Top Gan

 Iako bi se usudio da kažem da je tih godina pop pevačica Kim Vajld bila seks simbol epohe, u „Top ganu“ ju je pretekla glumica Keli Mekgilis, koja je svoju raskošnu erotičnost već dokazala godinu dana ranije u filmu „Svedok“ Pitera Vira. Ostaće u filmskim antologijama scena kad noge Keli Mekgilis prošetaju ispred zabezeknutih mladih pilota – Maverika (Tom Kruz), pre svega. Maverik ima probleme sa nadređenima, ne voli autoritete, ima probleme i sa intimiziranjem, a što dovodi do vrlo kompleksne situacije kad se zaljubi u autoritativnu instruktorku aeronautike – Keli Mekgilis.

Koja cura u bioskopu tada nije pala na scenu kad Kruz u kafiću očaranoj Keli Mekgilis peva serenadu – You've Lost That Lovin'Feelin. Doduše, ta romansa je bila predvidiva i bitna za emotivno prihvatanje filma, ali ono što je najbitnije, to su vazdušne borbe (za to vreme zaista spektakularne u svojoj realističnosti), kao i spektakularne aeronautičke scene – lupinzi i tako to. Adrenalinske zadatke režiser Toni Skot je i kasnije uspešno rešavao u filmovima kao što su „Poslednji akcijski heroj“ (1991) i „Dani grmljavine“ (1990). Ostaće za antologiju i Top Gun soundtrack, Berlinov megahit Take My Breath Away. U filmu glume i Meg Rajan, Val Kilmer… Film je do sada verovatno ostao najbolji primer propagande američkog militarizma. Kako su filmski kritičari i društveni analitičari tada pisali, broj prijava za Mornaričko ratno vazduhoplovstvo znatno je skočio posle pojave ovog testosteronom napunjenog omaža muškarcima koji osećaju „need for speed“.

I u ono vreme stare JNA bilo je dovoljno dobrih propagandnih igranih filmova na temu vojničkog života i toga kako vojska od klinaca pravi ljude. Preporučujem da pogledate ponovo „Vojnikovu ljubav“ iz 1976. sa Vojom Brajovićem. Ali, kad se pojavio „Top gan“, više nikakva socijalistička propaganda nije mogla sakriti da je američki vojnik „dasa“ u odnosu na bilo kog socijalističkog. A u vreme „hladnog rata“ to je bilo jako bitno.

U materijalnoj bedi i frustrirajućem osećaju poraženosti, kad su ti viđeniji komandanti u Hagu, kad je motivacija za služenje vojnog roka katastrofalna, kad se potom pročulo civilno služenje i prigovor savesti, rebrendirati Vojsku Srbije u takvoj atmosferi bilo je jako teško. Ali, prilično se uspelo. Evo sad, na konkurs za profesionalne vojnike prijavilo se tri puta više kandidata u odnosu na raspoloživ broj mesta. Svake godine raste gužva i za upis na Vojnu akademiju. Razlozi za ovakvo interesovanje nisu samo patriotski. Možda socijalni, pre svega, jer Vojska je maltene postala najveći poslodavac u Srbiji. Ali, kad birate kadete za Vojnu akademiju, do kvaliteta možete doći jedino putem kvantiteta.

I kako je broj prijava za američko Mornaričko ratno vazduhoplovstvo znatno skočio posle „Top Gan“ euforije, tako se i u Srbiji može izvesti zaključak da mladi ljudi više konkurišu za Vojnu akademiju nakon emitovanja istoimene serije na RTS. Glumci iz „Vojne akademije“ opasno konkurišu da u popularnosti prestignu „Zvezde granda“. Kada je premijerno emitovana od januara do maja 2012, „Vojna akademija“ je u gledanosti pobedila čak i Sulejmana Veličanstvenog. Na dva upisa na Vojnu akademiju u 2012. i 2013. za jedno mesto je konkurisalo 10 do 12 kandidata. Primera radi, pet godina ranije, 2009. molbi je bilo dva puta manje. Nove epizode se s nestrpljenjem iščekuju, ali da se vratimo na one prvu emitovanu: Tom Kruz je još daleko od oldtajmera i kad su mačizam i akcija u pitanju. Dovoljno je pogledati prošlogodišnji SF Oblivion ili Ghost Protocol iz 2011. (poslednji nastavak „Nemoguće misije“) i uveriti se u vitalnost Kruza kao tajnog agenta Itana Hanta. Iako su oba filma zavidni eksperimenti sa libidom, ja sam mislio da se klinke više ne pale na njega. Sve dok 2012. nisam pogledao prvu epizodu „Vojne akademije“. Dakle, jedna cura koja je primljena na Akademiju (u vreme kad je Dragan Šutanovac bio ministar vojni), u sobi drži poster filma „Top Gan“, a ne poster Ace Lukasa, na primer. Scenarista Gordan Mihić i režiser Dejan Zečević imali su težak zadatak u potkontekstu; da srpski patriotizam emancipuju od antiamerikanizma. Verovatno i da u auditorijumu normalizuju partnerstvo sa NATO. Što je kopernikanski preokret u odnosu na TV seriju „Moj rođak sa sela“. A da sačuvaju malo i duha stare JNA u filmovima i serijama, gde bi sad Ljubomir Bandović trebalo da bude Stole Aranđelović. Da vrate malo i duha izgubljenog običaja – ispraćaja u vojsku – koji se nekad od svadbe razlikovao samo po tome što nema mladenaca i kumova (…“a tetke se izdvojile same, suze brišu krajem od marame…“, kao u onoj ispraćajnoj pesmi Šabana Šaulića).

Dalje, da sadašnju armiju predstave sa medijskim senzibilitetom i kao vojsku manjina, da višak energije zatrovane omladine pogrešnim uzorima kanališu u pametnije stvari (služenje domovini). A da ne zaglave u julovskom patriotizmu pesme i spota „Volimo te, otadžbino naša“, kojima formalno gledano ništa ne fali, ali ko zna kontekste zna i da je ta pesma neraskidivo povezana sa konceptom „čuvara mostova“ u vreme NATO agresije i odsustva ikakve zapitanosti kako smo uopšte došli u situaciju da nas NATO bombarduje. Kadetima se u podtekstu ne nameću ni „ambiciozni“ zadaci – da će sutra „otvoriti vrata Pećke patrijaršije“, ali da u njih možemo da se pouzdano u „optimalnijim“ zadacima – to svakako. I to na kraju nisu samo oružane akcije, već i vodovod u Užicu i sneg u Feketiću.

Dovoljnom dozom zabave, serija je relativizovala predrasudu o obaveznoj rigidnosti vojnog poziva. Prvi put smo u seriji mogli da vidimo i kadetkinje kao oficire. A, ako znamo fijasko kojim se okončao pokušaj ženskog služenja roka u JNA, onda je ovo suštinska razlika. Naravno da serija igra i na stare srpske resantimane i običaje povodom čina „inicijacije“. Naši kadeti su dizajnirani i u „Top gan“ estetici. Ali, nije bitna estetika sama po sebi. Slike „Bulajićevih četnika“ koje su obišle svetske medije tokom poslednjih balkanskih ratova katastrofalno su uticale na imidž Srbije i vojske. S druge strane, razne srpske paravojne formacije nisu bile „razbarušene“, već visoko militari estetizovane, a opet su napravile stravične zločine. Rebrendiranje Vojske znači estetizaciju sa dijametralno drugačijim etičkim kodeksom. „Vojna akademija“ insistira i na jednoj vrsti skromnosti i požrtvovanja (moralnosti) koja nije tipična za alave slojeve nove srpske tranzicione oligarhije. Kojoj su ne tako davno pripadali i pojedini generali. I ta uslovna skromnost nije samo pitanje kadeta, već i visokih oficira. Možda niste znali, dragi čitaoci, ali nijedan aktivni general Vojske Srbije ne živi u centralnim beogradskim opštinama Vračar i Stari grad. Verovatno ne zato što ne žele, ali važi li to za još neku profesiju ili tranzicionu kastu u tom hijerarhijskom rangu?

Ne treba biti nepravedan pa ne podsetiti da su u vreme ministrovanja Dragana Šutanovca napravljeni mnogi reformski i modernizatorski potezi. Na primer, pored profesionalizacije urađena je reforma vojnog zdravstva, urađena je reforma penzionog vojnog fonda, povećan broj oficira koji su se školovali u inostranstvu, urađena je nova sistematizacija i organizacija sa modernom kadrovskom mapom, rešeno preko pet hiljada stambenih problema, urađena reforma vojnog školstva, učestvovanje u mirovnim misijama, završena vojna baza u Bujanovcu, namenska industrija postaje sve značajniji izvozni adut zemlje… Vučić je i sam priznao da nije imao dovoljno vremena da obavlja i posao ministra vojnog, ali i on i aktuelni ministar Rodić su nastavili pozitivne trendove.

Bilo je s druge strane i pogibija vojnika na manevrima, pogibija u halama namenske industrije, javnost još ne zna punu istinu o pogibiji dva vojnika u Topčideru, mnogo je nedoumica oko vojne imovine koja zvrji prazna…, ali kako je u nekim drugim oblastima društva ovde se rebrending bar oseća.