Sudbina kao 3 x 12

Istraživački tim agencije Demostat uradio je pod njegovim vođstvom temeljno istraživanje raspoloženja građana Srbije na reprezentativnom uzorku.

Rezultati su očekivano u dobrom delu javnosti proglašeni ‘kontroverznim’ jer je dobar deo iste javnosti upravo ono što pokazuje istraživanje – autoritaran. Još kad se dodaju dve jahačice srpske apokalipse – paranoja i hipokrizija – dijagnoza za većinsko stanje svesti postaje dodatno deprimirajuća. Paranoja zamagljuje poglede i sa ‘švedskog stola’ Demostata svako uzima šta želi, a niko ne gleda celinu.

Oni koji misle da je ovo ‘od Vučića naručeno’, vide da se on ‘češe’ s Titom, ali ne vide kauzalnost Vučićevog visokog rejtinga i stepena autoritarnosti u društvu. Oni koji misle da ‘stranci plaćaju’ ne zaključuju da istraživanje u dobroj meri potvrđuje njihove slutnje o uticaju stranog faktora (posebno zapadnog) u Srbiji – doduše više finansijskog nego ambasadorskog. MMF i Svetska banka, odnosno briselska birokratija imaju veći uticaj od stranih ambasada kao navodno ‘četvrte grane vlasti’. Pre su mediji ta ‘grana’.

Tri petine građana Srbije je autoritarno! Ej, to otprilike znači da je od sedam građana njih šest autoritarno! Ako uzmemo čak i da su sve pristalice vladajuće SNS, pa i cele vladajuće koalicije (čast izuzecima) autoritarne, plus radikali i desna margina, i to ipak nije dovoljno za ovakav deprimirajući odnos. Jer autoritaran je, znači, i većinski deo ‘boraca protiv Vučićeve diktature’. Možemo smatrati da samo 11 odsto ispitanika koji sigurno nisu autoritarni, i možda neko iz dela uzoračkog kolača od 28 odsto ispitanika koji je ‘mešovit’ po pitanju (ne)autoritarnosti, tumači istraživanja javnog mnjenja bez kognitivnih disonanci. Takvi imaju racionalan odnos i prema (ne)objektivnosti sondiranja. Ovom konfuznom i dezorijentisanom društvu najpotrebnija su dubinska i široka istraživanja, da bi se ono razumelo pa onda menjalo.

Ovo Demostatovo istraživanje, koje je baš takvo, upozorava jer ako je autoritarnost u ekspanziji onda je demokratija u stagnaciji. Ali, to ne znači da nema optimizma u društvu. To su trendovi tranzicionog evropskog Istoka. Demokratska smena vlasti u Srbiji 2012. naknadno se ‘trampuje’ (Rudi Đuljini je satisfakcija kao deo vizije), a sa simpatijama se gleda na ‘liberalnu demokratiju’ – kovanicu Viktora Orbana, koja bi u idealno-tipskom modelu dokazala da i autoritarna vlast napravljena na konsenzusu s narodom, sa politikom ‘svoji na svome’, može da upodobi EU sebi. Ma koliko se Orban ponekad saplitao i kod kuće.

U istraživanju Demostata, na pitanje koji vam je od lidera koji su vladali Srbijom od 1945. najbolji, prvi je Tito, drugi Vučić, treći Đinđić, slede Milošević, Tadić i Koštunica. Budućnost sećanja je šansa Tadića i Koštunice, jer ako smo vreme Branka Mikulića i Milke Planinc retroaktivno proglasili ‘zlatnim’, ili ako se sramno o Miloševićevim godina govori kao o ‘dostojanstvenim’ zašto sutra to ne bi bilo i vreme Koštunice i Borisa? Srećno i dostojanstveno. Često se zaboravlja da su obadvojica pala, svaki na svoj način, u suštini zbog Kosova i da za mentalitetske pomake na toj temi Vučić još nema pravi ‘ezopovski jezik’ za narod. Tito je u ovakvim istraživanjima već kao američka NBA reprezentacija na svetskom prvenstvu u košarci, i to posebno u dva obrasca čežnje – infrastrukturi i romantizovanom nesvrstavanju. Od svih lidera jedino je Vučić u ‘kampanji’.

Možda je ovde pravi i jedini realni ‘duel’ bio između Đinđića i Miloševića.

To je ‘duel’ dve posthumne harizme. I Đinđić tu mnogo bolje stoji sa 11 odsto onih koji misle da je najbolji nasuprot Miloševićevih tri odsto. Od ruiniranja nakon Petog oktobra, Miloševićeva harizma se uzdigla u procesu revizije na osnovama ‘herojskog otpora’, gde se Milošević predstavlja kao ‘avangarda slobodnog sveta’ koji na žalost vaskolikog srpstva tada nije imao Putina (kamoli Trampa) da spreči naume ‘globalnog establišmenta’. Milošević i Đinđić imaju i različite tipove mučeništva. Slobodan je haški mučenik, a Zoran je položio život na oltar otadžbine praveći ‘logičan’ tanato niz sa srpskim reformatorima koji su nasilno osujećeni od reakcionarne klike. Možda je bukvalno poređenje Vučića i Đinđića na momente i neukusno, ali politički ono nije nelogično. Vrlo je oportuno. Sigurno je da su takva poređenja inicirana sa Vučićeve strane pomogla ne toliko popularnosti Đinđića, koliko njegovoj normalizaciji u ‘patriotskom’ korpusu građana koji su godinama bili pod utiskom i efektom gebelsovske satanizacije Đinđića iz devedesetih i njegove reakcionarne kriminalizacije pred atentat. Čim se implicira ‘Limes 2’, i čim se traži preventivna ‘Sablja 2’, i to od strane sofisticiranijih Vučićevih ideologa koji opšti interes stavljaju iznad proceduralnih, pravnih i medijskih ‘cepidlačenja’, kontekst je jasan: Čim neko hoće da ubije Vučića kao Đinđića, to znači i da je Đinđić bio sve ono što je i Vučić – čovek kome ništa nije teško da uradi za svoju zemlju, koji hoće da je modernizuje, i koga kriminalci u saradnji sa stranim faktorom hoće da ubiju.

Istraživanje pokazuje da je etnička distanca prema narodima u okruženju i dalje velika. Hrvati još dugo neće Srbima postati ‘Bugari’. Etnička distanca nije podrazumevajući nacionalizam ali jeste njegova predispozicija. ‘Žvaka nacionalizma’ i dalje je korisna kad zatreba. Odnos prema demokratiji je konfuzan, a institucije države i društva tragično nisko su rangirane u distribuciji moći. Ali, većina autoritarnih građana kaže da živi osrednje ili dobro. I tu treba posmatrati kontinuitet DOS-a i Vučića.

DOS je stvorio potrošačko društvo, a nije napravio strukturne reforme. DOS je stvorio i i ‘novu klasu’. Ona se dobrim delom prestrojila u Vučićev ‘menadžment’. Novostvoreno i već etablirano ‘potrošačko društvo’ Vučić nije ruinirao svojim reformskim potezima. Nemojte da se lažemo i da naričemo nad sudbinom famozne ‘srednje klase’ koje tobože nema i koja je tobože oslonac demokratije. Naprotiv, dubinska sociologija sluti da srednje klase, ne da nema, nego je ona mimikrijski zagušila prostor pa se ne vidi koliko je ima, i shodno nalazima ona nije nevina u stepenu autoritarnosti društva, odakle proizilazi zastrašujući podatak – da se sa tvrdnjom da je u zemlji stanje toliko teško da se može rešiti samo čvrstom rukom, slaže dve trećine ispitanika. Hipokrizija je ogromna, pa i sebična ‘srednja klasa’ nije nevina i dobrim delom, verujte – očekuje od ‘čvrste ruke’ da joj zaštiti ‘potrošački rejting’.

Gunđanje protiv Vučića je često kafanskog tipa, dok je na delu pasivizacija racionalizovana kroz otužnu hibernaciju dok se ne pojave neki ‘novi ljudi’, koji kad se pojave olako upadnu u zamku seljačkog aparthejda tako da ne mogu da dopru do svojih socijalnih partnera za promene i dekontaminiraju im mozak od presinga seljačkog staljinizma.

Naziru se obrisi ‘tri dvanaestice’: 12 godina Miloševića, 12 godina DOS-a i derivata, i 12 naprednjačkih godina. Svaka faza ima svoju dominantnu partiju. Iako vrednosno različite, antibirokratski populizam je kerozin za fazu uspona prve i treće ‘dvanaestice’. Tužno je gledati koliko je demokratski motiv druge ‘dvanaestice’ sveden na dotiranu pilot ‘obojenu revoluciju’.

Prelaz sve tri iz faze zenita u fazu dekadencije ima svoje nijansiranosti i nije ga lako uvek prepoznati. Dvorska politika je bitan signal. Iako svaka ‘dvanaestica’ voli nulte tačke istorije – da sve počinje od nje, kontinuiteti su nekad logični – fascinacija javnim preduzećima, a nekad čudni: Ako želi da okonča proces tranzicije u Srbiji, Vučićeva vlada je i vlada kontinuiteta sa dosovskim vladama, mada je žuljaju neke ‘nezavisne institucije’ kao proevropski kapric iz bezbrižnih dana Mirka Cvetkovića. Nije dobro za društvo kad ‘nezavisne institucije’ kompenzuju kilavost ili kolaboracionizam formalne opozicije.

Pobeda Trampa je zasenila jubilej – deset godina ‘mitrovdanskog ustava’. Zar nije šteta što poslednji parlamentarni izbori nisu bili izbori za ustavotvornu skupštinu?

I uvek treba znati da ono što Srbi očekuju od Trampa, i da se ostvari, uvek će biti manje od onoga što su mogli dobiti da su slušali Bejkera. Rekli mi ljudi koji su poznavali Bejkera.