Tjentište

To je, u suštini, jak korak u desno. Ali, na referendumu koji je demokratski i koji banalizuje ‘naše’ referendume tipa ‘da li želite ponovo da vas kolju?’

Iako daleko od toga da su nalik Slobodanu Miloševiću, Bogdanu Trifunoviću ili Bori Joviću, evropski zvaničnici pozivaju na ‘jedinstvo’ nakon izlaska ‘britanskih janeza’. Recimo, predsednik Evropskog saveta Donald Tusk poručuje da je EU odlučna da održi jedinstvo. Drugovi iz Brisela, ‘jedinstvo’ nije termin demokratskog diskursa. Onda bi nam trebale i diferencijacija pa homogenizacija. Neki drugi zblanuti Evropljani više podsećaju na Nijaza Durakovića, Milana Pančevskog i Vidoja Žarkovića. Otprilike na njih liči nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer koji je izjavio je da je 24. jun ‘tužan dan’ za EU i Veliku Britaniju. Marin Le Pen, koja se raduje skoro kao Šešelj, želi referendum o članstvu EU u Francuskoj. Čak se stiče utisak da će u suprotnom, napraviti demonstracije nalik onima u ‘Starom trgu’.

Možemo da se lažemo (tešimo) koliko hoćemo De Golom i Evropom ‘od Atlantika do Urala’ (gde je Britanija ipak samo ostrvo), ali kao što nije bilo Juge bez Slovenije, teško da će biti i EU kakve treba da bude bez Engleske (pre nego Britanije cele).

Prava tema za Lajbah – stare i nove Evrope. Iako u podtekstu takva terminologija ponekad baš zvuči ‘nedićevski’.

Lajbah je mašina koju stalno morate hraniti konceptualnošću. Na samom startu jula sviraće na Tjentištu – jednom od ‘Stonunhedža’ antifašizma. Lajbah će formalno nastupiti u Republici Srpskoj, a suštinski pored partizanske nekropole. Posle Severne Koreje uistinu nije lako naći nove čvorne i uporišne tačke jednog prilično kontroverznog konceptualnog ‘križnog puta’.

Lajbah je svoju dekadenciju pretvorio u svoju komparativnu prednost u odnosu na ostale karijatide i derivate ‘jedinstvenog kulturnog prostora’ od koga se Lajbah emancipovao i time što je na vreme postao ‘Ramštajn’ za odrasle. Za neupućene, ‘Ramštajn’ (Ramstein) je nemački industrial metal bend na koga je presudno uticao Lajbah, i ne treba ga mešati s raštanom koji je divlji kupus od koga se prave jela bolja i od dragačevskog svadbarskog kupusa. To, na primer, zna onaj ko ume da napravi moćni ‘crnogorski raštan’.

Lajbah je i u ovim godinama uspeo da napravi svež album kakva je bila Spectra (zvuči bondovski, zar ne, iako je nastala pre poslednjeg filma o 007), mada je u ideološkom kontekstu (ako to tako možemo nazvati) upao u neku vrstu ‘griže savesti’. Kako? Pa, ovako:

U vreme Neue Slowenische Kunsta bio sam u srednjoj školi, i sećam se kako su slovenački omladinci pravili te subverzije i kako prosto rečeno nisu hteli da nose štafetu i održavaju posthumni kult, pa je neki naš omladinski rukovodilac, kad smo mu pomenuli Lajbah i celu tu zajebanciju rekao doslovce: ‘Ne moraju, mi ćemo je nositi doveka’. Pošto znam šta čovek i danas radi pa i kako razmišlja (a nije loš tip), jako je bizarno da je ocvali Lajbah danas mnogo bliži NOB-u, Titu, partizanima i Jugoslaviji (jedinoj njihovoj realnoj virtuelnoj državi), nego ocvali bivši omladinski rukovodilac i stari ‘rubinov maneken’, koji je danas, ako sam ga dobro razumeo, kad sam ga skoro sreo na užičkoj pijaci, neka vrsta proputinovskog antiglobaliste. Mogu samo zamisliti koliko se obradovao Bregzitu.

NJemu je žao Srbije, ali nije Jugoslavije. Lajbahu je izgleda žao i Jugoslavije. Ma koliko nekad bili ‘moderni’, lajbahovci nisu nevini. Čak se s ove postjugoslovenske distance stiče utisak da je Lajbah u ono vreme bio neka vrsta ‘korisnog idiota’. Neue Slowenische Kunst, uprkos svemu ‘progresivnom’ što je bio, jeste bio i deo slovenačkog nacionalizma. Ma koliko ovakav naš stav bio ‘antibirokratski’. I nije ga lako razdvojiti od Janše, recimo. Kojim se danas Lajbah sigurno ne bi podičio, niti bi u njemu našao bilo šta ‘konceptualno’.

Dekadentni pristup jeste otklon od manipulacije, ali ume da vodi u regresiju. Za sve ove godine, Lajbah je postao i ‘konzervativan’, nije imao kapriciozne afekte koje je mogao imati Slavoj Žižek – da se merkantilizuje u nekom pomodnom ‘lakanovskom staljinizmu’, recimo. U lucidnom novom slovenačkom filmu ‘Hjustone, imamo problem!’ (o jugoslovenskom kosmičkom programu koji je Tito prodao Kenediju), Žižek se uklapa idealno – u kontrastu realnog opozicionara i virtuelnog naratora, dok ipak sumnjamo da Žižek, da se sad pojavi na Tjentišu, ne bi bio usiljen, sigurno manje adaptilan od ‘jugoslovenskog’ Lajbaha.

Doduše, Lajbah je propustio neke konceptualne izazove – nije svirao na otvaranju ‘Merkatora’ u Beogradu, a kako bi tek bilo do jaja da je svirao na ‘Brdo – Brijuni’ u Sarajevu nedavno. Zamislite koliko bi bili nezgrapni da su Toma, Kolinda, Pahor, Filip, Bakir i ostali smogli snage da odu do Tjentišta i polože venac. Lajbah na Tjentištu bi morao biti mnogo više od ‘tezge’.

Operacija Schwarz zvuči lajbahovski. Kao antipod onome što su radili krajem osamdesetih, na sličnoj ‘estetici’.

Nad Tjentištem se dižu ogranci Zelengore. Tu je i LJubin Grob. Ovde je 1971. podignut impozantan spomenik (autora Miodraga Živkovića) i kosturnica palih boraca u Petoj neprijateljskoj ofanzivi.

Poslednja poruka Druge četa Trećeg bataljona Četvrte crnogorske proleterske brigade Vrhovnom štabu glasi: ‘Dogod budete čuli na LJubinom grobu pucanje naših pušaka, Nijemci neće proći. A kad toga ne bude, znajte da na njemu nema više živih proletera.’

Preciznosti radi, treba naglasiti da je proleterska odrednica partizanskih jedinica na koju se ljutio Staljin jer mu je kvarila kalkulacije sa zapadnim saveznicima, vremenom izgubila klasni smisao i u tokom rata dobila narodno-oslobodilački karakter elitnih partizanskih jedinica.

Festival za mlade OK Fest (1, 2, 3. jul), na kome će nastupiti Lajbah je muzički događaj, koji – kako naglašavaju organizatori – svojim ciljem, programom i sadržajima nastoji da vrati ‘stari sjaj’ Nacionalnom parku Sutjeska i postane jedan od značajnijih regionalnih festivalskih događaja. Ima ovde i ‘adrenalin’ i ‘agora’ i ‘art’ zona mada svi osećaju koja je ‘konceptualno’ najbitnija.

Setimo se i katarzičnog govora koji je Petar Mlakar, jedan od članova kolektivnog uma Lajbaha, održao u Beogradu na koncertu 1997: ‘Dragi Srbi, želim da vas pitam, kako to da je Srbija tako mala? Pa to nije ni nalik onome što je zamišljao Sveti Sava. Gde je sad ta silna granica na Kupi? Zašto su vas svi napustili, zašto ova beda, prezir, muka i krivica? Zbog čega se na vas okomio ceo svet? Dragi prijatelji, nesreća je došla jer vas je napustio Bog. Bog vas je napustio jer ste zaboravili na njega. Jer ste umesto njega, umesto istine, izabrali greh…’

Verovatno ste se naslušali priča kako je za vreme okupacije u Beogradu poginulo svega nekoliko Nemaca, i to tako što im je saksija pala na glavu, tako da su ‘Otpisani’ čista laž. Da li ste od tih ‘revizionista’, ma koliko bili u pravu za BG, čuli ikad koliko je poginulo Nemaca, Italijana, Bugara i ustaša na Sutjesci, ili koliko je poginulo nemačkih padobranaca prilikom desanta na Drvar? Od istih ćete čuti o broju pobijenih Srba u Jasenovcu na način morbidne licitacije da im je maltene krivo ako nije ubijena još koja stotina hiljada Srba više.

Do sada su kroz OK avanturu na Tjentištu prošli mnogi bitni eks YU bendovi: Od Brkova do Zabranjeno pušenje, od Rundek Cargo Tria do Eyesburna, od Darkwood Duba do Letu štuke…

Bili su i Partibrejkersi na Tjentišu. Pre neko veče na beogradskom rekonstruisanom ‘Tašmajdanu’ delovali su moćno. Što reče moj drug – kao da su mejnstrim, kao da su svetski bend. Na neki način i jesu. Svi oni: I Cane i Gile i Koja, i EKV posthumno. Kao što je ‘Električni orgazam’ ove godine u ‘Domu omladine’ prearanžirao ‘Krokodile’, tako je i sad ‘Hiljadu godina’ zvučala nekako drugačije. Još moćnije.

Znam nekoliko trubačkih orkestara u pojasu od Kotraže i Ježevice do Zlakuse i Bajine Bašte koji su svom repertoaru imaju ‘Krug’ (EKV), ‘Maljčike’ (Idoli) i ‘Kreni prema meni’ (Partibrejkersi). I to je deo popularnosti, mada je suština ponekad bitnija od forme.

Nekakav osećaj nedefinisane opozicione atmosfere na koncertu Brejkersa na Tašu, malo me je zbunio, pa sam ostao u dilemi: Da li je to tako uvek bilo s ovim bendom (više se ne sećam), ili to sad tako nalaže stanje stvari?