Svi, svi, svi?

Volis je pao u komu posle automobilske nesreće 1984. i tek se posle 19 godina ‘probudio’ progovorivši prve reči: Mama, mleko i pepsi.

Volisov slučaj vraća veru u život, i ma koliko da je senzacionalno buđenje iz jedne vrste kome u slučaju ‘pepsija’ bilo marketinški dar s neba, priča je poučna i za istorijske apsurde: Da je neko iz redova opozicije Miloševiću upao u komu posle 5. oktobra 2000. i da se iz nje pre neki dan prenuo i prve tri reči da su mu bile DEPOS, Zajedno i DOS, i da je pitao ko je gradonačelnik Beograda, i da su mu rekli jedan učtivi i u struci ugledni lekar, ali da konce vuče zamenik Goran Vesić, i da je taj probuđeni iz kome prvo poželeo da ga odvedu na Trg republike (slobode), i da je pitao koji je datum, pa da su mu rekli neki od prvih dana marta, pa kad bi video one radove na popločavanju Trga, možda bi čovek pitao – ‘Iako je još kod Đinđića pokazao energiju, sumnjam da će Vesić stići da radove završi do 9. marta jer verovatno su vlasti demokratske Srbije planirale da Trg svečano otvore na ovo crveno slovo srpske demokratije.’

A u stvari, posle bi ovom probuđeniku iz kome obazrivo, krajnje postupno, probali da objasne da je Vučić predsednik, da je Vesić s njim, a da je opozicija, još pre protesta izazvanih premlaćivanjem jednog od njenih lidera, pomalo ironično optuživala vlast da je dug rok za završetak radova na popločavanju Trga republike (slobode), Vučićeva namera da eliminiše bar jedno kultno mesto za potencijalne demonstracije.

Čuo sam čak neke današnje opozicionare da imaju ideju (ne znam da li su je bili realizovali), da pošalju emisara kod Vuka Draškovića i da probaju da ga nagovore da za 9. mart, kad se baš tako namestilo ove godine (protestna subota kao i onda), kaže nešto prigodno a ‘kontekstualno upotrebljivo’. I to ne na Trgu, već u jednom mestu u unutrašnjosti ‘gde bi dobro prošao’.

Umesto usiljenog paralelizma koji bi se i nekome ko je upao u komu pa se iz nje probudio – učino nadrealnim – da Branislav Lečić 2019. govori da je počela nova ‘plišana revolucija’, o ‘crvenim slovima’ danas treba govoriti racionalno. Iako je, zaista, sećanje na ovaj datum romantičnije od 5. oktobra, jer tada nije bilo nasleđa rata, bede i manipulacije naslaganih za jednu kobnu deceniju kojoj Crkva još nije posvetila poslanicu katarzičnu za društvo.

Nije se moglo odoleti, a da se bivši ‘otporaši’ ne dovedu u vezu sa akcijama međunarodnog imperijalizma protiv socijalističkog vođe Madura. Tu je naravno i Canvas Srđe Popovića, koga je još Ugo Čavez naveo kao uzročnike haosa. Citiraju se i američki novinari koji tvrde da su u Venecuelu upetljani i oni koji su oštrili zube na ‘koljaču sa Balkana’ (Miloševiću). Na ovom mestu ipak neke stvari treba razjasniti: Možda je 5. oktobar inspirisao potonje ‘obojene revolucije’, i možda je Otpor naš ‘nou-hau’, ali 5. oktobar je, uprkos ‘faktoru Budimpešta’, produžena ruka 9. marta koji je, opet, deo pazla istočnoevropskog rušenja komunizma, a ne deo modernih ‘obojenih revolucija’ koje se vezuju za specijalni rat protiv Putinove resovjetizacije interesne sfere Rusije.

Tačnije, 9. mart je zaista kontrarevolucija kako su lakomisleno jugoslovenski komunisti etiketirali albansku pobunu na Kosovu 1981. koja je imala u sebi pozivanja i na Envera Hodžu i Lenjina. Kad kažemo kontrarevolucija, to znači da je 9. mart u sebi imao jaku (verovatno i pretežnu) desničarsku (građansko konzervativnu, pa i otvorenu četničku komponentu), ali s tom razlikom da su od potonjih, ti četnici (od kojih su se neki posle rasuli po ratištima bivše Juge), u suštini tada bili za Srbiju na Zapadu i za monarhiju. Naravno, bilo je tu i ujdijevaca i budućih ‘drugosrbijanaca’, ali nezavisno od ideološke odrednice, najbitnije u svemu je da su žestoke demonstracije koje su iznenadile Miloševića izbile samo zbog jedne lažne vesti u TV Dnevniku – da SPO sarađuje sa ustašama. Koliko smo se od tada do danas u ovoj Vučićevoj Srbiji nagutali otrovnih lažnih vesti, sramne propagande i onoga što 9. marta 1991. niko nije zvao fejk i spin.

Ali 9. mart je bio dvostruka kontrarevolucija; s jedne strane on je simbolički predstavljao raskid s titoizmom, dok je s druge, mnogo drastičnije, bio pravovremeni pokušaj raskida sa Miloševićevom restaljinizacijom – ‘antibirokratskom (AB) revolucijom’.

U devetomartovskim događajima se bar iskupila jedna generacija studenta za sramno ponašanje svojih prethodnika koji su se priključili nacionalističkoj rulji ‘AB revolucije’ koja je urlala pred Skupštinom – ‘Uhapsite Vlasija’. Za sve ove godine slabo je ko citirao onu čuvenu rečenicu Dušana Čkrebića – da je Srbija umorna od lidera – iako je paradoksalno on nju izrekao protiv Ivana Stambolića optirajući za Miloševića, koji je sa ‘AB revolucijom’ napravio negativnu anticipaciju potonjih tektonskih promena na Istoku. Probao je i da je izvozi. Uspeo je u Crnoj Gori, propao u Sloveniji. Tranzicija je blokirana. Deveti mart je bio tenkovska proba za rat. Kadijevićeva hunta je očekivala da će maršal Jazov sa Crvenom armijom da anulira nastali geopolitički debalans, i da će rehabilitacija Brežnjevljeve doktrine ‘ograničenog suvereniteta’, postati i jugoslovensko ‘dobrovoljno ropstvo’. Nakon kraha tih suludih ideja – jer ne treba zaboraviti da je i Gorbačov prilikom posete Beogradu 1988. bio iznenađen Miloševićevom ideološkom rigidnošću – hunta se okreće ‘odbrani srpskih zemalja’ i fatalnom glumatanju Pruske po razvalinama SFRJ.

Olako se zaboravlja da od 1992. Milošević više nikada ne može da vlada sam, bez podrške javne ili tajne opozicije. Od relikta komunističkog Istoka, Milošević je ratom s NATO sebe probao da predstavi kao globalnu avangardu. Otuda i 5. oktobar, ne samo revizionistima, može da zaliči na prvu ‘obojenu revoluciju’ umesto na tragično odocnelu – poslednju antikomunističku zapadno od Belorusije. Ima svedoka istorije koji tvrde da je moglo biti drugačije da je na Kadijevićevom mestu bio Branko Mamula, ali to su u suštini naklapanja tipa da je sve moglo biti drugačije da su na čelu Srbije i Hrvatske u prelomnim događajima umesto Miloševića i Tuđmana bili, na primer, Vojislav Koštunica i Dražen Budiša. Možemo danas da se ljutimo na američkog ambasadora, ali devedesete godine Srbija je zaista izabrala pogrešnu stranu istorije. Pred Miloševićem je tada bio samo jedan racionalan i od većine građana Srbije lako prihvatljiv stav – da jasno kaže (najbolje da je to rekao još na Gazimestanu) ono što je Leh Valensa tih godina ponavljao – pozicija demokratske Poljske u evroatlantskim strukturama je podrazumevajuća! Pa to su znali i gastarbajteri.

Skoro tri decenije od uspostave višepartizma u Srbiji, pred ovom zemljom su gotovo iste suštinske nedoumice: I dalje ne može da se formira politička elita koja bi nešto konzistentno radila. Uprkos nekada prividnoj plebiscitarnoj podršci, politika se svodi na taktičko preživljavanje, ili mrsomuđenje.

Pre neki dan u Užicu je preminuo akademski slikar Obrad Jovanović. Bio je veliki umetnik, ali i veliki pedagog. Neke njegove slike pojavile su mi se pred očima kad sam čuo tu tužnu vest, ali pojavila mi se pred očima i jedna fotografija gde u zoru pluralizma pred vratima Skupštine opštine Titovo Užice (onde gde je tmurnog novembra 1941. pred polazak Radničkog bataljona na Kadinjaču govor održao Dušan Jerković), kao članovi novoosnovane Demokratske stranke stoje Obrad Jovanović, sociolog Slobodan Gavrilović (sa ZZ Top bradama), dok pored njih za mikrofonom govor čita golobradi Svetislav Basara.

Nije da nema nostalgije za tim vremenima: Policija se negde 1990. premišljala da li da dozvoli neki skup DS, lokalno rukovodstvo stranke se u Gradskoj kafani konsultuje šta da radi; Slobo Gavrilović poziva na odlučnost, ali da se ne naseda na provokacije, dok Basara sa uzdignutom rukom progovora – ‘Ne odobre li komunisti skup, Užice će biti drugi Temišvar’!

Sigurno često i vi, matoriji čitaoci, čujete pitanja – da li si mogao zamisliti da će 2019. godine ‘ovi biti na vlasti’. Odgovor mi je uvek isti: Pad Berlinskog zida je referentna tačka promena na Istoku Evrope. Tako da su se u tim zemljama, bivšim sovjetskim trabantima, posle demokratskih snaga na vlast vraćali reformisani komunisti. Evo ih sad i ‘suverenisti’. Zbog Miloševićeve ‘negativne anticipacije’ nama su devedesete godine referentna tačka, tako da nama nije imao ko da se vrati nego reformisani socijalisti i radikali – naprednjaci. Kao što i posle njih, jednog lepog dana, nema nama ko da se vrati do ‘reformisanih dosmanlija’. Plus – minus, Boško i Sergej.

Lustracija će i sutra, kao i nekad biti nemoguća iz samo jednog razloga – strukturalnog.

Inače, ono skandiranje ‘svi, svi, svi’ znači da svi uhapšeni u borbi za demokratiju budu pušteni. A vi, deco, odmah pomislili da je to populizam?