Supermen

Naime, Niče je komforna i nimalo ekološka deponija 20. veka u kojoj radi centrifuga ideološkog i filozofskog javašluka, tako da se pravi Niče izgubio u moru mistifikacija i alibija, u smislu „šta su o Ničeu rekli drugi“. Kao što se, na primer, i pravi Danilo Kiš ovde izgubio u „tumačenjima Kiša“. Ili Radomir Konstatinović i njegova knjiga u tumačenjima „palankologa“ koji se na „Filosofiju palanke“ pozivaju više nego što se moja baba pozivala na „Pelagićev narodni učitelj“.

Iako mnogo više kanonizovan, Supermen je takođe izraubovan do tačke banalizacije. Mada, za to ima povoda u tom raskošnom rezervoaru značenja. Uostalom, da li bi Lane i Dino mogli da pevaju „oprostiću joj sve, nisam ja Betmen (ili Spajdermen)“, a da ne ispadnu smešni? Da li bi tvorci Supermena Džeri Zigel i Džo Šuster bili zbunjeni pred Prljavim inspektorom Blažom koji za potrebe svojih kolumni u „Blicu“ nosio kostim njihovog pulena, uz dodatno zbunjujući dodatak šajkače, kojeg nema, ali koji se nekako podrazumeva?

Ako je Umberto Eko možda i promašio kad je rekao da fudbal zaglupljuje ljude, jer fudbal je trijumf globalizacije u njenom najboljem izdanju (zar FIFA nije moćnija od UN, a UEFA od EU?), onda je kod Supermena bio mnogo bliže suštini. Njegov esej o ovom paradigmatičnom heroju je inspirativan i za razumevanje ovdašnjih „supermena“. Za gospodina Eka, Supermen predstavlja simboličku sliku od posebnog značaja. „U jednom nivelisanom društvu, izloženom psihološkim poremećajima, osujećenjima, kompleksima inferiornosti, u jednom industrijskom društvu u kojem čovek postaje tek puki broj u okviru društvene organizacije koja odlučuje u njegovo ime, pozitivni junak treba da bude otelotvorenje potrebe za moći, koje običan građanin pothranjuje bez mogućnosti da je zadovolji“, piše Eko, dodajući da je Supermen baš tipičan mit takve vrste čitalaca. Supermen živi među ljudima kao lažni novinar Klark Kent, i kao takav on je upadljivo bojažljiv, prosečno inteligentan, pomalo trapav, kratkovid i potčinjen svojoj koleginici Lois Lejn, koju Eko karakteriše kao osobu matrijarhalne i libidonozne prirode, koja ga prezire, budući da je ludo zaljubljena u Supermena. Sa stanovišta mitopoetike, ističe Eko, rešenje je izvrsno: Klar Kent je personifikacija tipičnog prosečnog čitaoca opsednutog kompleksima, kojeg i njegovi bližnji preziru, a i najsitniji trgovački službenik u Americi pothranjuje tajno nadu, kroz jasan mehanizam identifikacije, da će jednog lepog dana ispod košuljice njegove ličnosti izbiti natčovek koji će biti u stanju da u celini nadoknadi godine u osrednjosti. Ali ovde opet dolazimo do Ničea, gde je i njegov „natčovek“ deponija ideološkog javašluka; tako da on u jednom slučaju može biti arijevsko-vagnerovski, u drugom boljševičko-azijatski, u trećem neoliberalni, ali, nažalost, u četvrtom i palanački koji banalizuje i ovu Ekovu priču. Jer kad Šešelj u Hagu kaže da svi tamo mogu da mu popuše, umesto onog „najsitnijeg trgovačkog službenika u Americi“, o kome Eko govori, dobijamo najsitnijeg srpskog gulanfera koji pokušava baš ono na čemu insistira Eko – „da u celosti nadoknadi godine provedene u osrednjosti“.

Ne treba zaboraviti kontekst u kome se definišu klasični strip junaci – Ameriku na izmaku treće decenije 20. veka, krcatu ljudima bez posla i novca, ali i bez vere u budućnost. Ruzvelt je naciji iscrpljenoj ekonomskom krizom ponudio New Deal, a Holivud i strip industrija su bili deo tog miljea. Ako je Supermen, koji se pojavio 1938. godine, bio integralni deo Ruzveltovog nju dila, Kapetan Amerika, koji se pojavio 1941, obučen u nacionalne boje Amerike, bio je jedan od stubova antinacističke propagandne mašinerije. Kao muška Marlen Ditrih.

Ma koliko unikatan i mitološki svemoćan, kao Elvis u rokenrolu, Supermen danas više nije politički i antropološki moćan. On odista ima primarni „dvostruki identitet“, ali nema toliko neurotičnu i setnu egzistenciju kao „Marvelovi“ superheroji koji su, za razliku od Supermena, umesto iz „vere“ nastali u ambijentu hladnoratovske paranoje, pesimizma, Zaliva svinja, Vijetnama, „Crnih pantera“, i svi su, uglavnom, „deca Hirošime“. Bar posredno. Zato se solidno snalaze i u postistoriji. Zahvaljujući Frenku Mileru u stripu, i Kristoferu Nolanu u filmu, Betmen je i danas validan darkersko-antropološki izazov sa visokim estetskim dometima, dok je dosad najzapaženija renesansa Supermena bila na filmu (1978), u režiji Ričarda Donera i u liku jedinog „pravog“ filmskog Supermena – Kristofera Riva, bog da mu dušu prosti. Nastavci su bili daleko gori. Čak i onaj kad ga je režirao Brajan Singer, a mitski neprijatelj Leks Lutor bio potencijalno senzacionalni Kevin Spejsi. Pored standardnih biblijskih paralela: Jor El sa Kriptona, kao Otac, kao Marlon Brando ili kao iznenađujuće dobar Rasel Krou u poslednjem filmu, u filmovima je sačuvana još jedna dogma koja nas, opet, vodi na „deponiju značenja“. Ovoga puta to je citiranje Supermena kao prototipa „građanske svesti“, na čemu insistira Umberto Eko. Ova tvrdnja postaje još kontradiktornija kad znamo da Supermena neki optužuju za logotip „američkog fašizma“, pritom zanemarujući činjenicu da je Gebels urlao: „Supermen je Jevrej.“ Njegovi tvorci su to odista bili.

Kako dedukcijom doći do te „građanske svesti“? Pa lepo, kao Eko treba postaviti pitanje u stilu američkih konzervativaca; ako Supermen može sve i u galaktičkoj ravni, kako onda jednostavno nije nekad oslobodio Maovog jarma milione Kineza, ili kako u poslednja dva filma, onako usput, ne reši „iransku pretnju“? To ne da ne rešava Supermen, već se tim „bizarnostima“ ne bi bavio nijedan superheroj. Egzistirajući na nivou malene zajednice (Smolvil u detinjstvu, Metropolis u zrelim godinama), Supermen ne insistira na ideologiji (za razliku od njegovih „ničeanskih“ tumačenja), već na etičkim normama. One se ne kristališu u globalnoj politici, već u little town sredini kroz obračun sa podzemljem. Ovako, ideološki „betmeniziran“ Supermen u suštini brani sigurnost komšija, i tu su galaktički sukobi samo metafora odbrane od kriminalaca. Ili terorista. Ako, kao prepodobni Eko, krenemo dalje, „jedini vidljivi oblik u kojem se zlo ispoljava, jeste nasrtaj na privatnu svojinu“, i tu je Supermen, kao i svaki superheroj, njen garant. Opasnosti iz svemira su povremeni začin. Podzemlje je, međutim, endemsko – nešto što trajno obeležava ljudsku sudbinu i tu Eko uočava razliku između „građanske“ i „političke“ svesti gde je za mister Supermena bitna samo ona prva.

Njegov svet je Smolvil ili Metropolis. Za njega ne postoji politički entitet SAD. Za razliku od Simpsonovih, gde je Springfild Amerika u malom. Uslovna aseksualnost je, takođe, tipična superherojska odrednica. Ne zbog toga što oni ne vole te stvari, već zato što one otvaraju fatalno dramaturško pitanje njihove konačnosti. Blasfemično kao u slučaju Isusa, u kontingentu knjiga u stilu Braunovog „Da Vinčijevog koda“. Pitanje „šta bi se dogodilo da se Supermen oženi sa Lois Lejn?“. Te dramaturške barijere ne smetaju da se podupiru tradicionalne, čak i patrijarhalne vrednosti, pa da i Supermen kao vanzemaljac (Kal El) sa planete Kripton bude „ultimativni naturalizovani Amerikanac“, nalik Švarceneregovoj sudbini. Ako Supermen nije mogao da se snađe sa Brežnjevom ili Bin Ladenom, to ne znači da nije bio podstrek i terapija 1938. u vreme Velike depresije. Flaš Gordon je tada bio „odviše ljudski“, a Hitler je već izvršio anšlus Austrije, dok je Supermen bio sve što nije bio Čemberlen u Minhenu. A, kad u jednoj strip egzibiciji Supermen čak boksuje sa Muhamedom Alijem, to možemo smatrati i kao estradnu penziju, nalik onome kako se ponašaju Gorbačov ili Pele.

Na ovim našim prostorima, Supermenom se ozbiljnije bavio novinar Bogdan Tirnanić. Odlično verziran u istoriju stripa, Tirke ističe da je Supermen bitan zbog eksplozije nove forme stripa u sveskama, ali da ovaj dasa nije toliko unikatan, već da je on u dobroj meri proizvod eklekticizma, u smislu da je Rejmondov Flaš Gordon bio „ikonografski uzor“, te da je Zigel u propovedačkom tonu Supermena imitirao scenaristu Li Foka pokazujući kako mu je Mandrak omiljeni strip.

Superjunak je moguć samo, kako primećuje Mafredi Nikoleti, pri poremećenim socijalnim stanjima. Ali, što u komentaru piše Tirke, „ako je 1934. Flaš Gordon morao da ode sa Zemlje na Mongo, onda je 1938. Supermen mogao da sa Kriptona dođe na Zemlju“.

Nadam se, dragi čitaoci, da ovaj tekst nećete doživeti kao klasičan primer autocenzure: tipa, Kosovo prodato, besparica, Sarape nema na Studiju B, Vučić uvodi diktaturu, a ti dokon o Supermenu.