Tramp u Pranjanima?

Onda nas je uslovni komesar za proširenje Johanes Jan utešio sa 2025. kao datumom za članstvo, s time da pristupne pregovore moramo završiti 2023, jer trebaju dve godine lufta za ratifikaciju u parlamentima zemalja članica kao i za referendum u Srbiji. Pošto sam odavno postao evroskeptik, stvari po ovom pitanju posmatram pomalo filozofski što se datuma tiče: Eto, distopijski SF film noir iz 1982, kultni ‘Istrebljivač’ (Blade Runner) sa Harisonom Fordom smešten je upravo u 2019. (doduše ne baš Junkerovu), a novi Blade Runner Denija Vilneva (premijera će još malo, početkom oktobra) smešten je u 2049. kad je moguće da i Jermenija i Gruzija, a kamoli Srbija uđu u EU. A možda nas i takva filmska atmosfera dočeka u EU. U godini kad je moguće da beogradski ‘Prajd’ pored kume dočeka i ‘starog svata’. Uteha je ta da su proces i usvajanja standarda bitniji od samog članstva. Vučić je u spoljnoj politici kao lider nekog velikog LDP-a, a u unutrašnjoj sve češće se ponaša kao vatreni opozicionar koji ima sve državne resurse uz sebe.

Hoće li digitalizacija, bez imalo zluradosti prema njenoj promoterki – premijerki, nakon rehabilitacije četništva i emancipacije LGBT prava, biti naš najtemeljnije urađeni tranzicioni posao? Iako je država nekako i dalje diskretna kad se u Pranjanima obeležava, kao i ovog septembra, godišnjica misije ‘Halijard’ tokom koje je u Drugom svetskom ratu spaseno više od pet stotina američkih vazduhoplovaca. Tradicije ove misije ‘naše vojske’ su utkane i u nedavnu zajedničku vežbu, obratite pažnju na formulaciju jednog lokalnog zvaničnika – sa ‘prijateljskom armijom SAD’ pod nazivom ‘Sajber Tesla 2017’. I ministar Vulin se uklopio kao da mu žena ima tetku u Ohaju, a ne u Kanadi. U Pranjanima je ovog septembra govorio i ambasador Skot, a dogodine eto ga, bože zdravlja, i Tramp. Kome bi se verovatno obradovali i ‘Putinovi četnici’. Eto ga, tada valjda već prilično spojenim Koridorom 11 posutim cvećem kao beogradske Terazije kad je Cvijetin Mijatović dočekao DŽimija Kartera.

Kao da ‘Parada ponosa’ i medijski ambijent nisu deo iste Srbije (kao što imamo i razne četnike za razne Srbije), iako bi trebalo da budu deo iste evropske ‘mape puta’.

Vučićev poziv Trampu da podseti Beograd je nastavak vlažnih državničkih snova da se dostigne slovenački ideal – kad su predsednik Milan Kučan i premijer Janez Drnovšek u junu 2001. bili domaćini DŽordžu Bušu i Vladimiru Putinu na Brdu kod Kranja. Gde li bi Vučić bio domaćin takvom samitu, a da nije Beograd: Zar ne bi bilo divno da to bude u Vrnjačkoj Banji, ili na Paliću?

Nekad smo se sprdali s Tuđmanom što je čekao Buša matorog ispred WC-a zbog Hrvatske, kako nam je to servirala Miloševićeva propaganda. I Kolinda se laktala zbog Trampa. Sad i naši saleću. Verovatno vam sad zvuči i ovo smešno, ali nekad se u kuloarima visoke srpske politike pustila buva, za koju je verovatno čuo bio i Vuk Jeremić dok je kao ministar leteo ‘Britiš ervejzom’, da Boris Tadić ima ambiciju da u jednom trenutku, kad dođe vreme, Vučića postavi za ministra spoljnih poslova. Kad pogledamo njegovo pasionirano vođenje spoljnje politike, Vučić bi zaista možda bio izvrstan ministar spoljnih poslova nekog predsednika koji bi se u unutrašnjoj politici umesto rijalitija držao citata umnih ljudi iz Vučićevih autorskih tekstova.

Srpska paranoja ide dotle da je navodno Vučić ocenio da je Dačićevo ‘startovanje’ Trampa sa simpatijama primljeno u narodu, pa paranoična čaršija u držanju Dačićevog rejtinga na uzdama traži objašnjenje za njegovo tabloidno uvlačenje u slučaj ubijene pevačice Jelene Marjanović koji poprima razmere lešinarske ezoterije pred kojima možda ni braća Koen i Dejvid Linč ne bi ostali ravnodušni. Narod se sladostrasno naslađuje tabloidnim iživljavanjem nad nesrećnom pevačicom. Laž je da se Srbija neće moći smiriti dok se ovaj slučaj ne reši. Narod želi da misterija što duže traje da bi naslađivanje bilo što duže, jer kad slučaj dobije sudski epilog, neće doći do katarze, nego do zjapeće praznine ništavila u kome se, bez ‘nasipa u Borči’ i mizerija sopstvenih života, može bolje videti.

Dačićevo ‘startovanje’ Donalda Trampa evociralo je sećanja na njegove posete Americi dok je on bio premijer, a Vučić samo prvi potpredsednik. Zna li premijerka Brnabić, kad govori o digitalizaciji, da je tih premijerskih dana Dačić obišao džinove: Epl, Orakl, Cisko, Intel, Gugl… Pratio ga je ambasador Kirbi, a znaju li Donald i Melanija da je cela poseta bila sprovedena na bazi obećanja koje je u Beogradu dala Hilari Klinton. Ova poseta Americi iz maja 2013. bila je, govorili su mi tada upućeni ljudi – ‘prva poseta posle Zoranove (Đinđićeve), gde su se svi razumeli’. Đinđićev susret s Bušom mlađim bio je ‘rutinski’, a posle je srpski premijer otišao kod Dika Čejnija, koji ga je pitao kako je u Srbiji posle demokratskih promena? Kao posle prvog seksa. Mnogo očekuješ, a ne ispadne baš tako, odgovorio je Đinđić (rekli mi svedoci). Kad ga je jedan saradnik pitao da nije možda preterao, Đinđić mu je rekao da će Čejni često čuti negde za seks, pa ga to možda bude asociralo i da se nas seti i sažali. Nakon te Dačićeve posete govorilo se o Srbiji kao ‘plantaži softvera’, koje mogu biti naš jači adut čak i od zdrave hrane i seoskog turizma. Ivica je tada imao ambicije da proizvodnju Blekberija iz Mađarske prebaci u Srbiju.

Predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica je, ulazeći u svoj kabinet nakon 5. oktobra, zatekao prašnjavi kompjuter ‘386’. Đinđić je već tada maštao o ‘plantažama softvera’ po Srbiji, a njegov ministar nauke Dragan Domazet mi je juna 2001. optimistično govorio o definisanju strategije industrijskog razvoja do 2010. gde bi softver imao bitno mesto. Vidite i sami koliko je to bilo naivno.

Dačić u novembru te 2013. ponovo ide u Ameriku. U NJujorku se sreo s Trampom i tada pompezno najavio kako je američki biznismen zainteresovan za izgradnju ekskluzivnog hotela u Beogradu. Kako danas deluje smešno da su američke vlasti bile ljute na premijera Srbije zbog susreta s Trampom jer je time, kako se tada pisalo, ‘uvredio ljude bliske Beloj kući koji Trampa smatraju neozbiljnim čovekom, pre svega zbog njegovih besomučnih napada na predsednika Baraka Obamu’. Analitičari su govorili da se ovaj Dačićev ‘gaf’ neće ‘tek tako zaboraviti’.

Patrijarh Irinej na proslavi sedam vekova manastira Tronoša rekao je kako veruje da Vučić o Kosovu misli isto što i narod. Vreme je, dakle, da Srpska pravoslavna crkva naruči dubinsko istraživanje javnog mnjenja, da bi zaista utvrdila šta narod misli, jer u mnogim dosadašnjim istraživanjima građani se retko sete da u njima najbitnije stvari stave i Kosovo. Svaka priča o Kosovu mora biti priča bez hipokrizije. Odbrana Kosova mora biti proporcionalna spremnosti građana na odricanja ili žrtvovanja zbog Kosova.

Na proslavi povodom 60 godina ‘Večernjih novosti’ oktobra 2013. prisustvovao sam razgovoru Dačića i Vuka Draškovića. Dobro ga pamtim, jer je poučan i za ‘unutrašnji dijalog’. Dakle, ćaskam s Vukom o Lalićevoj ‘Lelejskoj gori’, prilazi premijer, on i Vuk se jako ljubazno pozdrave. Ivica kaže da ovo sa Evropom ide solidno. Vuk kaže da moramo da ispunimo tri uslova da bi nam bilo bolje: Da ne negiramo poraz koji smo doživeli, da pobednike ne tretiramo na stari način, i da vodimo novu politiku u kojoj neće biti grešaka koje su nas dovele do poraza. ‘Tako je’, reče Dačić, da l’ više kurtoazno, da l’ više zamišljeno ne bih znao reći. Reče još – ‘odoh u Rumuniju’ – i pozdravi se.

Gledam radove na Slaviji i nešto se pitam da li je ipak bolji bio predlog Borisa Tadića o izgradnji ‘Teslinog tornja’ na Slaviji?