Tenkovi i traktori

To je ipak pomak u odnosu na vreme palanačke arogancije bez pokrića sažete u parolu „Srbija se saginjati neće“.

Da nije bilo hrvatske vojne parade povodom 20 godina od „Oluje“, da li bi bilo srpskog Dana sećanja? I tu su kao sjedinjene sve žrtve, svi prognani. Zar nesrećnici s Kosova i Metohije nemaju pravo na svoj granični prelaz. Voda im nije naplaćivana na Sremskoj Rači, niti im je sloboda kretanja ograničavana s te strane sveta.

I kad zapretite ubuduće „Ženama u crnom“ i još nekima koji s vremena na vreme podsete na Srebrenicu ili neko drugo srpsko nepočinstvo, pomislite da pretite sličnim ljudima koji su pre koji dan imali hrabrosti da usred Zagreba odaju počast žrtvama „Oluje“. I njih je bilo petnaestak. Među njima i žene iz Hrvatske. Malo, ali simbolički važno, kao u Beogradu kad je reč o „srpskoj strani rata“. Čitali ste knjigu takvog naslova sa podnaslovom – Trauma i katarza u istorijskom pamćenju? Ako niste, odmah u ruke!

Pored toga što je zapalio hrvatsku zastavu, Vojislav Šešelj je izjavio kako treba pošteno reći da je Republika Srpska Krajina žrtvovana po dogovoru, i iz Beograda, čak i uz pasivnu podršku Republike Srpske. Mora da je i aktuelni predsednik Srbije, a tada po izlasku iz zatvora u Gnjilanu, najbliži saradnik Šešelja, nešto načuo bio o tome, pa je mogao i da pomogne da se ta tema danas razjasni – da vidimo da li je, u jednom širem kontekstu, bilo i srpskih časnika „Oluje“, kako ih naziva Vuk Drašković, i da li je neko od njih i danas tu – skrušen pod sirenama.

Šta će biti u budućnosti? Možete li da zamislite Karamarka da u Sremskoj Rači položi venac u Savu, a Kolindu da u Kninu otkriva spomenik pod nazivom „Dečak vozi traktor“? S tim da u punoj prikolici mora biti bar jedna bronzana baka. A tako je malo falilo da Sanader ili Bandić dođu u Guču – činilo se.

Ali, u blizini tog spomenika ne bi bio bronzani Bob Marli, Brus Li ili Roki Balboa, već generalisimus Franjo Tuđman. Lider koga je Điro Dorfles, italijanski sociolog kulture, ekspert za kič i šund, okarakterisao kao mešavinu Tita i Franka. Hladni mir na politici dobrovoljnog i simboličnog reciprociteta, te prosvećenog antijugoslovenstva je lakše zamisliv, zar ne? Uz prihvatanje paralelnih dimenzija – da je samo nekoliko dana pre ove evocirajuće psihoze oko „Oluje“ Giboni pevao u Zaječaru, na primer.

Baš kao što sam pre jedno godinu dana u jutarnjem programu Pinka video Borisa Novkovića, i da sam upao u komu u vreme pesme „Ko mi tebe uze Tamara“, pa se tog jutra probudio, pomislio bih da se zaista ništa nije desilo između. Ali, kako je moguće da je za 20 godina „Oluje“ gore nego za deset? Kako je toliko gore posle napora Tadića i Josipovića, i posle činjenice da je Jura Stublić u Beogradu imao sa „Filmom“ nastup pred sto hiljada ljudi na Beer Festu?

Novine su realno ovako crne bile na trafikama samo kad je Tito umro. Sirene su podsetile na Avrama Izraela. Zašto niko nije podsetio, kad je već o paradama reč, i na onu u Slunju na Vidovdan 1995. Kažu da je tamo bio i Legija i mnogi bitni srpski generali. Parada je upriličena da bi se digao moral Srbima nakon „Bljeska“. Čak su i hrvatski komentari da je ta parada bila „dobro spakovana“. Ali, kako je posle te demonstracije sile i podrške došla „Oluja“? Ko je iz Beograda sve obmanjivao krajišku sirotinju? I na geostrateškom i na duhovnom planu? Državnog naricanja ima, ali je slabo samopropitivanja.

Sabor u Guči je decenijama bio u zadnjoj nedelji avgusta. Onda se neko setio da je post, pa ga premestio tako da nije razmišljao da će da ga smesti usred „Oluje“. Pa će sad opet da ga sele. Pa daj, ljudi, nemoj da se brukamo ovako.

Srpski akademik i čuveni istoričar Andrej Mitrović mi je više puta skretao pažnju na „rat koji kruži“, koji se kao kometa vraća – koji ima karmu. I svi kao da osećaju da će se vratiti kad se okonča ova balkanska „parodija Beneluksa“, ove egzaltacije suvereniteta, slavne prošlosti i (ne)namirene krvi, kad iz vašara krenu u novu spiralu klanja. Prvo infantilno, učaureno u opskurnosti kao deca – s dronovima. Onda mitraljeze na dronove.

Čita li iko Krležu više ovde? Glupo je i pitati da li su Tompsonovi fanovi primili k znanju „Hrvatskog boga Marsa“. U predgovoru jednom izdanju ove knjige Miljenko Jergovićotprilike piše da nema velike proze dok se velike pobede ne pogledaju kao veliki porazi. I kad rat nije veliki i svetski, kad o njemu ne pišu Hemingvej i Remark, nego je naš mali prljavi rat, „ali za nas i za naše ljudske mjere i formate, i takav je bio prevelik“. Jergovićzaključuje: „Samoostvarivši se na ukupnome svom državnom teritoriju Hrvatska je postala samostalna država, i postala je – pobjednica. Kako se dionici njezine pobjede osjećaju dok čitaju Hrvatskog boga Marsa?“

Istoričar Rajnhard Kozelek tvrdi da su spomenici identitetske tvorevine. Takav je i ovaj sveži Tuđmanov u Kninu. Iako cinici kažu da su Hrvati mogli komotno da podignu spomenik i Miloševiću, Tuđmanova posthumna harizma mnogo je vitalnija na planu nacionalne homogenizacije.

Tuđman je sahranjen 13. decembra 1999. Na komemoraciji je tadašnji premijer Zlatko Mateša naglasio da je prvi put nakon dugih devet stoleća Tuđman uspostavio samostalnu i suverenu hrvatsku državu. Tih devet stoleća je onaj stih „tisuću generacija noćas ne spava“ koji Tereza Kesovija peva u domobranskom bend ejdu.

Sadašnja Hrvatska je organski vezana za Tuđmana i ne može se od njega emancipovati. Procesi detuđmanizacije su limitirani, a retuđmanizacije militantni i konfliktni. Mateša je tada uspostavio istorijsku vertikalu naglasivši da je Tuđman radio „na programu pomirbe zavađenog hrvatstva, na odrednici starčevićanskog hrvatskog povijesnog državnog prava uobličenog u slobodarskim idejama velike Francuske revolucije, na radićevskom općečovečanskom republikanizmu i tradiciji hrvatske ljevice i zavnohovske Hrvatske“. Pragmatično je prećutan uticaj emigracije i proustaških elemenata.

Akademik Ivan Aralica na grobu predsednika uspostavlja listu prioriteta – „najpre nacionalna država s građanima koji su međusobno izmireni, a potom ljudska prava i pluralna demokracija“. Skoro pa ko Milošević – prvo ustav pa izbori. Ali, pomirba ne Hrvata i Srba, kamoli ustaša i četnika, već pomirba hrvatske petokrake s Blajburgom. Pomirba sa Jasenovcem je moguća, konsekventno sledi, samo po Frankovom španskom principu „mešanja kostiju“. Ili principu argentinske hunte – hajde da se pomirimo pod našim uslovima ili ćemo vas pobiti! Kao i Hrvatska i mrtvi Tuđman je klerikalizovan.

Mada, i u najmračnijim fazama njegov režim nije dovodio u pitanje evropski steg, dok je Milošević otišao u „antizapadnu avangardu“. Sahranjen je 18. marta 2006. bez državnih i verskih počasti. Nije imao svog Josipa Bozanića, nadbiskupa zagrebačkog koji je činodejstvovao mrtvom Tuđmanu.

I Milorad Vučelić i Mihailo Marković na grobu u Požarevcu istakli su da je Milošević kao David imao smelosti da najvećoj sili sveta kaže ne!

Vučić, ili neko drugi, sutra može da pravi srpsku „četvrtu republiku“, i da nema sudbinsku obavezu ni prema jednom srpskom lideru. U Hrvatskoj sa tabuiziranim Domovinskim ratom državotvorna detuđmanizacija je kvadratura kruga. Sociolog Benedikt Anderson, koji je tako dobro pisao o nacijama kao imaginarnim političkim zajednicama, ne pominje bez razloga tvrdu vezu nacionalizma i kulta mrtvih. Nezamisliv je grob neznanog marksiste ili liberala, kako cinično primećuje profesor Todor Kuljić, najverziraniji ovdašnji kritički tanatolog.

Nećemo na ovom mestu trošiti mnogo reči o Tompsonovom veličanju ustašije, već o nekim paradoksima vezanim za njega, i kako i u njegovom slučaju, doduše opskurno, funkcioniše famozni jedinstveni kulturni prostor: Tompsonova „Anica, kninska kraljica” ima istu melodiju kao i četnički evergrin „Nad Kraljevom živa vatra seva” (Nema Sime, nema ni Deroka…). Ne znamo da li je Tompson toga svestan, ali elementi srpskog folklora više su nego primetni. Tu je i „Ero s onoga svijeta”, ali u suštini to je opskurna „eklektika”, ili bolje reći hevi-sevdah sinteza Divljih jagoda (Motori…), Južnog vetra (Šemsa, Sinan, Kemal…), Osmog putnika (Glasno, glasnije…), Abbe (Super Truper), Nervoznog poštara (Salko dinamitaš…), nekadašnjih predstavnika novog talasa britanskog metala (Saxon, faza Destiny), hrvatskih i srpskih folk-motiva.

Da je imao sreću da se rodi i živi u nekom centru jačem od Čavoglava, i da nije bilo rata, možda bi Tompson kao Džibo obrađivao makedonski melos (Jovano, Jovanke) na način Osmog putnika (ne na domovinski), i možda bi sad bio ispoliran kao Giboni (bivši Džibo), Ili bi samo bio tezgaroš na nekoj „sinjskoj alci”, gde bi njegove „kletve kralja Zvonimira” bile kao naručivanje „Vojvode Sinđelića” u vreme „antibirokratske revolucije“ na petrovdanskom vašaru u Požegi (užičkoj, ne slavonskoj).

Ili je Tompson možda delom i kompenzacija za odsustvo jače turbo-folk scene koja bi mogla da podmiri hrvatske potrebe i umanji potrebu za slušanjem Cece i drugih. I ta potreba je u mimikrijskoj korelaciji patriotske ili (pro)ustaške strasti. Jer, društveno je prihvatljivije slušati domovinskog Tompsona nego da te neko ocinkari da si bio na koncertu Miroslava Ilića. Mada i njemu sad ne daju u Vinkovce.

Neću da budem banalan pa da na tragu Dobrice Ćosića i Radovana Karadžića napišem da slovenski narodi teško nose katoličanstvo, ali u „crkvi u Hrvata“ ima elemenata „autokefalnosti“ strane katoličkom univerzalizmu. Frančesko i Tompson zajedno? Hm?

Zamislite da Aca Lukas peva „Oj, Kosovo i Dečani stari“. Pošto nije srpski Tompson, a imao je sve potencijale da bude, on pacifikuje scenu. S druge strane, on svojim nihilizmom gangster folka integriše region jer opevava prijemčive identifikacije i njihove relikvije. Kradena su moja kola, gajbu delim pola-pola. Na primer.

Za kraj nešto vedrije: Jedan „grobar“ mi zlurado kaže da je u poluvremenu utakmice Partizana sa Steauom Terzić ušao u svlačionicu Steaue i rekao: Rumuni, šta ste toliko navalili? Smešno?