Trampom (Donaldom) protiv izbora

Na momenat, ali samo na momenat, izgledali su mi kao da su žiri za Ninovu nagradu za roman godine. Dostojanstveni i stručni: Vesić kao Vasa Pavković, Čović kao Mileta Aćimović Ivkov, Tatjana Pašić kao Ljiljana Šop ili Vladislava Gordić Petković, svejedno… Mislim, oseća se integritet koji potire nesumnjivi osećaj sklepanosti. A i kako drugačije kad ovo i jeste provizorijum.

Da li je ovo još jedna naknadna satisfakcija slogana „Kad je teško Čović“ ili njegova još jedna parodija, videćemo uskoro. Jer, priznaćete da je malo apsurdno da FK Crvena zvezda bude rasadnik menadžerskih kadrova. Na neki način ovo je i fingiranje departizacije, ali ako Mali, Čović i Vesić od konsultativnih „Vučićevih ljudi“ postanu i pravi naprednjaci sa članskom kartom – onda to zaista više nije ona stara Tomina SNS kao konfuzni „pokret za obaranje žutih“. Bilo bi glupo da sutra glavni naprednjaci ne budu naprednjaci. Jer onda ovi sa članskom kartom mogu da se zapitaju ima li tu logike. Ako već nema benefita.

Da iskren budem, kad sam ih video, meni nostalgičnom bilo malo žao što tu nije i Spasoje Krunić. Kad već nije mogao Milan Božić. Ostala je jedna nepravda kad je u pitanju vladavina SPO u Beogradu. Tačnije sećanja na nju. Legende su ispisane o poslovnom prostoru, kioscima i stanovima, famoznim „Daninim rođacima“, a malkice se zaboravlja kako su se ljudi iz SPO jako dobro snašli vodeći grad za vreme NATO bombardovanja. Otuda malo i ta nostalgija i žal što nema Spasoja Krunića. Kad je rulja revoltirana NATO bombama razlupala „Mekdonalds“, Spasoje je sutradan došao i rekao da niko ne sme da uništava imovinu i da se huliganstvo ne sme maskirati opravdanim jedom naroda. Tada je kompanija „Mekdonalds“ imala neverovatno uspešan primer kriznog pi-ara. Kad su restorani razlupani, na ono veliko M, neko se mudro setio, ekspresno je stavljena šajkača. I nekako su se strasti smirile.

Još jedan svetao primer SPO iz vremena bombardovanja: Kad je ubijen Ćuruvija, odmah uveče Vuk Drašković (tada potpredsednik Savezne vlade Momira Bulatovića) na Studiju B rekao je da se NATO bombardovanje ne sme koristiti za likvidaciju političkih protivnika.

Naravno da danas ovakav SPO smeta uspomeni na onaj stari, moćni SPO (i u tome neverovatno liči na Crvenu zvezdu), ali ako već i dalje postoji na aparatima i ako je još na njegovom čelu Vuk Drašković, možda treba biti malo i društveno (simbolički) odgovorniji, a ne samo zlonameran i sve gledati kroz nekoliko upravnih odbora i mrvice vlasti koje zavise od Vučićeve milostinje. Matematički, ovakav SPO kao statistička greška (čak više i bez onog tvrdog jezgra od oko 50.000 glasača) ne treba nizašta Vučiću. Uostalom, u samoj SNS ima neuporedivo više nekadašnjih članova (i prvoboraca) SPO nego što ih ima danas aktivnih u SPO. Ali, kad se pojavi bar i mogućnost da se aboliraju, a potom verovatno nekako i rehabilituju pojedini Miloševićevi zločinci, onda je prisustvo Vuka i Dane u blizini jako bitno. Jer ako dobar deo Srbije ponekad nešto i zaboravi iz te tematike, oni će nas podsetiti. Pogledajte ove odnose: Ozbiljni ljudi mi kažu da je Vučić prilično zadovoljan kako radi ministar pravde Nikola Selaković. Taj ministar daje negativnu ocenu o mogućem pomilovanju Radomira Markovića, Miloševićevog šefa Službe bezbednosti. Da li bi Vuk Drašković mogao da se približava Vučiću da su preporuke i simpatije njegovih najboljih ministara drugačije – reakcionarne? U takvoj konstelaciji i predsednik Nikolić i savetnik njegov Oliver Antić očas posla se izvedu na čistac kad je u pitanju odnos prema prošlosti. Bar prema suštinskim pitanjima te prošlosti – kao što su ubistvo Ćuruvije, masakr na Ibarskoj magistrali, atentat na Vuka u Budvi, ubistvo Ivana Stambolića. Pod (ne)opravdanom zebnjom da imaju nekih dilema. Nikolić ne mora da posluša preporuke, ali važno je da one postoje. Bar zbog tog odnosa prema Miloševićevom državnom terorizmu bitno je da se Drašković i Vučić „druže“.

Evo, sad već čujem one „koji ne zaboravljaju“ mnogo više od mene kako upućuju žaoke jer neću da podsetim da su i Vučić i Nikolić bili deo „patriotskog jedinstva“. Jesu, ali da li bi Drašković, pa makar i zbog nekoliko upravnih odbora, sarađivao na ovaj način sa nekim ko je direktno odgovoran za ono o čemu pričamo. Ja toliko još verujem Vuku.

Imenovan je novi šef BIA, tako da Vučić sigurno pred sobom neće imati zahtev da to bude Danica Drašković. Mada, kad su „relacije“ nje i Službe u pitanju, čaršija se uvek zainteresuje. Kao pre neki dan kad su u „Maderi“ za istim stolom sedeli ona i Jovica Stanišić. A posle se, priča čaršija, pridružio i bivši američki ambasador u Beogradu Montgomeri.

Pojavile su se nedavno priče kako je Vučić u ono vreme pomagao i „Otporu“. To ne znam, ali reći ću vam kako su se jednom radikali (dakle i Vučić i Nikolić) našli na zajedničkoj strani sa „Otporom“. Bio sam kao izveštač Danasa u Skupštini kad je JUL predložio donošenje zakona o borbi protiv terorizma. Naravno, nije to imalo veze sa Al Kaidom, ili OVK, već bi zakonska oštrica bila uperena na opoziciju, na „Otpor“ pre svega. Sećam i kako je tada Tomislav Nikolić briljantno u Skupštini razbucao taj zakon rekavši da radikalima na pamet ne pada da glasaju za njega jer je on, pazite ovo – „duboko nedemokratski“. Lukavi Šešelj bi verovatno rado i pakosno glasao za zakon da je bio samo protiv opozicije, „Otpora“ i par medija (Danas među prvima), ali je osetio da Mira Marković neće prezati da sutra zakonskom toljagom opali i radikale.

Na ovim stranicama više puta sam upozoravao na paranoju koja se širi Srbijom. Ne samo u politici. Čak i Danas, na primer, optužuju da vodi kampanju za satanizaciju Milovana Đilasa i rehabilitaciju Aleksandra Rankovića (!?). Na novinarske motive niko i ne pomisli. Sećam se kad sam jednom, umesto na prozor otpozadi kuće ili niz požarne stepenice, izašao na vrata iz centrale DS u Krunskoj ulici, proglasili su me odmah za deo neke zavere. Kao što i oni kod kojih sam tada išao iz novinarskih motiva, danas misle da sam deo jedne druge zavere jer njihov mentalni sklop takođe ne može da pomisli da su opet u pitanju novinarski motivi. I ta reč – motiv. Nema više pozitivnih motiva. Sve je konspiracija. Sve je zla namera. Čak i naša Borka Pavićević u raskoši njenog simpatičnog i dobronamernog dogmatizma i ne pomišlja da pozove urednika novina u kojima piše od prvog dana i raspita se o sudbini famoznog komentara – pretnje Biljani Srbljanović, na internet stranici Danasa, već se maltene slaže, da ne kažem fascinira, sa nekom dežurnom dispečerkom moralne inspekcije pod pseudonimom Ana Belisteri (valjda je to pseudonim), da je „poštovani urednik“ od danas saučesnik u pozivu na ubistvo javne ličnosti. Kaže Borka nama – kod vas može i ovo i ono. Tobože nema ona problem sa novinarskom znatiželjom, već sa odsustvom nekog našeg valjda moralnog stava. Draga Borka, recite nam gde se ide po taj sertifikat?

Čak i ako se trudite da budete racionalni, sad je stvarno teško ne priznati da je konspirologija deo vas. Da li ja sad da se oduševim što je premijer Ivica Dačić u Americi imao susret sa biznismenom Donaldom Trampom, koji je pokazao želju da investira u Srbiju, ili je to samo maska za pravi razlog Dačićevog (još jednog?) puta u Ameriku – da odloži izbore u Srbiji i obezbedi sebi podršku ili bar „izlaznu strategiju“ kad Vučić počne „da ga otvara“. Pa zar Ivica kad nedavno bi u Americi, pa posle u Londonu nije već odložio izbore ili bar dobio garancije. Zar je moguće da je to uvek tema putovanja kod Angloamerikanaca? I da se stalno zbog toga putuje.

Na kraju ću od silne konspirologije da poverujem da se Dačić i Vučić foliraju i namerno preko trećih lica odavno šalju signale da među njima nije dobro. Pogotovo jer me u to da će Vučić uskoro da ponovo i još žešće „otvori“ Dačića ubeđuje čovek koji me je onomad, kad je Kolin Pauel na nekom proputovanju svratio na koji sat u Srbiju, ubeđivao da je Pauel svratio samo da „pokupi Legiju“. Ne, nije mi rekao po naređenju Kenedija i Arkana. Mada taj ne veruje ni u te „zvanične verzije“. ViEtDeVtRiCk