Šumadijski bluz

‘Šumadinci’ pišemo sa znacima navoda jer se ovde radi o političkoj kategoriji, a ne samo o zavičajnosti. Dakle, ‘Šumadinci’ su bili podržali ‘Šumadinca’ – Tomu Nikolića.

Vlast Borisa Tadića tada jeste odista bila u dekadentnoj fazi, jer da nije ne bi je pobedio Nikolić koji je sa onim štrajkom glađu posle sedenja na stiroporu izgledao kao politički beznadežno izgubljen slučaj. Današnji opozicioni zagovornici takozvanih novih lica u politici prenebegavaju tu notornu činjenicu da Tadića nije pobedilo nikakvo ‘novo lice’ već izanđali Nikolić. I Vučić bi danas verovatno poželeo i neka ‘nova lica’ da s njima ‘prekine ovo ludilo’, ali od ‘novih lica’ tu su samo Boško i Sergej. I Đilas i Jeremić valjda osećaju da bi im od ‘novih lica’  mnogo više danas značilo kad bi teoretski Tomislav Nikolić prišao Savezu za Srbiju. Čak bi im Toma, kad bi mogli da biraju, verovatno više značio i od Borisa Tadića. Lideri svih fragmentiranih frakcija DS intimno se nadaju jednom: Ako je Toma mogao 2012. da se vrati u velikom stilu, možemo i mi kao ‘stara lica’.

U obilju kritika na račun Tadića 2012. bila je učestala i jedna tipično kafansko-srbijanska koja se s vremena na vreme javlja kao argument – da nam je dosta ‘Crnogoraca’ da nas vode. I da nam konačno treba ‘Šumadinac’. Jer, ako je srce na Kosovu, u Šumadiji je endemska pamet, kao u onom čuvenom govoru Vuka Draškovića – u Šumadiju, na izvor, po vodu! Kao što je marketinški izmišljen deo Kremanskog proročanstva da bi se dokazalo da će nas voditi čovek čije je prezime po selu odakle potiče: Koštunica-Koštunići, da bi se kurtalisali ‘Crnogorca’ Miloševića, tako znam čak i pasivizirane pristalice DS iz 2012, kamoli naprednjake, koji su govorili – ma nek je i bio u radikalima, važno je da je ‘Šumadinac’, da bi se kurtalisali ‘Crnogorca’ Borisa Tadića. Politički psihoanalitičari bi lako zaključili da u potrazi za ‘Šumadincem’ mi potiskujemo nostalgiju za ‘Zagorcem’, istovremeno ne želeći da priznamo da nismo na čelu imali ‘Crnogorca’ tipa Mila Đukanovića. Čak i danas čujem, i to od onih koji se uvrede kad Srbe iz Bosne zoveš i Bosancima, da nam je dosta da nas vodi ‘Bosanac iz Bugojna’ i da nam treba, pogodite šta? Naravno – ‘Šumadinac’. I da foto robot ‘novog lica’ opozicije mora biti ‘Šumadinac’. Kao što i Velja Ilić sugeriše da nemamo ministre s Morave, a imamo čak dva iz Tuzle!

I treba biti pošten i reći da je Nikolić imao ‘šumadijskih’ političkih poteza:    Vratimo se na čas u 2013. godinu, u vreme kad su u Srbiju stigli posmrtni ostaci kralja Petra Drugog. Interesantna je slika iz kapele u Belom dvoru: Na njoj su, tokom opela, jedan pored drugog sa svećama, bili socijalistički premijer Ivica Dačić i princ Aleksandar Karađorđević. Ta slika kao da je bila naknadna pobeda zaboravljenog Vidovdanskog sabora iz 1992. godine, kad je Aleksandar prvi put došao u zemlju. Tim povodom patrijarh Irinej je izjavio da bi parlamentarna monarhija bila korisna za Srbiju, te da Srbiji nedostaju car ili kralj. Tada nije bilo baš najjasnije da li je Irinej u podtekstu mislio na cara putinovskog konteksta i karaktera, ili je bio na idejama Vidovdanskog sabora. A mnogi su i mislili da ih je Bajčetinac oslobodio ‘cara Borisa’ i vratio Srbiju čarima republikanizma.

Tu kod posmrtnih ostataka kralja Petra Drugog, Oliver Antić, tada pravni savetnik predsednika, rekao je da Nikolić ‘priprema teren da jednog dana bude logično da dođe do monarhije i da je sada, kao ujedinitelj, neka vrsta zamene za kralja’. Dačić je onda u kapeli vešto replicirao da on kao levičar i republikanac vraća kralja Petra Drugog, i da njemu kao premijeru monarhija ne smeta.

Šou kad je Vučić polagao zakletvu imao je neki pseudomonarhistički utisak. To samo po sebi ne mora biti ništa loše ako su stvari ustavno definisane pa predsednik simbolički malkice kompenzuje i monarha. Tako je i u ozbiljnijim republikama od naše. Ali, kod nas su stvari ustavno vrlo konfuzne, neurotične, i pogodne za šetanje moći. Napuštajući improvizovani kancelarski sistem koji je nametnuo, Vučić je u prvom govoru kao predsednik, najavio i veliko otvaranje ustavnog pitanja, a ukoliko se to zaista povezuje sa evropskim integracijama onda je, valjda, erdoganizacija predsedničke funkcije apsurdna.

Mitologija ‘Šumadinca’ nas neumitno vodi u Sretenje. To je dobro ‘pogođen’ praznik: I oslobodilačke tradicije – Prvi srpski ustanak 1804. i Sretenjski ustav 1835. Ali, Srbiji i dalje očajnički fali minimalni, ali bazični društveni konsenzus, oko suštinskih pitanja i interpretacije novije istorije. Ta rašomonijada videla se i na Sretenje 2004. kad smo slavili 200 godina od Prvog ustanka: U vreme tog jubileja o nedosanjanoj modernoj Srbiji slušao sam kako zbore Latinka Perović i Branka Prpa, ali sam čuo i vladiku Atanasija kako se pita zašto se poltroniše belosvetskim protuvama, dok je pesnik Rajko Petrov Nogo u Orašcu besedio o svetskim dahijama i domicilnim poturicama. I onda su se neke ‘dve Srbije’ čudno srele na jednom mestu. Znamo da sociolog Nebojša Popov i istoričar Radoš Ljušić nisu bili ko prst i nokat. Ali, tih dana i jedan i drugi su kao svetao primer citirali govor koji je član Praviteljstvujušćeg sovjeta Boža Grujović spremio za 15. avgust 1805, ali ga nije mogao izgovoriti jer je Karađorđe to zabranio: ‘…Svoboda obogaćuje, gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona’.

Jaki su sretenjski kontrasti: Princ Aleksandar se 2011. u Marićevića jaruzi založio za povratak Srbije u porodicu evropskih kraljevina, dok su ultradesničari klicali Ratku Mladiću i u blatu gazili zastave EU, praveći i od Karađorđa ‘šešeljevca’. U sretenjskim simbolikama treba izdvojiti da je 2012. posthumno odlikovan zlatnom medaljom ‘Miloš Obilić’ Srđan Aleksić iz Trebinja koji je 1993. ustao u zaštitu komšije Bošnjaka i stradao. Ovo odlikovanje normalizuje Sretenje kao praznik i kod građana nesrpske nacionalnosti. Paralele sa 29. novembrom su neizbežne. Banalna objašnjenja kažu da se taj dan primio jer se skopčao sa svinjokoljom. Ali, taj dan se primio i kod Jugoslovena islamske veroispovesti koji sigurno nisu klali svinje.

Te 2004. pred to jubilarno Sretenje poklopili su se bili Sveti Valentin i petak trinaesti. U modi bila ‘modernizacija’. Mada Srbi tada nisu digli ustanak da bi bili moderni, već da bi bili slobodni. A, da bi bili slobodni, morali su biti moderni.

Šteta što nikad posle te 2004. u Orašcu, kad je v. d. predsednika Srbije bio Dragan Maršićanin, nije odigrana ambijentalna  ‘Skela’ Gorana Petrovića (tekst) i Kokana Mladenovića (režija). Tu su i krst i petokraka. Depersonalizovani, ali paradigmatični likovi; jezikoslovac, crnoberzijanac, čakljar, inženjer, ali ko je iz dosovske 2004. mogao da zamisli Vučićevu 2019. i akutelizovane ‘Skeline’ likove – demonstranta (sad je to ‘jedan od pet miliona’) i pazite tek ovog – trgovca konopcima za bešenje! Onda je u Orašcu bila udarila neka alaudža, a Voja Brajović na njoj viče – ‘Sviće’. Kakav bi koncept bila danas adaptirana ‘Skela’ na ulici (ambijentalna). Glumaca bar ne fali, a ni kandidata za (de)personalizovanu ulogu trgovca konopcima za vešanje. A skeledžija može biti i onaj sa reke Stiks, ali i onaj Predraga Živkovića Tozovca iz pesme ‘Skeledžija na Moravi’.

A znate već kako vrana tretira skeledžiju.

Sa Hrvatskom moramo naučiti da živimo u paralelnim dimenzijama. Pa i na Sretenje. Koji dan nakon neoustaškog napada na vaterpoliste Crvene zvezde u Splitu, Bajaga i Instruktori su u Zagrebu (u Vintage Industrialu) imali ekskluzivnu svirku za odabranu publiku, kao uvertiru za veliki martovski koncert u zagrebačkoj Areni. Setimo se sretenjskog prazničnog jutro 2014. Jutarnji program na RTS. Tu su i Aki i Hus. Prethodno veče su imali su uspešan koncert u Kragujevcu. Godine 1983. Aki i Hus su nakon albuma ‘Glavnom ulicom’ takođe došli u goste na tadašnju TV Beograd, samo u ‘Nedeljno popodne’. Onda su nosili crna odela, bele košulje i uske crne kravate. I imali šiške i repiće. Ličili su na momke koji su stajali iza Debore Hari u bendu Blondi. Toliko su bila bliska ta dva medijska događaja, na Sretenje 2014. i davne 1983, kao da nije prošlo trideset onakvih godina. Kao da između ništa nije stalo sem pesama Parnog valjka i Bajage.

Muzička preporuka za Sretenje? Ipak Smak i ‘Šumadijski bluz’.