tome Zdravkovića nego patrijarhu. Ne sumnjamo da je patrijarhov poziv dobronameran, kao što sumnjamo da Irinej nije malkice navijao za Borisa Tadića. Čak smo načuli da je Irinej imao želju da u ponedeljak (u nesuđenom jutru pobede) popije kafu sa Tadićem. Iako sumnjamo da su Tadićevi uticali na njegov izbor kao nekad davno što su činili Aleksandar Ranković i Dobrica Ćosić, kako naklapaju matori komunisti kad popiju koju u kafani.

Ovo nije neka kritika crkve. Da se Crkva nije mešala u politiku, Poljaci bi mnogo teže skinuli komunizam. Crkva (bilo koja) treba da ima aktivan odnos i prema ovozemaljskim stvarima (i manje prozaičnim od izbora) i težnju da ih dovede u saglasje sa etičkim principima vere. Ali, upotreba reči sudbina nije prikladna za verske velikodostojnike. Patrijarh se verovatno nezgrapno izrazio jer on je potencirao da „biramo“, a ne da je Tadić predodređen (predestiniran) kako je neko pakosno mogao da posumnja. Patrijarh je rekao i da je izlazak na izbore građanska dužnost i obaveza, iako bi bilo prikladnije da je rekao da je izlazak na izbore pravo svakog građanina. Ovako možemo da pomislimo da je bila obaveza da se glasa za Tadića. A da imaš pravo da glasaš za Tadića – imaš uvek. Jel’mnogo cepidlačim?

Antički svet je verovao da je sudbina iznad ljudi i bogova i da joj se ne može umaknuti. Čovek je tvorac svoje sudbine, ako hoćemo baš da koristimo tu reč koja je prikladnija astrologiji nego hrišćanstvu. Sloboda izbora – to je suština (da ne kažemo baš demokratska suština) hrišćanstva, ali je njegova suština i pokajanje. Patrijarh u ekskluzivnoj „poslanici“ reče da onaj koji izbegava da izađe na izbore i da svoj glas, nema pravo da kasnije bilo šta kritikuje ili bilo kome zamera na eventualno pogrešnom izboru.

Ima, oče, pravo da kritikuje i zamera svako ko ne izađe na izbore. Kao i onaj koji izađe. I po hrišćanstvu svi imaju pravo na pokajanje: I oni „beli listići“, i oni koji su glasali za Nikolića, ako se pokaže da je to pogrešan, ili, ne daj bože, fatalan, izbor. Zebnja je velika, a Nikolićeva politička prošlost teško nas razuverava. Sreća što neki članovi DS nisu popovi, jer bi bacili anatemu na Vesnu Pešić.

Gledajmo stvari i sa vedrije strane: Ako si hrišćanin, a glasao si za Tadića, primi Tomin mandat kao iskušenje. Posle čega dolazi spasenje. Ili jednostavno spoznaja da se Tadić već na sledećim predsedničkim izborima može vratiti na Andrićev venac. Možda bude i prevremenih predsedničkih izbora. Možda bude i neki impičment. Svašta je moguće.

Da se razumemo: Pristalica sam radikalne Aristotelove teze da se politikom ne bave (i ne glasaju) samo životinje i idioti. Formalno, s te strane sam na patrijarhovoj strani, ali demokratija je suptilna biljka koju treba čuvati i od dvosmislenih poziva. Tek Crkvu ne treba uvlačiti u čudne koincidencije.

Promašena izborna kampanja DS je na neki način bila „astrološko-bihevijoralna“, jer je probala da nametne determinisan program ponašanja, ignorišući glavnu stvar – inat. S jednom opaskom. Do drugog kruga „kampanja kontrasta“ je funkcionisala jer je bila podsvesna razrada mitske parole SPS „sa nama nema neizvesnosti“. Tako nije moglo do kraja. Jer se nije kalkulisao inat koji deluje odloženo. Maltene se desilo, naravno u drugim kontekstima, isto što i na izborima 1996, kad je na inatu u drugom krugu pobedila po bitnim gradovima Koalicija Zajedno. Tadićev poraz je pre svega simbolički (plaćanje ceha za stranku i „fensi“ ekipe), jer on na kantaru sa Tomom stoji bolje nego što DS stoji u narodu. Kad je pozivao na izbore, ni patrijarh nije vodio računa o inatu i o tome da se nezadovoljstvo mora negde izliti. U suprotnom ispalo bi da je Mirko Cvetković naš idealni premijer. Religioznost se u Srba uglavnom svodi na običajnost i tradicionalizam, a često čak i palanačko sujeverje narod poistovećuje sa hrišćanstvom. Patrijarh jednostavno nije mogao da utiče bitno na izlaznost. Bilo je celishodnije da se Tadić na vreme razumeo sa nekim intelektualcima, a raskrstio sa jurišnicima „nove klase“ pod njegovim kišobranom.

Mada, bolje da se i simpatični patrijarh obraća u predvečerje izbora nego da to, ne daj bože, čini načelnik Generalštaba. Valjda vam je ostao u sećanju onaj jezivi intervju koji je u predvečerje izbora 1990. „savezni sekretar“ Veljko Kadijević dao Miroslavu Lazanskom, zapretivši jedino građanima Srbije od svih ostalih republika da paze kako glasaju.

Teška greška je i predstavljanje drugog kruga kao referendumskog pitanja. Ako je umorna od lidera (Dušan Čkrebić), Srbija je umorna i od referenduma. Tako smo, paradoksalno, upravo dobili parodičnu referendumsku atmosferu kao da se na topli letnji dan u maju odlučuje o izgradnji neke rafinerije ili povećanju radnog staža potrebnog za odlazak u penziju, a ne o prvom čoveku Srbije. Do ulaska Srbije u EU ili NATO, odnosno, do „istorijskog dogovora“ sa Albancima, u Srbiji ne treba raspisivati nikakve referendume, tek ne ovakve. Pod uslovom da nekom ne padne na pamet da gradi nuklearke.

Šteta što Tadić nije uspeo da za vreme drugog mandata izgura autoput do Požege, sa intencijom ka Sandžaku, jer to je upravo put kojim je Tito prošao 1941. i koji se pokazao kao pobednički. Taj put bi više rasteretio Beograd nego most na Adi. U svakom smislu.

Prosto je neverovatno da ispod Beograda, DS nema nijednog ozbiljnog lidera. Gde su Đilasi, Pajtići i Ješići po „užoj“ Srbiji?

U veče njegove pobede od Nikolića sam saznao da je Nemačka glavni saveznik Srbije. Iskren da budem, ja to do tada nisam znao.