Svečane bele košulje

I zaista, nakon poraza od Nikolica 2012, Tadic je konfuzno podnosio taj ‘ontološki vakuum’.

Da se cesto sticao utisak da još nije shvatio da je poražen.

Za pravo vidanje ‘u nekom drugom filmu’, kako je dostojanstveno rekao u noci poraza, Tadicu je politicki isplativije bilo da je umesto 2008. u vreme proglašenja kosovske nezavisnosti i onog sramnog ‘patriotskog’ mitinga u Beogradu, u Rumuniju otišao 2012. i da se doskora iz nje nije ni vracao.

Sad bi se vrlo moguce pojavila i ozbiljna nostalgija.

Uglavnom, danas ni Tadic više nije mladolik, što može biti i politicka prednost.

Borisova seda glava mudro je uocila da ne mora da strahuje od opozicionih ‘novih lica’, od kojih se jedino izdvaja Pavle Grbovic iz Pokreta slobodnih gradana, ali samo po tome što lici na Manola Riberu iz De Palminog ‘Skarfejsa’.

Realna Tadiceva konkurencija su opoziciona ‘stara lica’.

Tacnije njegovi puleni.

Iako pokušava da ude u ulogu ‘velikog štrumpfa’ (da bude patrijarh demokratije kao novi Dragoljub Micunovic u povoju), Tadic se našao u ulozi Vuka Draškovica iz vremena kad je ovaj napravio famozni DOS u prostorijama SPO.

Sad su prostorije Tadiceve SDS sedište još jednog pokušaja da se opozicija uveže, sa ambicijama da se uveliko nadmaši relativni uspeh ad hok CBC (Ceda-Boris-Canak) koalicije.

Na žalost višepartizma, ucesnici sastanka u prostorijama SDS nisu se proglasili inicijativnim odborom nove politicke stranke, a oni koji to ne bi želeli da urade logicno da odlaze (ili ostaju) kod Đilasa. Ili ostaju nebitni. Nikakve ideološke razlike tamo nisu bile nepremostive.

Šteta.

Dobili smo ‘nenapadanje’, ‘gradenje poverenja’ i ‘zajednicko delovanje’.

Opozicija i dalje misli da ce uspeti da pobednicki složi rogove u vreci po modelu DOS, a da ce izbeci svu agoniju dosovskih raskola.

Kad bi vas neko probudio u gluvo doba noci i pitao vas koji je za vas najbolji govor Borisa Tadica, šta biste mu vi odgovorili?

Da li se slažete sa mnom da je najbolji Tadicev govor onaj kad je nakon debakla – mišljenja Medunarodnog suda pravde u Hagu povodom Deklaracije o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova – žestoko odbranio Vuka Jeremica nocnim govorom u Skupštini Srbije 26. jula 2010. (vanredna sednica)?

Hoce li Tadic imati kapaciteta da održi govor takve snage, ali ne defanzivni, vec motivacioni, kojim ce sutra ubediti antivucicevske birace, da je on posle svega, sa svim iskustvom, sedim obrvama i naknadnom pamecu, jedina ‘održiva buducnost’.

Secam se kad se neka cura udala za nekog tipa, pa smo se mi koji smo ih znali zapitali kako za njega, kad je ona tako uspešna i lepa, a on tako prosecan i ružnjikav.

Da bi nam onda jedan stariji, mudri covek, koji je poznavao kontekste, rekao – udala se za njega jer je on bio prisutan. Svi uspešniji i lepši od njega kad je trebalo bili su odsutni.

Tako je i sa opozicijom.

Nekad ne mora ništa posebno ni da radiš. Bitno je da bar održavaš iluziju o alternativi, da pricaš o broju ‘kolona’, o odnosu ‘gradanskog i partijskog’, ali je najbitnije da budeš prisutan kad entropija pocne da umesto opozicije radi posao kod naprednjackog režima (kartela).

Pa šta su Koštunica i DSS radili specijalno bitno do 2000. sem što su pisali saopštenja, oduševljavali se SDS-om Radovana Karadžica, ali zato bili prisutni kad je trebalo.

Dakle, ili organizacija ili sudbina.

Što se tice opozicije, pre bih se uzdao u sudbinu i entropiju.

Ali, to ne znaci da treba verovati u sujeverje.

Secate li se kad se desio onaj mali požar na jednoj kuli u Beogradu na vodi, pa kad su cak i neki lideri opozicije u tome videli ‘božiji znak’.

Onda su se neki u sebi molili da se još jednom obruši brdo u Grdelici, ali sad kad je auto-put otvoren, da bi posle sporazuma iz Vašingtona neki bili najsrecniji kad bi Hezbolah digao nešto u vazduh u Srbiji, pa da se kaže – eto šta je Vucic potpisao!

Ali, ako Vucic i ‘etapno’ priznaje Kosovo, to ne znaci da ce Zapad dati sutra podršku srpskoj opoziciji da bi ‘etapno’ vratila proces unazad.

Iako se Vucicev režim kune u ‘neutralnost’, pitanje je da li bi sutra mogao da odbije neku Trampovu ‘koaliciju voljnih’, bar na ‘simbolickoj ravni’.

Vucic ulaže u vojsku i policiju, ali njegova najlojalnija formacija, zlu ne trebalo, sutra bi bila komunalna policija koja se, gle paradoksa, izlegla u Đilasovom inkubatoru.

Na služenju vojnog roka upoznao sam vojnika koji je sam sebi po podne pisao pisma, uredno ih slao na poštu, a kad pisma stignu natrag u kasarnu sa osmehom ih citao u kantini uz pivo i napolitanke.

Poslali su ga kuci, pre nego što mi je objasnio što to radi.

Nekad stvarno covek pomisli da Vucic pusti spin o sastavu vlade samo da bi u casovima predaha uživao u medijskim ‘saznanjima’ i razradama tog spina.

Kad smo vec kod pisama, pricali su mi da je neki naš dalji rodak iz vojske svako pismo svojima na selu, pocinjao sa istom recenicom: Pišem vam sporo, jer znam da ne umete da citate brzo.

Srpska politika i njene refleksije baš su na toj razini – od Vucicevih državotvornih poteza do razvrstavanja opozicije.

Pogledajte samo koliko je, na primer, nebitno ko ce biti novi predsednik parlamenta.

Što je indikator teške besmislenosti ovakve skupštine jednoumnika.

Sa septembrom krenule su i popularne satiricne TV emisije.

Možda ih ima i previše, i sa takvim uticajem, za jednu ‘diktaturu’?

I logicno je da su komicari i satiricari cesto popularniji od politicara, ali je problem što su i politicki bitniji od opozicionih politicara, a opet kao da nemaju ambicije da neko od njih bude Bepe Grilo, Šarec ili Zelenski.

Ili zašto ne – Krivokapic.

Izbore u regionu – hrvatske i crnogorske na primer, gradani Srbije gledaju malo na nacin kako su gradani komunistickih zemalja gledali na koka-kolu u limenkama.

Mi u Srbiji jednostavno nemamo demokratske izbore, i onda tu želju za biranjem projektujemo na izbore u drugim zemljama pa svi u sebi ili javno imamo tamošnjeg favorita.

Gledamo njihove izborne noci kao novogodišnje programe.

Ali, to ne rade samo opozicioni gradani vec i mnogi naprednjaci koji potiskuju u sebe lekcije iz demokratije koje nam susedne zemlje isporucuju.

Secate li se kad se lider Demohrišcanske stranke Srbije Vladan Batic 2003. ponadao da ce se pokrenuti referendum o državnom statusu Srbije pre isteka roka od tri godine, predvidenog Ustavnom poveljom Srbije i Crne Gore.

Skupljeno je i nekoliko stotina hiljada potpisa za tu inicijativu.

Ali Srbija je i tu šansu bila propustila, doživljavajuci poniženje da je na nezavisnost prisili referendum Mila Đukanovica.

Iako se stereotipno i cinicno govorilo da Crna Gora nije promenila vlast od 1945. i sporazum pobednickih opozicionih kolona, pokazuje da je raskol u DPS i pobeda Đukanoviceve politike nad onom Momira Bulatovica veceg znacaja nego Peti oktobar u Srbiji.

Crna Gora za razliku od Srbije ima generalni pravac, pa i sa vlašcu koja nece biti ‘antisrpska’.

Ali ni avanturisticka.

Dekadencija (i ona nacionalisticka) DPS banalizovala je tamošnji ‘antifašizam’ vlasti.

Poznih osamdesetih sa najviših partijskih foruma SFRJ Vidoje Žarkovic upozoravao je da se ‘antibirokratskom’ Crnom Gorom peva ‘Partizani, crni vrani, dodoše vam crni dani’.

Šta li bi tek crnogorski partizani rekli da cuju Tompsona i Miroslava Škora na Cetinju.

Milo Đukanovic teško da ce u kohabitaciji biti crnogorski Milan Milutinovic, a nece izgleda završti ni kao Norijega kao što mu je davnih dana Šešelj predvidao.

Posle svega, Milo je socijalista koliko je i Dodik socijaldemokrata.

Paradoks je to što je Đukanovic patentirao stabilokratiju u Evropi, uspostavio sistem licne vlasti, ali je uprkos kriminogenosti društva istovremeno uradio velike stvari za Crnu Goru na planu evroatlantske emancipacije.

Jurodivi klerojulovski krugovi (za koje je Vasilije Ostroški, ako treba i pripadnik ‘Sedmog bataljona’) nisu najsrecniji ovakvim raspletom, a uteha im je da Đukanovica brane neotitoisti iz Beograda.

Onaj ko sutra bude rušio Vucica moci ce da citira sadašnju Vucicevu propagandu o Đukanovicu.

Za razliku od svojih zavetnika, Vucic je veoma svestan direktnih analogija od Crne Gore do Belorusije.

Kad su se lideri pobednicke opozicije u Crnoj Gori pojavili u belim košuljama, setio sam se pesme Elektricnog orgazma ‘Svecane bele košulje’ (zovu me sad na proslave).

Obratite pažnju, i posle vašingtonskog parafa, koliko je ta stvar iz ‘Crnog bombardera’, te freske devedesetih, koju peva Anica Dobra, danas aktuelna: I cuje se smeh, i cuje se plac, i vidi se Bec, i vidi se Drac!