Sunce tuđeg neba

Sa podnaslovom ‘Rodoljubive i izbegličke pesme’ (Most Art Jugoslavija, Zemun 2020).

Još preciznije – ukrstite Simovićevu ‘Kvantašku pijacu’ i Dilanovu ‘Blowin’ in the Wind’ i dobacićete bliže Ramačevoj ‘Drugoj obali’.

Do nje se može i rasklimatanom skelom i pontonskim mostom i u zagušljivom potpalublju i plivanjem uz kuršume i rafale.

Dakle, u jedan eho stavite ono ‘koliko se ušiju mora imati da se čuje tuđ’ vapaj usred oluje?’ i ono ‘ne bojte se, braćo, hladne zime, nego se bojte, braćo, neslane soli!’, i osetićete da se pesnička unikatnost, kakva je Ramačeva, prepoznaje upravo univerzalno.

To je ideal i svake ‘zavičajnosti’.

Koja je kod Ramača prilično rastegljiv pojam.

Ona ide od Rima preko Panonije do (post)sovjetskih stepa.

Ramač je kao i Žilnik poznavalac one tuge ‘od Trsta do Vladivostoka’, ali ta tuga sad stiže i novim migrantskim rutama i obija se o nove zidove.

Neko te zidove i preskoči.

Neko ostane u potpalublju, u morskoj peni, na plažama – u šljunku i sitnom pesku, u kukuruzima i bodljikavoj žici.

Jugoslavija, Bliski istok, granica s Meksikom, balkanska ruta, Nagorno-Karabah…

Visokoparne toteme kao što su pobožnost, zavetnost i državnička čast, Ramač dekonstruiše simbolikom limenih šerpica i ljudskim splačinama koje se u njih sipaju.

Na ‘Drugoj obali’ su bilansi. Ponekad i vešto rimovani. Dakle, ljudske sudbine kao destilati globalnih vrenja.

Tragizam takozvanog običnog čoveka Ramač osvetljava decentnim cinizmom prema insignijama moći, dok istorijske trendove razlaže na lokalne manifestacija (samo)državlja.

Pri čemu čitalac mora da dobije jedno uputstvo za upotrebu: Iako se i Aleksandar Vučić ovde direktno pominje, ako ‘Drugu obalu’ dekontekstualizujete, svedete samo na neki ‘antivučićevski pamflet’ – jeftino ste je izgustirali, pomalo banalizovali, pa i instrumentalizovali.

Naravno da se i ‘naša svakodnevica’ i bliska istorija ovde da nazreti, ali kao novinar, pesnik i hroničar, Ramač izgleda zna da je za našu sudbinu od ‘duboke države’ i naših predsednika više krivo ‘duboko društvo’.

Samo naizgled paradoksalno, ‘Druga obala’ – iako poetska zbirka – neguje ‘pripovedački stil’.

Na momentne psihodelični takt nabrajanja, od na primer predsedničkih simbola moći – ženske garde (nakon onog pokušaja upada u Predsedništvo, Vučićev prezidencijalni konak stvarno su obezbeđivale žene ‘kobre’), preko otvaranja tunela i drugih infrastrukturnih poduhvata do uručivanja odlikovanja – služi da se izvede zaključak da ‘predsednik’ mrzi i sebe što ne ume da sakrije mržnju prema onima koji ga vole.

Dobroćudna pristojnost i pravdoljubiv duh tu su samo scenski efekti. Iako je sve toliko puta apsolivirano u istoriji, uvek se vraća iznova prilagođeno razvoju tehnologije: ‘Televizija će ga upropastiti, ulizice će ga sahraniti.’

Uprkos poukama hipnotički trans moći nastavlja se iznova.

Pa i Ramačev introspektivni ‘Predsednik’ je svestan da je, ma koliko volšeban, nemoćan pred ‘dubokim društvom’ koje ga prvo izviče, pa obožava, pa baca u blato, da bi ga vaskrslo u nostalgiju i evergrin: ‘Gospode, ako te ima, samo ti i ja znamo šta će biti posle mene.’

Nakon jednog univerzalnog Predsednika, koji je kao plastelinska masa od koje svaki režim i njegov lik obožavanja mogu da napravi svoj model, Ramač prelazi na množinu, pa se tako bavi generalima koji ne liče na krvoloke i komšijama koji ne liče na dželate ali koriste klasične rekvizite – od otadžbine do koca i konopca.

Piše i o novinarima ketmanima – ‘… ništa se nije promenilo, išao sam na ručkove prijeme, na modne revije u lov, smučilo mi se, gadio sam se sam sebe, ali sam nastavljao da pišem…’

Ramač nikada nije dvosmislen tamo gde bi to napravilo konfuziju.

Pa je otuda njegov ‘Usud’ u tom smislu tipičan primer pouke: ‘Nema nam pomoći, nema nam leka, ko ostaje ovde isti đavo ga čeka. Ko se odvaži da ode, nastojaće da što pre izbriše sve o čemu se ovde peva i piše.’

Mešaju se u kakofoniji ‘Druge obale’ himne i molitve, razbijeni prozori, jezik koji tek treba da se nauči.

‘Noću smo nasumice išli na zapad’.

Tu su i ljudi u belom, crveni, plavi i crni.

Kao na nekoj vojnoj vežbi u vreme SFRJ.

U ona vremena kad smo mi davali mirovne snage, ne pomišljajući ni u bunilu da će one sutra doći kod nas.

Tu su i očevi, stričevi i braća, konzerve i prstenje, košulje i cipele, reke i granice, vrtovi i muzeji, venčići i lepeze, šalovi i haljine.

Pijani učitelji i smrdljivi uljezi, devojčice i žene, brežnjevi i huseini, slobe i tuđmani, orbani i vučići, putini i trampovi, merkelice i makroni, erdogani i džonsoni, lukašenci i sijevi…

‘Druga obala’ je, u stvari, recital.

Hiperpolitizovani, globalni, ‘Dogvil’.

Pitanje empatije.

Onda i sad.

Ramač je kao rizničar reči, od kojih pravi poetski kalambur.

Iako često varira prepoznatljive motive (čamac na Dunavu, sanjana majka, Evropa, deca koja tog dana nisu došla u školu, skrivanje u kukuruzu, žene koje odvode…), pa i koketira sa stilovima, ponekad i sračunato šeta na granici angažovane patetike, Ramač to koristi kao prijemčiv postupak da ne otkriva toplu vodu već da što elegantnije pripremi atmosferu i scenski inventar za one svoje diskretne a najefektnije stihove, kao što je ova uvertira: ‘Roditelje s malom decom nisu puštali na brod’.

‘Druga obala’ je angažovana poezija u punom žanrovskom zamahu.

Ona dolazi nakon što se krug zatvorio – tri decenije nakon pada Berlinskog zida i nakon uvođenja pluralizma u Srbiji.

Iako je euforija bila zaglušujuća, baš u to vreme 1991. na utakmici Crvena zvezda – Dinamo Drezden videlo se da se iz bivše komunističke DDR ekspresno regrutuju i ozbiljni neonacisti upakovani kao ‘skinsi’ koji su na Marakanu došli kao navijači – ultrasi Dinama.

Može se oprostiti Slobodanu Miloševiću i Dobrici Ćosiću što nisu slušali Love at First Sting (1984) i moćne Scorpions singlove s tog albuma – Rock You Like A Hurricane i Still Loving You, ali nijednom srpskom komunisti ili demokratskom nacionalisti ne može se oprostiti ako nisu čuli zvižduke Wind of Change, razumeli reči pesme i prskalice sa MTV spota.

I kao da sad fali upravo taj konceptulani sadizam ‘tvrđave Evrope’ – da pored Orbanove i drugih žica instalira zvučnike i s njih pušta Wind of Change.

Za Ramačev ‘Azil’ potreban je samo režiser zanatlija: ‘… Onda su počeli da laju psi, trčali smo kroz šibljak pored ritova, kad su počeli da pucaju, zgurali smo se u gomilu, muškarci su podigli ruke, žene su grlile decu, svi smo vikali azil azil azil…’

Evropa sa izbeglicama u koroni – između prihvatnih centara i rada od kuće.

Ramač pokušava da uđe u tok misli i jednog ‘islamiste’ koji se kao migrant obreo u Evropi.

Pokušava da i nama opterećenima ‘zavičajima’ i šantićevskim amanetima objasni značaj ‘iskorenjivanja’ jer tek tada ste sposobni da nepatvorenu sreću i spokoj prepoznate i doživite u naizgled prozaičnom izbegličkom hepiendu – na primer u navijanju za neki mali švedski fudbalski klub, ili da nepretenciozno, samoironično, a posve blaženo na kraju pesme konstatujete Ich bin ein Berliner.

Kao u poslednjoj pesmi ‘Druge obale’ koja se zove ‘Monika’ i stvarno podseća na Koenovu ‘Suzanne’.

Po nekoj eteričnoj atmosferi.

Bitnije od slavnog Koena jeste to da je, bar mene, Ramač podsetio na jednog velikog srpskog pesnika koji nažalost nije završio u čitankama kao oni koji su se bavili ‘odbranom ognjišta’.

To je Miodrag Stanisavljević, s kojim sam imao čast da radim intervju septembra 2000. kad se činilo da stiže satisfakcija.

Stanisavljević je ukazivao na urnisanje jezika do iznemoglosti od onih čiji je cilj bio da ljudski govor što više približe onomatopejskom govoru topova i druge ratne gvožđurije.

Ramač je intuitivno na tom Stanisavljevićevom putu – on naglašava žicu, čelik i gusenice – sve one rekvizite koji ne znače mnogo bez naroda koji voli pesnike koji pišu o njegovoj sreći, kako kaže Ramač.

Pesnik je, naravno, ovde mnogi širi pojam od starinskih rodoljubivih vremena.

Jer i danas važi da država daje topove, gazde volove a sirotinja sinove.

Topovi su moderniji, a volovi su i džipovi.

Danas je neko možda zaboravio kako je dalekoistočna umetnost rezanja papira bila prilagođena ‘srpskom nacionalnom interesu’, kad su neki anonimni patrioti slali Stanisavljeviću poštom njegove tekstove izrezane u obliku mrtvačke glave.

Uz obećanja da će ga pojesti mrak.

Tada je Stanisavljević napisao stih da je Beograd ‘predivno mesto za gluvu smrt’.

Stih je i u doba korone i svih tih anonimnih smrti bitniji od argumenata za i protiv Dežulovića.

‘Neverovatno je koliko si nepotreban, i kako za to niko ne mari, i kako se kad neko ode, malo menja u celoj stvari.’ Miodrag Miša Stanisavljević sedamdesetih. I onda i sad na ‘drugoj obali’. Svoj i slobodan.