Temeljni sporazumi

Najbizarnije u svemu je to što Stefanović sa svim teretom afere o prisluškivanju predsednika Vučića ima veće šanse da sačeka oktobarsku skupštinu svoje stranke nego da Krivokapić dočeka oktobar kao premijer Crne Gore.

Naprednjacima sednice Glavnog odbora liče na mitinge i konvencije, a ne na debatne forume.

I na poslednjoj sednici GO SNS, Vučić je naglasio da je ta stranka porodica, što dodatno relativizuje dverjanski ideologiziranu mantru Boška Obradovića o porodičnim vrednostima kao poželjnom obrascu društvene harmonije.

Povodom slučaja Stefanović i fenomena stranke kao porodice, Vučić zaista ne bi bio ciničan da je na GO parafrazirao izraubovanu rečenicu kojom počinje Tolstojeva Ana Karenjina – „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.“

Bilo bi baš efektno.

Uglavnom, Vučić je sa Šapićem našao svog Tomaševića, a pitanje je da li opozicija i dalje želi da traži svog Krivokapića.

Ne treba zaboraviti da je ipak Vučić podigao spomenik Pekiću, a da je veliki pisac isticao da su komunisti došli na vlast i uspešno je držali zato što su uvek imali budnost.

A ta budnost (politički instinkt složeniji od puke opreznosti), podrazumeva i šesto čulo za dinamiku unutrašnjeg neprijatelja koji je u sprezi sa spoljnim faktorom i mangupima u našim redovima.

Ukazivanje na bahatost i otuđenost funkcionera je stari boljševički manir potenciranja na samokritici, kao instrumentu isceljenja, testa kadrovske lojalnosti i suzbijanja pošasti frakcionaštva.

Dan pre sednice GO Stefanović je medijski napadno bio na dva događaja – promocija podoficira RV i PVO u Domu garde i na Okruglom stolu na Univerzitetu odbrane.

Medijsku ofanzivu nakon sednice GO Stefanović nastavlja obilaskom kovid bolnice u izgradnji u Novom Sadu, i tom prilikom naglašava da je uvek poštovao odluke predsednika Vučića, da je svim srcem uvek poštovao svoju stranku i odluke njenih organa, i tako izvršio čin podrazumevajuće samokritike.

Ritualno je pomenuo i Đilasa (ne da je lopov i tajkun, već da njegova partija nema unutrašnju demokratiju kao SNS).

Dan kasnije poentirao je u samokritici objavom da elitne Kobre i Vojnobezbednosna agencija odmah preduzmu sve dodatne mere da život predsednika bude maksimalno zaštićen i da njegova borba za suverenu, samostalnu i nezavisnu Srbiju ne bude opterećena užasnim pretnjama.

Čak i demokratski centralizam koji tako lepo pristaje Dačićevom rukovođenju SPS, za naprednjake je previše rastresit i nedovoljno kapilaran u transmisiji neprikosnovenog lidera.

Kad bi hteo, možda bi Vučić sa ovako ustrojenom strankom i kultom vođe mogao da ostvari stari ideal Danice Drašković – diktatura u stranci, demokratija u državi.

Visoki funkcioner SNS Vladimir Đukanović karakterno je pomnožio sa nulom neke Stefanovićeve kadrove koji su mu okrenuli leđa, a 169 lokalnih odbora SNS ostaće ko junad u krivu šljivu da gledaju do daljeg Stefanovića kao ministra vojnog i koordinatora službi bezbednosti.

I njegov dogovorni proces katarze kroz samokritiku. Stefanović je ostao tu, uprkos tome što ga je čak i Šešelj bio otpisao.

Kontrola štete sa aferom prisluškivanje urađena je elegantno, a fleksibilni keč ol je apsorbovao i kompleksnije slučajeve od Šapića i njegovog SPAS-a.

Šapić je najubojitiji jer se neće ponašati tipično naprednjački, neće morati da prolazi križni put inicijacije Ane Branbić. Ići će na opozicione televizije, i neće javno ispoljavati podanički mentalitet.

Naprednjaci su još jedna srpska dominantna partija.

Onaj narod koji se periodično događa, sad je kod Vučića na reversu, dok članovi SNS ne kriju svoj nihilizam – da su bez Vučića maltene ništa.

Nekad je Mitra Mitrović, partizanka i prva ministarka u istoriji Srbije, sredinom 1950-ih javno, jedina uz Vladimira Dedijera, stala u odbranu tad već bivšeg supruga Milovana Đilasa.

Sad, u atmosferi SNS kao čin solidarisanja izgleda kad pored Stefanovića na sednici GO samo sedne Biljana Popović Ivković, njegova saradnica iz MUP, ili kao čin prkosa ako ne ustaneš kad se aplaudira Šapiću kao što je to učinio povređeni Vesić.

U analizama GO kao da je malo zanemarena usvojena Deklaracija sa jedanaest principa SNS i SPAS.

U odnosu na zaboravljenu naprednjačku Belu knjigu (putokaz za promene iz 2011), ovih jedanaest principa (kao temeljni dokument za budućnost) su prilično konzervativniji dokument.

U tački 19 Bela knjiga je nedvosmislena: „Sloboda medija – osnov i uslov demokratije“! Tog principa sad nema nigde među jedanaest.

Nema kao 2011. ubrzanja evropskih integracija.

Dobro, i sad se pominje ekonomija i borba protiv kriminala, ali ton daje insistiranje na stabilnosti, suverenitetu, demografiji, identitetu, brizi o porodici i mladima, ljubavi prema otadžbini, suprotstavljanje centrima političke i ekonomske moći u zemlji i inostranstvu koji iz sebičnih razloga žele podeljenu i slabu Srbiju, što je stavka koja bi se teško tako formulisala u 2011.

Ne pominje se sad nigde ni unapređenje demokratije, a ono što daje neku nadu je osmi princip koji u javnom delovanju pretpostavlja suprotstavljanje podelama i mržnji u političkom i društvenom životu Srbije.

Ilustrujući fenomen naprednjačkog keč ola Vladimir Đukanović je rekao da oni koriste kineski metod da od svake vlasti uzmu ono što je dobro za njih.

Sad je asimilovan i SPAS.

Šapić je, s druge strane, dobio platformu i algoritam za svoje ambicije.

Pogledajte film Dejvida Finčera Neobičan slučaj Bendžamina Batona (2008), inspirisan klasičnom pričom F. Skota Ficdžeralda iz 1920-ih godina o čoveku koji se rodio kao starac i s godinama postaje sve mlađi.

Što se tiče srpskog višepartizma, Srbija je prošla put Bendžamina Batona i eto, vratila se maltene u detinjstvo – u 1990. godinu. Skoro pa u bespartijski pluralizam koji je tada predlagao akademik Mihailo Marković.

Vučić potencira da se naprednjaci ne cepaju kao tamo neki, i za strančice nastale iz DS i za ono što je od nje ostalo koristi termin patrljci.

Da sve bude još gore, Boris Tadić je priznao da je ujedinjenje njegovih socijaldemokrata i DS propala stvar.

Otuda je za opoziciju ohrabrujući bar povratak Saše Paunovića i njegove grupe građana Sigurno u DS.

Sa svešću da će biti potrebno izgraditi nove kanale komunikacije i organizaciju prilagoditi novim vremenima.

Bez čekanja milostinje od Vučića i EU. U pravu je Boris Tadić kad kaže da je SNS za razliku od DS imala socijalnu bazu, a DS samo kvazielitu.

Na tom fonu su i Paunovićeve reči da postoji ogroman prazan prostor za stranku koja bi okupljala obične građane, a ne elite.

Tadića su često napadali za odlazak na set TV serije Radoša Bajića Selo gori, a baba se češlja, a što je bio najlogičniji potez za širenje socijalne baze.

Niti bi Tadić bez slavskih elemenata u politici ikad napravio najveću DS u njenoj istoriji.

Logičan je bio i proces zbližavanja DS i SPS, ali to je već bila velika ideja za kapacitete Borisa i Ivice.

Razumljivo da je psihološki teško suočavanje sa realnošću da posle devet godina Tadić nije možda idealni predsednički kandidat, ali i da nema neki posebno bolji, kao što je pretenciozno kad Tadić pored toga što smatra da ima misiju doda još i religiozni termin – da ima poslanje.

Sad je možda šteta što Dragan Đilas nije nakon preuzimanja stranke ostavio njeno ime Zeleni, jer trendovi duvaju u tom pravcu.

Možda sukob crnog i zelenog u ne tako dalekoj budućnosti bude glavna ideološka vododelnica.

U svojoj tehnologiji proizvodnje flastera Vučić je prevideo da na vreme napravi svoje ekologe, ali se ta greška ispravlja u hodu održivom zelenom agendom, odnosno sedmim principom iz Deklaracije SNS i SPAS: Razvoj Srbije uz poštovanje životne sredine i prirodnih resursa – uravnoteženi razvoj.

Vučić je prekorio naprednjaka (ex-DS) Gorana Kneževića (iz Zrenjanina) jer je SNS izgubila na izborima za nekoliko saveta mesnih zajednica u Srednjobanatskom okrugu. Pričom o takozvanoj revolucionarnosti opozicije zamagljuje se priča o revolucionarnom karakteru vlasti.

Iako naprednjaci uvek žele da potvrde dominantni izborni legitimitet, čak i kad na izborima nema opozicije, revolucionarni karakter njihove vlasti ogleda se u nagonu da se zaokruže na svakom nivou – do svake mesne zajednice.

Opozicione enklave su za njih incidenti. Maltene ekološki problem.

Ana Brnabić je od digitalizacije zaista uspela da napravi praksu i ideologiju – premijerka reče pre neki dan: Digitalna inkluzija je ključ za autonomiju svakog pojedinca.

Zvuči gotovo aksiomatski doktrinarno. Zar ne?