Treća korpa

Kao i kod Marksa, možemo govoriti o ‘mladom’ i ‘starom’ Dodiku. Dakle, evo malo ‘mladog’ Mila koji postaje bitniji od svih imenjaka bitnih za vaskoliko srpstvo – i od Mila koji ide Lajkovačkom prugom, i od Mila protiv tranzicije, pa i od onog Breninog Mila koji ‘voli disko’. Dobro, i Pupovac jeste Milorad, ali nije toliko poznat kao Mile.

Dakle: ‘Nisu međunarodna zajednica i svet protiv Srba, Srbi su morali da shvate kuda svet ide i da se priključe tim tokovima. Republika Srpska je otrgnuta od Miloševića i u njoj sve više prevladava svest da je bolje biti entitet u BiH nego provincija u Srbiji. RS ne želi zavisnost od Srbije niti želi biti njen poslušni partner. Tek kad dogovorimo stvari sa BiH razgovaraćemo sa Srbijom’.

Da su Slobodan Milošević i Dobrica Ćosić, kao i njihove partijske i intelektualne kamarile shvatile krajem osamdesetih kuda ide svet, onda bi neko od njih na vreme rekao za Srbiju ono što je rekao za svoju zemlju Leh Valensa u vreme rušenja komunizma – da je pozicija Poljske na Zapadu, u EU i NATO strukturama neupitna i podrazumevajuća. Danas, sa učitanim iskustvom – od NATO agresije, priznanja Kosova, cinculiranja da se odlučno pomognu dosovske strukture, pa i sa instinktima za ‘optimalizaciju’ Dejtona, određeno antizapadnjaštvo u ‘srpskim zemljama’ nije nerazumljivo, kao što je lako prepoznatljivo i opsesivno ‘rusofilstvo’ – više kao oblik revanšističke neuroze, kao revizionistički pokušaj da se kroz Putina rehabilituje ‘patriotska politika’, a da se u njegov kult supstituišu ‘srpski mučenici’, nego što se u tom ‘rusofilstvu’ vidi neka realna alternativa za Srbiju.

Tek je banalno govoriti koliko je neproporcionalan broj ‘rusofila’ u Srbiji i nahijama sa brojem onih koji stvarno poznaju i vole rusku kulturu, pa i razumeju tradiciju i praksu ruske politike.

Dodik je uspeo da pitanje lične vlasti uveže sa pitanjem srpskog naroda. Koje je, jelte, uvek ‘egzistencijalno’. Ako i apstrahujemo lukrativne motive za koje ga optužuje reformisana prokaradžićevska opozicija (pod uslovom da to nije oksimoron), pitanje je da li bi i veći, uvereniji i još nezavisniji socijaldemokrata od Dodika, završio u nekoj drugog ulozi, sem nacionalno populističke, s obzirom na BiH stvarnost krcatu apsurdima – pa i tim da bošnjačke elite enormno žele da njihovi sunarodnici – ‘ostaci zaklanog naroda’ – budu unitarizovani sa onima koji tako masovno na referendumu podržavaju simboličke ‘genocidne atribute’.

Pomalo je bizarno da Dodik liči na proputinovskog Milana Kučana.

U političkom marketingu ostaće zabeleženo da je jedna kampanja za lokalne izbore uspela da se izdigne maltene na geostrateški nivo. Dodik je bitku za odbornike u Vardištu i Vlasenici vodio referendumom o kome su se izjašnjavali svetski centri moći. Uz sve rizike. Da ne pominjemo lokalne i regionalne tenzije. Ako se činilo kao ‘globalni teatar’ da je sto godina Sarajevskog atentata, najefektnije moglo da se obeleži novim velikim ratom u Evropi, onda su referendum, reakcije na njega, javna i tajna diplomatija, učinili da postanemo svesni života u zamrznutom konfliktu kome se rat vraća ciklično kao kometa. U srednjem veku komete su bile vesnici kuge.

Sećate li se onog presretnutog telefonskog razgovora Radovana Karadžića i Dobrice Ćosića? Ispade da su bili u pravu kad su govorili o ‘kostimiranoj istoriji koja radi punom parom’ i o nacionalizmima po Evropi koji će tek da se razbuktaju. S druge strane, i dalje ne bledi transfer neprijatnosti zbog toga kako su njih dvojica omalovažavali srednjoevropsku kulturu – kako je njihov ‘kolega’ Havel ‘mali’ i ‘budaletina’, kako u toj srednjeevropskoj filozofiji ‘nema šokova, to nema fundamenta’, kako imaju samo Švejka i Kafku, od kojih jedan samo zajebava, a jedan se samo žali. Baš me interesuje kako bi da mogu njih dvojica danas prokomentarisali analizu češkog NATO generala Petr Pavela o ozbiljnosti situacije na Balkanu koja je u delu srpske politike i medija proglašena realnom ratnom pretnjom Srbiji? Da li bi ga zajebavali ili bi izvukli neke pouke, jer ovaj izgleda nije Švejk.

Ministar srpske policije Nebojša Stefanović, oštro je reagovao na izjavu predstavnika OEBS da bi postupanje policije u slučaju Savamala u aprilu trebalo da brine sve građane. Ministar je istakao da će tražiti objašnjenje zašto se OEBS ‘grubo meša u unutrašnje stvari Srbije?’ Pa, zato ministre što je, na neki način, OEBS i smišljen da se meša u unutrašnje stvari jedne zemlje.

Prva konferencija OEBS-a (tada KEBS-a), održana je u Helsinkiju 1975. godine. Titova Jugoslavija bila je doajen te organizacije.

 Konferencija jeste okončana potpisivanjem Završnog dokumenta, kojim su afirmisani i osnovni principi odnosa među državama poput nemešanja (odatle ministar Stefanović ima osnova za reakciju), jednakosti, teritorijalnog integriteta i nepovredivosti granica. Ali, iz Helsinkija postoji i takozvana ‘treća korpa’ tema o kojima je postignut sporazum – ljudska prava i slobode, čije su principe prihvatile zemlje učesnice u Završnom aktu. Ta ‘korpa’ je poslužila kao osnova za građanske inicijative i borbu za ljudska prava u zemljama Istočnog bloka. I Brežnjev je na neki način nasamaren u Helsinkiju. Slučaj Savamala sa svojim kontekstima se i bez elastičnih tumačenja lako da ugurati u ‘treću korpu’.

Lepo je što Vučić rehabilituje ono što je bilo pozitivno u Titovoj politici – kao modernizacija zemlje – ali njegovi ministri, samim tim posredno i on, ne bi trebalo da koriste omiljene floskule koje obožavaju da koriste diktatori i time jedan drugom laskaju. Tipična i titoistička floskula je ‘nemešanje u unutrašnje stvari jedne zemlje’ jer je Tito obožavao da tako govori svojim nesvrstanim prijateljima (diktatorima), maoistima i sovjetima. I oni njemu. Ako iskreno Srbija želi u EU, ta EU će mešati u unutrašnje stvari. Mešaju se i drugi. Stručno to se zove ‘usklađivanje’. Stefanović bi radije ‘aktivnu miroljubivu koegizstenciju’, ali to je već titoizam kome čak ni Vučić nije dorastao.

Niste zaboravili koliko je Samit OEBS u Beogradu prošle godine sanirao posledice osujećenog državnog udara. Jeste bio operetski, ali je neki pokušaj valjda bio jer ne bi se ministar Stefanović pojavio sa predstavnicima svih rodova specijalnih policijskih snaga iza sebe. Koja je to zemlja za nekoliko dana uspela da osujeti državni udar i organizuje takav skup. Erdogan bi kao mogao? I da sve zemlje OEBS i državni sekretar SAD DŽon Keri i ne pomisle da otkažu prisustvo verujući u stabilnost srpske države i slabost njenih ‘gulenista’. Vučić je posle rekao da udara nije ni bilo, ali ko je od običnog naroda u to mogao da se zakune dok je pretnja navodno trajala.

Sećate se kako je novom predsedniku HDZ-a Andreju Plenkoviću upravo Stefanović poručio ‘samo jedno – da svojoj mami i tati kaže da ćute, a Srbi neće nikada ćutati na fašističke i ustaške zločine’. Sad se već vidi, posle jasnih Vučićevih dobrosusedskih signala i kad je skoro izvesno da će i Milorad Pupovac i SDSS u Plenkovićevu vladu, da će i naši odgovori i dalje biti odlučni, ali stilski prefinjeniji jer Plenkovićeva ‘iritirajuća uglađenost’ tako nalaže. Shvatićemo ozbiljnost cinične opaske o Plenkoviću kao ‘umivenom Pašiću’, koji za razliku od Nikole Pašića ne muca i manje govori. Eto i Dačić pre neki dan govori o obnovi dijaloga kao da je baš on sa Zoranom Pusićem, Aleksandrom Popovom i Vehidom Šehićem Šaletom pravio ‘Igmansku inicijativu’.

U pobedi Šutanovca za lidera DS, slabo je ko podsetio da su Šutanovac i Tadić kumovi. To danas nije toliko bitno, koliko su bitne takve Vučićeve relacije, pa nema ni priče o ‘kumovskom usudu’, ali jeste se pominjalo u vreme tenzija decembra 2008. na relaciji Dragan Šutanovac (ministar odbrane) i Zdravko Ponoš (načelnik Generalštaba). Otprilike, ton je bio manifestacija tenzija na relaciji Vuk Jeremić – Dragan Šutanovac. Na kraju je valjda uslovno pobedio Šutanovac, a Ponoš je otišao kod Jeremića u Ministarstvo spojnih poslova i danas je s njim u njegovim aktivnostima. Bitno je da je Tadić tada kao predsednik države ostavio u javnosti utisak principijelnosti.

Ako niste znali, šesti Beogradski bezbedonosni forum pod nazivom ‘Da li će demokratija preživeti krizu svetskog poretka?’, biće održan od 12. do 14. oktobra ove godine u beogradskom hotelu ‘Hajat’. Kao hedlajneri očekuju se srpski i albanski premijeri Vučić i Rama. To je sve super, ali bilo bi glupo da se pre završi auto-put od Niša do Prištine nego od Beograda do Požege. Ma koliko da volite ‘Berlinski proces’. Osećam da se na trasi do Prištine neće pojaviti nijedan hrast star pola milenijuma, i da nijedan tunel neće biti kontroverzan, kakvi su ovi od LJiga do Preljine.