Trijumf u Interpolu

Pišem ti dan nakon što je Interpol odlučio da ne primi Kosovo u svoje članstvo. U euforiji prednjači ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, a cela atmosfera se, što se vlasti i njenih medija tiče, može uporediti sa skorašnjom Zvezdinom pobedom nad Liverpulom ili kada je svojevremeno Marija Šerifović donela pobedu Srbiji na takmičenje za ‘Pesmu Evrovizije’. Ali, ako je pobeda nad Liverpulom i bila ‘čudo’, kako kaže predsednik Vučić, ovo s Interpolom je, smatra on, rezultata predanog rada jedne odgovorne i prkosne države. Vučić tobože pokušava da kanališe Dačićev trijumfalizam naglašavajući da niko zbog ovoga ne bi trebao da ponižava Kosovo. Predsednik je neprijatno iznenađen glasanjem Paragvaja i Kazahstana, na primer, kao što je prijatno iznenađen glasanjem Japana. Razumem ja težinu i genezu srpsko-albanskih problema, ali jeste malo nadrealno ponižavajuće da o dva komšijska naroda, makar i ovakva, na Balkanu na neki način odlučuju Paragvaj, Kazahstan i Japan.

Evo, dok ti pišem, Vučiću je stiglo pismo od francuskog predsednika Makrona. Još jedna naknadna pobeda, ili bolje reći melem na ranu nakon poniženja koje su Srbija i Vučić doživeli u Parizu na obeležavanju sto godina od kraja Prvog svetskog rata. Francuski predsednik svog srpskog kolegu oslovljava sa ‘dragi Aleksandre’. Makron je pismom želeo da se lično zahvali Vučiću na prisustvu u Parizu na ceremoniji, naglašavajući ono što je Srbija htela da čuje – priznanje za pobedu i žrtve u Velikom ratu. A to sećanje na savezništvo će, kako je Makron najavio, sa Vučićem zajedno oživeti prilikom posete Srbiji 5. i 6. decembra ove godine.

Malopre sam, dragi Mustafa, pomenuo reč ‘poniženje’ na ceremoniji u Parizu. Pokušaću da ti objasnim zašto su Srbi osetljivi na temu Velikog rata, i što suštinski nema veze sa Albancima. Evo primera iz moje porodice: Moj čukundeda Sreto imao je tri sina: Anđelka (moj pradeda), Damjana i Neđa. Sva četvorica su 1914. iz sela Radovci kod varoši Požege u zapadnoj Srbiji otišla u rat. Na Solunskom frontu su poginuli Sreto, Anđelko i Damjan. Jedino se vratio Neđo. Ali teško ranjen. Od posledica ranjavanja umro je za vreme Drugog svetskog rata. I nisu mogli da ga sahrane dva dana jer su, kako se pričalo po selu, leteli tih dana nemački avioni i bacali bombe, a narod se plašio; taman krenu ka groblju, kad eto ih avioni, a narod se razbeži. Mnogo je takvih porodičnih priča po Srbiji zbog kojih se ratni period 1914-1918. najtačnije zove ‘Armagedon’. U tom smislu se većina Srba, i onih koji ne podnose Vučića, osetila povređenim njegovim tretmanom – skrajnutošću – na ceremoniji. Atraktivna mesta sedenja Hašima Tačija i Kolinde Grabar Kitarović, doživljena su kao provokacija.

Nažalost, Mustafa, mnogo Srba, ako stvari gledamo i s druge strane, i dalje ne želi neminovna naknadna učitavanja i ne razume da je srpsko krvavo glumatanje Pruske po prostorima bivše Jugoslavije devedesetih godina, u mnogo čemu proćerdalo saveznički kapital Srbije iz dva svetska rata. Ovde se ističe kako Miteran nije dozvolio da se bombarduju Srbi, dok se čak i Širaku nalazi olakšavajuća okolnost u mitu da je spasio beogradske mostove 1999. tokom NATO agresije. Nipodaštava se činjenica da su i Kosovo i Hrvatska saveznici Francuske. Interesantan je još jedan mit koji se zasniva na neistini, a taj je da su De Gol i vođa srpskih rojalista tokom Drugog svetskog rata Dragoslav Draža Mihailović na vojnoj akademiji spavali krevet pored kreveta. De Gol i Draža se nikad nisu sreli u životu.

Prvog decembra će se navršiti sto godina od stvaranja Jugoslavije. Srbi se i dalje infantilno ljute što drugi ne uvažavaju to da su ih oni ‘oslobodili’ (iako čak i Crnogorci Mila Đukanovića misle da su ‘anektirani’), ne shvatajući da srpske elite nisu imale kapacitet da u miru impresioniraju ‘oslobođenu braću’, kao i one koji im nisu bili braća a zadesili su se u Jugoslaviji. Kao Albance, na primer. Da li veruješ Mustafa da u Beogradu ni spomenik, ni ulicu, nema Aleksandar Karađorđević – pobednik iz dva Balkanska i onog Velikog rata. Inače, to je srpska osobina – kad govore o veličanstvenoj pobedi srpske vojske u Prvom ratu, često ignorišu Aleksandra jer im je kao ‘kralj ujedinitelj’ nametnuo Jugoslaviju kao ‘tamnicu srpskog naroda’. Kad govore o velikoj antifašističkoj pobedi u Drugom ratu redovno ignorišu maršala Tita jer im je on kao Hrvat s Čerčilom ‘nametnuo komunizam’, a kad govore o herojskom otporu NATO paktu ignorišu često Miloševića kao vrhovnog komandanta, bar u onoj meri u kojoj veličaju njegove generale koji ovih dana doživljavaju medijsku slavu u Srbiji, iako su neki od njih pred Haškim tribunalom osuđeni za ratne zločine.

Hoću Mustafa da ti skrenem pažnju na jednu indikativnu istorijsku priču: Predsednik Narodne radikalne strane i predsednik Vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Nikola Pašić, lično je poslao radikalskog poslanika Punišu Račića 1921. u Južnu Srbiju (Kosovo i Makedoniju) da izvidi tamošnje političko stanje. Depresivna saznanja do kojih je došao, Račić je saopštio u izveštaju datiranom 17. maja 1921. u Beogradu gde je naglasio ‘nepravilan, nezakonit i po narod i državu štetan rad prema muslimanima’, od pravoslavnog stanovništva i vlasti, a koji se, što je najtragičnije, sprovodi ‘u ime države’ čiji se poredak teško konsoliduje. Račić ističe: ‘Arnauti su neškolovani i nepismeni, oni su nesposobni da se sami legalnim putem brane od nezakonitih postupaka i nepravdi koje prema njima čine nesavesni državni organi; ali oni su osobito bistri po prirodi i vrlo dobro znaju osnovni pojam o pravdi i nepravdi; znaju da razlikuju šta je dobro i pravo od onoga što je zlo i nepravo’. Albanci i Srbi su, očigledno, na Kosovu jedni druge etapno ugnjetavali.

E, sad, gotovo niko ne poznaje Punišu Račića po ovom izveštaju jer je on zapamćen prvenstveno po ubistvu poslanika Hrvatske seljačke stranke u Skupštini Srba, Hrvata i Slovenaca 1928. godine, posle čega je uvedena diktatura kralja Aleksandra. Taj atentat je dramatično pogoršao ionako loše odnose u Kraljevini, dajući krila hrvatskom ustaškom pokretu koji će sprovesti genocid nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. Milo Đukanović je u korenu sasekao projekat pravljenja spomenika Račiću u Crnoj Gori (Račić je Srbin iz Crne Gore), ali sem protestne note nije imao snage da izdejstvuje od Hrvatske uklanjanje spomenika ustaškom teroristi Miru Barešiću, koji je 1971. u Stokholmu ubio jugoslovenskog ambasadora, inače Crnogorca Vladimira Rolovića.

Da se vratim na Interpol: Ovde građanska opozicija smatra da je Vučić sprečavajući članstvo Kosova pomogao da kriminalci budu sigurniji, dok ona desničarska ukazuje da je glasanje pokazalo da politika ‘zamrznutog konflikta’ (antiteza Vučićevom imaginarnom ‘razgraničenju’) može samo da koristi Srbiji. Valjda neke veze s ingerencijama Interpola ima i bekstvo bivšeg makedonskog premijera Gruevskog u Mađarsku. Opskurno je, dragi Mustafa, kako reakcionarne strukture u srpskom režimu koje su bile oduševljenje ‘patriotskom, antisoroševskom’ politikom Gruevskog (iako je njegova stranka VMRO DPMNE istorijski antisrpska jer je aktivno učestvovala sa ustašama u ubistvu kralja Aleksandra 1934. u Marselju), sad razrađuju Vučićevu tezu da se Gruevski u Makedoniji tereti maltene za šta bi mogao (samo kad bi vlast htela) i bivši srpski predsednik Tadić – za način na koji je država kupila ‘mercedes’ za zvaničnika.

I samo koji dan nakon što je austrijski kancelar Sebastijan Kurc kao veliki prijatelj dočekan u Beogradu, nakon austrijskog glasanja za članstvo Kosova u Interpolu, Dačić je počeo da se sprda s Kurcom jer njegovo prezime kad se menja po padežima zvuči isto kao žargonski izraz u srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorskom jeziku za muški polni organ. Razumeš onda zašto je Dačić iskoristio metaforu da je Kosovo omanulo jer je htelo u Interpol ‘preko Kurca’.

Vidim da je socijalizam u kome sam ja odrastao bio Diznilend u odnosu na tvoj: Ima teorija koje tvrde da nas je nesreća iz devedesetih i status parija, zadesila i zbog kurčenja (naročito na putovanjima evropskim istokom) u Titovom hedonističkom ‘koka-kola socijalizmu’ kako ga u svojoj odličnoj studiji naziva istoričarka Radina Vučetić.

Ostala su mi draga letovanja u Crnoj Gori na potezu Bar – Sutomore – Čanj, poznih sedamdesetih. Radio Tirana je imala mnogo jak signal. Sećam se programa na srpsko-hrvatskom jeziku, oštrih kritika titoističkog revizionizma, i simfonija vaših domaćih autora, a što je moj tata iz radoznalosti slušao noću. Imalo je tu neke egzotike, jer tamo iza Skadarskog jezera je bio kraj sveta. Radio ima neku mistiku, spikersku monumentalnost, glasa koja ti daje prostor da zamišljaš svet, ljude i režime. Kao što mi je jedan moj kolegi pričao da je kao dete u Vojvodini blizu Vršca slušao tamburaše sa Radio Temišvara i zamišljao Rumuniju koja ipak nije bila ona realna – Čaušeskog.