Trooper

Milovan Đilas je to objasnio na jednom konkretnom primeru: On je smatrao da bi se Jugoslavija 1948. i kasnije i samom svojom socijalnom strukturom oduprla staljinizmu, čak i da nije imala Tita i Komunističku partiju. Uprošćeno – famozna „socijalna struktura“ može biti i ta sklonost „slobodarskog duha“ ka shvatanju države kao „neobaveznosti“– u raznim sferama, kako ideološkoj, tako i fiskalnoj i bilo kojoj drugoj. Novi ministar finansija Lazar Krstić, i onaj koji ga je doveo treba da misle i o tome. Da probaju da budu „optimalni“.

Ali, šta ja u stvari hoću da kažem? Da je „socijalna struktura“ takva da Đilasova ponovna uredba o zabrani prodaje alkohola u beogradskim dućanima nakon 22 časa, nikad neće zaživeti u svojoj rigidnosti. Zato joj ja i ne pridajem preterana erdoganovsko-mursijevska značenja, uprkos njenom nesaglasju sa Koštuničinim „mitrovdanskim“ Ustavom. I nakon zakonskog štelovanja. Jednostavno, „socijalna struktura“ će učiniti svoje.

Iskusni prodavci posle 22 časa se selektivno ponašaju: Kad vide klince koji bi mogli posle da poblesave od piva, oštro im kažu „ne može, zabranjeno“, a kad vide ozbiljnog komšiju, diskretno otvore vitrinicu i još dodaju: „Šta ovaj Đilas umišlja“.

Mene od te zabrane više plaši projekat „Beograd na vodi“, jer to deluje kao nešto mnogo dugoročno. Dok je u suštini dnevnopolitičko: Da Ivica ne kaže – evo, ja hoću da rušim Đilasa, a ti, Aleksandre, kao da nećeš. Pa, kad smo mogli Mlađu, zar ne možemo i ovoga?

Slave mi, nemam ništa protiv samog projekta „na vodi“ (kao što nemam ništa ni protiv plovnog puta za Egej), takođe smatram da je urbanistički greh što ovaj grad ne živi pametnije na rekama, čak mi je i kod Mire Marković bio simpatičan onaj „Europolis“, ali šta ako je ovo samo mnogo šarena (virtuelna) metafora za neki sutrašnji savez Vučića i Đilasa? Danas, rekao bi narod, to deluje nerealno, ali o toj pretnji uvek preventivno treba razmišljati. Ne treba niko da vas plaši kako nam preti „Vučićeva autokratija“, jer smo već objasnili da „socijalne strukture“ to teško dozvoljavaju. Ali, da li bi naše „socijalne strukture“ mogle da izdrže hipotetički savez Vučića i Đilasa? Jer, SPS, URS, DSS i LDP neće moći sigurno. Da li, onda, ostaje jedino da se uzdamo u Nikolića. Ili je to samo paranoja u obliku uvertire; senka slutnje nad ušćem dve reke? I još nešto: Iza famozne uredbe o zabrani prodaje alkohola kao da se krije još jedan embrion neke sasvim nove desnice u Srbiji. Možda je to dobitna kombinacija za Đilasa i njegove. Za propale „socijaldemokrate“.

Kao što se Đilas i Vučić načelno razumeju oko „Beograda na vodi“, ne bi bilo loše da se nekako dogovore i Tijanić i Đilas. Ako ozbiljan čovek sedi pored malog ekrana i u 22 i kusur časova vidi reklamu sa sloganom „Ponosni na to što jesmo“, možda pomisli da ponosno siđe u dragstor, ali tamo zbog uredbe ne može da bude „ponosan na ono što jeste“– da kupi „jelen“ pivo. Mnogo nešto u poslednje vreme pivski marketing potencira tu našu „ponositost“. Razni delovi Evrope se prikazuju kao morbidno sterilni, dok se Srbija kroz pivo kao lajtmotiv prikazuje kao zemlja urnebesnog provoda. Tolika „odvaljenost“ i „obeućenost“ i reklamiranje toga kao „zemlje provoda“, pokazuje „provod“ kao kombinaciju derta i amoka – dakle, kao iracionalno stanje. U čijoj biti je uvek palanačka narcisoidnost i arogancija. Plus sve opasnosti od srče. Iza takvog „ponosa“ obično se krije duboka melanholija.

E, vala, i ja preterah. Usred Beer festa smo. Ajmo lepršavije o pivu. Američki ambasador Kirbi posetio je Ušće u četvrtak. Ne mogu da garantujem da li je znao da sluša „Riblju čorbu“, niti znam da li je Bora znao da ima visokog gosta u publici. Uglavnom, sve je bilo mnogo simpatično i malkice nadrealno.

Na ovogodišnjoj pivskoj smotri, koja je ujedno i najveći ex-YU rock festival, Velika Britanija je postala prva država koja ima specijalizovani štand. Maltene kao na Sajmu knjiga. U rezidenciji britanskog ambasadora u četvrtak su zvanično predstavljeni pivski brendovi ove zemlje.

Moj favorit je očaravajući „Trooper“. To je oficijelno lager pivo (4,8 alkohola) najvećeg hevi metal benda na svetu Iron Maiden, izbačeno ove godine na tržište pred početak njihove turneje „Maiden England World Tour“. Zahvaljujući jednom torijevcu, fanu Maidena, pije se u baru The Strangers Donjeg doma britanskog parlamenta.

Brus Dikinson, frontmen Maidena, odigrao je značajnu ulogu u razvoju novog jedinstvenog ukusa piva, ujedno i novog brenda pivare Robinsons iz Stokporta. Jedan od ključnih elemenata svakog Iron Maiden koncerta je Dikinsonova tačka s britanskom zastavom na pozornici, prilikom izvođenja jednog od njihovih najvećih hitova – The Trooper, koji je napisao guru benda Stiv Haris. Robinsoni su stvorili gotovo alhemijsku kombinaciju ukusa i sastojaka koja je nazvana Trooper. Oduševljen sam – rekao je Bruce Dickinson, inače veliki pivopija.

The Trooper je sa albuma Piece of Mind (1983). Pesma je, kao i mnoge iz Maiden opusa, inspirisana ratom, tačnije novelom Lorda Alfreda Tenisona čija je tema učešće engleske lake konjice u borbi kod Balaklave 1854, u tursko-ruskom Krimskom ratu. Englezi su se tada sa Francuzima borili na strani Turaka.

Danas, kad se toliko razglaba o krizi prosvete u Srbiji, nije zgoreg ukazati na činjenicu da su Maideni za decu i omladinu jedan od najboljih alternativnih sistema obrazovanja. Za stvaranje nivoa opšte kulture i možda još bitnije – osećaja slobode.

Evo još nekoliko preporuka: „Ime ruže“ Umberta Eka krije se u Sing Of The Cross. Hasklijevim romanom „Vrli novi svet“ nadahnuta je, meni omiljena Maiden stvar Brave New World. Poginule argentinske vojnike sa Foklanda, naći ćete u Como estas Amigo, a Edgara Alana Poa u Murders In The Rue Morgue. Govorom Vinstona Čerčila počinje Aces High („Borićemo se na morima, borićemo se na plažama, poljima…, i nikada se nećemo predati“).

Na etiketi piva Trooper nalazi se Edi – maskota Maidena u tradicionalnoj engleskoj vojničkoj uniformi. Edi je putnik kroz vreme i prostor. Njegov tvorac Derek Rigs je inspiraciju za ovu ikonu pop kulture dobio videvši negde trulu glavu američkog vojnika na vijetnamskom tenku.

Iako će većina fanova sigurno reći da je najuspeliji Edi onaj u ulozi faraona sa albuma Powerslave (1986), za mene je najelegantniji Edi kao drvo sa albuma Fear Of The Dark (1992).

Zamislite da je hrast na Savincu takav. Obišao bi ga auto-put u širokom luku.

Inače, kad Bojan Krkić već nije zaigrao fudbal za Srbiju, nek bar Lazar Kostić bude ministar.