Tomini poslanici

Ima prema Vučiću zluradih analiza da Nikolića „simpatiše“ skoro pola naprednjačkih (i s onima iz koalicije) aktuelnih poslanika. Paradoksalno, ali puštanje takvih priča u javnost destabilizuje upravo Nikolića. Nije to kao kad pitaju Milana Beka da li je vlasnik nečega, a on odgovori svojim omiljenim terminom – „kontrolišem“. Nikolić kontroliše poslanike ne parama već nekom vrstom „emocija“ i potencijalne poslaničke griže savesti – da to još više uprostimo. Znam jednog naprednjaka koji kaže kad bi bilo za ili protiv (Toma ili Aca), bilo bi „u srcu gore nego 1948. i morala bi se uzeti motorna testera pa nek se srce cepa napola“.

Kvota, ako je već neizbežna, nije baš „danak u krvi“, tako da bi Vučić verovatno brzo došao do najlogičnijeg zaključka. Takozvane Tomine poslanike treba kompenzovati ako bude stani-pani. Čime? S kime? Pa sa Šešeljevim poslanicima pod jedan. Čedini i Borisovi pod dva, a ako zapne, iz SPS sigurno pre Antićevi nego Ružićevi.

Pitanje koje kopka, ne samo zainteresovane naprednjake, jeste i to da li će Toma do izbora otići u Moskvu. Ne inkognito, naravno. To svi moraju da vide. Od toga zavise i neke bitne kladioničarske kvote. Pa i pregrupisavanja u opoziciji.

Nekad treba ići i događajima u susret. Treba imati viziju. Svima nama koji verujemo da će SNS ipak na kraju biti veliki LDP dan je ulepšala vest od prošle nedelje da je Opštinski odbor LDP Kovačice sa četiri odbornika i gotovo kompletnim članstvom kolektivno pristupio SNS. Odluka je doneta jednoglasno nakon zahteva mesnih odbora i članstva da se aktivnim radom na terenu podrži politika SNS koja je usmerena na interes građana, a ne pojedinca. Da je ranije bilo hrabrosti, više anticipacije, mogao se povući i vizionarskiji potez – da se ceo LDP utopi, kolektivno učlani, u SNS. Da ojača evroatlantsko krilo SNS. Nama iz Danasa su uticajni evropski izvori otvoreno rekli da od nove Vučićeve vlade očekuju odlučniji evropski stav i optimalni tempo. Zapad najviše od Vučića očekuje predvidljivost i doslednost. Bitni su rokovi implementacije po svim pitanjima.

Opozicija je u krizi identiteta. Uprkos svoj prolivenoj žuči, i dalje mislim da DS-u nema bližih od socijalista. Ivice, ako se sve tako mučno završilo s Borisom, pa nije s Bojanom. Valjda moderna levica ima pravo na još jednu šansu. Pajtić nesmotreno, preko saradnje sa Zoranom Živkovićem, uvlači DS u jalovi moralizam „belih listića“ koji na kraju završava u gađenju prema višepartizmu ili u najboljem slučaju u internet kružocima tipa eks Vučićevog ministra Radulovića ili avanturizmu Borka Stefanovića. Ohrabrujuće je što čak i Živković ostavlja promil šansi za saradnju sa SPS. Neka idejna potka mora se tražiti i u ovakvim izbornim okolnostima koje diktira jedan originalan kult ličnosti kakav je Vučićev. Možda je otvaranje Prokopa povredilo Mrkonjićevu sujetu, ali je probudilo i stare vibracije dve partije čije levičarenje verovatno iritira liberalnu Zoranu Mihajlović koja je oplela po Mrkonjiću.

Zna li Zorana kako je jednog lepog dana predsednik Srbije Tadić pozvao Mrkonjića. Ovaj došao, a na stolu konjak. Boris se očigledno pripremio za sastanak. Na zidu mapa Srbije. Crtaju se koridori… Ostale su bar trase. Nije da se samo mislilo o koncertima Ane Bekute. Mada se moglo mnogo više. Započeto Vučić mora da završi. Od Slobodana Penezića on je sigurno prvi srpski premijer koji najviši značaj pridaje infrastrukturi.

Dakle, završena je i železnička stanica Prokop započeta još 1974. godine. Ako ne volite Vučića, nemojte biti protiv Prokopa. Ako će da vam bude lakše, onda da podsetimo kako je lično Slobodan Milošević otvorio 7. jula 1995. železničku stanicu Vukov spomenik. Kamen temeljac bio je položen maja 1989. Izgradnja je realizovana u uslovima sankcija i teške krize. Sećam se otvaranja kao da je juče bilo. U onom plavom ruskom elektromotornom vozu sede Milošević, Mrkonjić i Milorad Vučelić. I kaže Mrkonjić Slobodanu: „Predsedniče, sad ulazimo u 21. vek.“

Eto, a sad bi posle Prokopa opozicija maltene prigrlila simpatičnog Mrkonjića. I socijalisti se dive Mrki jer prema Zorani i Nebojši pokazuje zube koji su se njima otupili. Sem Ružićevih koje Mrka ceni.

U regionu Vučić je prilično vešt: Do tačke da i Republiku Srpsku može da odbrani na ujdijevski način. S Hrvatskom je stvar donekle i lakša. Premijer Hrvatske Orešković, čim sam ga prvi put video, podsetio me na dve srpske propuštene šanse – Milana Panića i princa Aleksandra Karađorđevića. Kao prvi poznaje dobro farmaceutski biznis, kao drugi loše poznaje maternji jezik. Njegov tehnokratski liberalizam u startu je kompromitovan desničarskim nabojem ministara kulture i branitelja. Govor mržnje prema Srbima TV voditelja Marka Juriča i „registar izdajnika“ već smenjenog ministra branitelja Mije Crnoje ustalasali su strasti u Hrvatskoj.

Setimo se letošnjeg operetskog carinskog rata Srbije i Hrvatske. Tadašnji hrvatski premijer Milanović je imao nekoliko „nezgrapnih“ izjava. U Srbiji su neki požurili da ga proglase ni manje ni više nego ustašom. Isti taj Milanović pre neki dan je u Saboru marš podrške Marku Juriču nazvao „filofašističkim maršem“. Tome se u Srbiji sad ne pridaje veliki značaj. Jer kako onda da razlikujemo MiIanovića od aktuelnog hrvatskog ministra kulture Zlatana Hasanbegovića? Ali, Milanoviću, koketiranje s nacionalizmom uvek se loše završi po socijaldemokratiju. Ipak, treba imati malo više senzibiliteta i truda u nijansama povodom etiketiranja. S obe strane. Eto, zagrebački Jutarnji list je utvrdio da mitropolit Porfirije nije četnik đujićevskog tipa.

I jedno retoričko pitanje za sve desničarske istoričare u regionu: Da li su fer avnojevske granice bez avnojevskih principa? Znate kojih.

Ne zaboravite da živimo u paralelnim dimenzijama. U vreme pomenute eskalacije srbofobije u Zagrebu u tamošnjem Hrvatskom narodnom kazalištu gostovalo je beogradsko Jugoslovensko dramsko pozorište sa „Uobraženim bolesnikom“ u režiji Jagoša Markovića prema poslednjem Molijerovom delu. I primljeni su pa skoro bolje nego ekipa „Boljeg života“ u „Lisinskom“ pred sam rat.

Sa JDP u HNK je bio i Goran Vesić, gradski menadžer Beograda. Govorio je u sredu Vesić u Beogradu i povodom postavljanja table za ulicu koja će nositi ime Srđana Aleksića – srpskog heroja koji je preminuo od povreda koje su mu naneli vojnici Republike Srpske dok je od njih branio svog prijatelja Bošnjaka. Možda bi Vučić mogao da razmisli da Vesića ove godine umesto Vulina pošalje u Jadovno ili na slična osetljiva mesta. Da Vesićbude ministar za pomirenje.

U poređenju sa nekim Oreškovićevim ministrima predsednica Kolinda deluje kao da je iz UJDI-ja. Nedavno je u Vukovaru rekla da je Srbija prijateljska zemlja. Doduše, i ministar spoljnih poslova Miro Kovač takođe je naglasio da će dobrosusedstvo biti hrvatska orijentacija. O Kolindi se i mnogi srpski političari koji su je upoznali izjašnjavaju pozitivno. A evo šta mi je jedan Crnogorac ispričao, a što možda niste znali: Na nekom forumu u Budvi Ivica Dačić taman da pođe, a Kolinda ga pita – pa gde ćete, ja mislila da ćemo pevati. I pevali su, ali bez muzike. Šta?

Kad ja pođoh na Benbašu.

Na postavljanju kamena temeljca za Centar matičnih ćelija u Kragujevcu predsednik Nikolić se izlupetao o očuvanju genetskih kvaliteta Srba. Genetski kvaliteti prikladniji su govoru u rezervatu Zasavica gde se već neguje genetski kvalitet mangulice, magarca i podolskog govečeta. Mora se voditi računa šta se govori. Jer tako ne sme da govori čovek koji daje podršku izgradnji memorijalnog centra „Staro sajmište“ kao jednoj tački Holokausta. Jer ta podrška je iskrena, u to sam uveren.

Prošao je Savindan. Iako je na početku delovao smušeno kao lik iz nekog filma Vesa Krejvena koji će tinejdž komediju pretvoriti u horor, Srđan Verbić se u finišu pokazao kao ozbiljan ministar. Možda i iz razloga da je jedan od retkih zaista stručnih Vučićevih ministara za resor koji obavlja. Odoleo je pritiscima sindikalaca i klerikalaca i pokazao svest o smislu resora koji vodi.

Možda nova vlada i uvede dualno obrazovanje uz nemačka iskustva. Super, samo što smo mi to već imali. Zvalo se ŠUP – škola učenika u privredi.