U Hilandaru

Sleteo je u baštu, koja posle navodno nije rađala iako je bila plodna. Kad odete s Hilandara znate da se vraćate s bogatijim utiscima od zadovoljenja te novinarsko-topografske radoznalosti. Mada, moram i da priznam da me je pored Miloševića posebno interesovalo i mesto tamo kod doline čempresa gde je Dobrica Ćosić pisao prve stranice „Vremena smrti“. Interesovalo me je i ko je od srpskih političara dobrodošao ovde, a ko nije bez prethodnog pokajanja. Ali, ako bih to rekao izneverio bih možda diskreciju i poverenje domaćina.

U kosturnici su lobanje monaha hilandarskih. Po svetogorskom pravilu svaki monah koji se upokoji, otkopava se nakon tri do pet godina, zavisi kad iguman da blagoslov. Lobanja se polaže u kosturnicu, kosti se preliju uljem i takođe se polažu u kosturnicu, ali za razliku od lobanja nisu izložene. Ako su lobanje bele ili žute to znači da je monah živeo po monaškim pravilima. Ako je lobanja crna, po predanju to znači da nije živeo po pravilima. U kosturnici ima tek po koja crna lobanja. Ovo je poruka svim hodočasnicima da je ovozemaljski život prolazan i da delima treba da se potrudimo da sutra budemo beli koliko možemo.

U Hilandaru se dnevno na svetoj službi u crkvi provede oko osam sati, dakle jedno prosečno radno vreme u svetu u kome živimo. Prva služba uvek počinje noću, s njom se dočekuje svitanje. Na Svetoj Gori se smatra da je monasima noć određena za molitvu. Grčki, srpski, ruski i bugarski monasi mole se ovde svi za svoj rod, ali se svi mole i za mir u svetu. Oseća se ovde geopolitički nespokoj. Posle ponoći, od dva do tri, monasi se mole u svojim kelijama. Od tri do osam se mole u hilandarskoj crkvi posvećenoj Vavedenju Presvete Bogorodice. Crkvu su pravili Sveti Sava, kralj Milutin (koji ju je i obnavljao) i knez Lazar. Za 24 sata ovde se pročita ceo Psaltir – molitvenik, ono što se u hramovima Crkve čita mesecima.

Monaški postrig je bogoslužbena radnja pri kojoj se stupa u red monaha. U osnovi ove radnje je krstoobrazni postrig (odsecanje kose), koji simboliše odsecanje veze sa starim čovekom, sa svetom greha i strasti i svojom sopstvenom voljom.Monah se na dobijanju postriga, između ostalog, obavezuje da će se do kraja života moliti za sve ljude.

Mrkla je noć. Šakali zavijaju na mesečini. Čuje se klepetalo. Pale se sveće u crkvi. Tri je posle ponoći. Svaki monah ovde ima poslušanje (zaduženje). Jedan klepetalom poziva monahe na službu. Klepetalom se daje znak i u trpezariji kad sme da se toči vino, kao i kad ta dozvola prestaje. Ne možeš ovde da sediš i cirkaš. Nije manastir mesto za dokolicu, za beg od realnih nevolja ili mesto za pomodni eskapizam. Manastir nije ni duševna bolnica. Ovde su samo oni koji su prošli višegodišnje iskušenje. I mi gosti nekada ne shvatamo zašto monasi nemaju vremena da s nama satima pričaju. Pozdrave se, razmenimo po koju reč, i odoše ljudi. Neke stvari koje su nama bitne njima su očigledno nebitne. Eto, a jedan kolega mi od Skoplja priča o ocu Kirilu koji je ovde tri decenije monah i koji je navodno bio šerif u Americi i da će da ga pita da li je to tačno ako ga vidi. Ali, kad smo ga videli, svima bio neki blam da ga pitamo o prošlosti. I za igumana Hilandara – oca Metodija kažu da je igrao košarku u Čačku, neko kaže i da je imao rock bend, ali kad nas je čovek primio, opet je nekako nepristojno bilo da ga to pitamo. Gladeći povremeno bradu, Metodije, inače još mlad čovek, sa nekom osmehnutom mirnoćom koja nije pozerska deluje prlično sedativno na nas neurotične novinare. U Hilandaru, i okolo, tišina je uspokojavajuća.

Zora u Uranopolisu. Uz posnu zeljanicu prekrstiš se sa čašicom cipura – čudesne grčke rakije. S cipurom se posle „pričestiš“ i u hilandarskoj gostoprimnici. Iz ove drevne luke sa tvrđavom i simpatičnog turističkog mesta nalik Sutomoru, do Svete Gore se stiže trajektom. Prvo pristanište je Jovanica. Tu silaze oni koji će na Hilandar. Obnovio ga je monah Pantelejmon, bogati Nemac koji je došavši na Svetu Goru primio pravoslavnu veru i monaški postrig. Ima mnogo galebova, ali nije toliko vedro da bi se video vrh Atosa – 2033 metra nadmorske visine na kome se hodočasnici tradicionalno pričešćuju na Preobraženje.

Ljubomir Simović u jednoj pesmi moli Boga da ga pošalje u neko selo na rusko-kineskoj granici da zaspi snom kineskog seljaka. Kad je Sveti Sava došao 1198. na mesto gde se sad nalazi najveća srpska svetinja, tu su bile ruševine manastira i mala kućica u kojoj je živeo i Bogu se molio Georgios Hilandarios, grčki monah. Po njemu je Sveti Sava dao ime manastiru. Kako li bi tek bilo zaspati snom Georgiosa Hilandariosa iz vremena kad ga je najmlađi Nemanjin sin ovde zatekao. U hilandarskoj crkvi je jedina freska Miloša Obilića.

Dva miliona ljudi je izašlo u Solunu 1993. da se pokloni ikoni Bogorodice Trojeručice koju su za tu priliku izneli sa Hilandara. Desilo se tada i čudo, pričaju mi domaćini – progledala je slepa devojka.

Prošlo je 11 godina od velikog požara u Hilandaru. Tada je vatrena stihija teško oštetila više od polovine manastirskih zdanja koja se nalaze na severnoj strani. Nakon požara, prve dve godine su sprovođene mere na čišćenju i osiguranju ruševina. Obnova izgorelog dela je započeta 2006. godine. Hilandar je nesumnjivo najveća srpska svetinja i spomenik koji baštini i čuva srpsko hrišćansko nasleđe. Najveći donator obnove je Vlada Srbije. Ali, Hilandar se oduvek nalazio u drugoj državi, izuzev u vreme srpskog carstva od 1345. do 1371. Konačnu reč po pitanju projekata, nadzora i konzervatorske zaštite graditeljskog nasleđa imaju organi i ustanove Grčke u čiju je listu kulturnog nasleđa Hilandar i upisan.

Obnova Hilandara odvija se u složenim uslovima u kojima treba da se ispune sve obaveze koje proizilaze iz posebnog statusa Svete Gore utvrđenog grčkim ustavom, ustavnim zakonom ili Statutom Svete Gore, zakonima o zaštiti nasleđa Grčke (jer se spomenici kulture de jure identifikuju unutar nacionalnih granica suverenih država), a da u isto vreme ispuni svoje obaveze i odgovornosti pred srpskim narodom, državom i crkvom. Na celu složenu situaciju nadovezala se veoma teška ekonomska i društvena kriza u kojoj se danas nalaze narodi ovih prostora.

Model za funkcionisanje manastira u teškim uslovima ostavio je Sveti Sava i manastir je takav model sledio prilagođavajući ga uslovima savremenih pravila i okolnosti. U suštini taj model počiva na tome da poslove vodi samostalno, da se u otadžbini u operativnim aktivnostima oslanja na sopstvene snage organizovane u manastirskoj Zadužbini koja funkcioniše u Beogradu, ali da sa najvećim poštovanjem koordinira obnovu Hilandara sa državom Srbijom preko Ministarstva kulture i Komisije za Hilandar, sa Srpskom pravoslavnom crkvom i sa Grčkom državom preko njenih ustanova.

Uslovi rada na obnovi su specifični jer su određeni geografskim, društvenim i pravnim okolnostima Svete Gore – izolovana sredina u kojoj se struja obezbeđuje samo iz agregata, otežano snabdevanje isključivo morem i zemljanim putevima sklonim eroziji (posebno u kišnim godinama kao što je 2014.) posebnost kalendara rada (obavezni neradni dani prema pravilima svetogorskog tipika), jelovnik bez mesa i sa preko polovinom dana posta u godini (što važi i za radnike iako u blažoj formi nego za monahe). Sveta Gora je upisana u listu svetskog nasleđa UNESKA.

U vreme graditeljske obnove Hilandara događa se i duhovna obnova bratstva i prirast monaha. Ovo je u suštini najvažnija stvar u vezi sa Hilandarom i njegovom istorijom nakon Velikog požara (koji očito postaje kao vododelnica savremene povesti manastira). Svetogorsko monaštvo je so pravoslavne kulture i duhovnosti (za Srbe je to bio slučaj i u srednjem veku). Bez srpskih monaha, duhovno nasleđe ostaće samo u knjigama. To je iskustvo vekova i njega je najviše svesna Srpska pravoslavna crkva i tu svest pokazala je i na Kosovu i Metohiji.

Hilandar je jedinstven ne samo zato što je prvi srpski uređeni manastir, prvi univerzitet, bolnica, biblioteka, što je iznedrio duhovne vođe i pravni poredak (Zakonopravilo), nego i zbog toga što je do danas jedina srpska neprekinuta karika, jedina neprekinuta ustanova.

Na kvalitet obnove do sada nije stigla ni jedna primedba, ni od srpskih ni od grčkih stručnih i nadležnih službi. Svi projekti do sada su izvršeni u okviru planiranog predračuna, a ovo je moguće jer nema posrednika ili spoljnjeg izvođača (osim za manje specijalizovane poslove), niti ima naknadnih radova. Do sada je na radove na izgorelim objektima i infrastrukturi oko njih potrošeno oko 10,2 miliona evra. Ukupan predračun prema glavnom planskom dokumentu poduhvata obnove je 14,8 miliona evra za izgoreli deo. U suštini za obnovu preostalog dela izgorelih objekata potrebno je oko 4 godine ukoliko se obezbede predviđena sredstva.

Hilandar bi mogao da koristi i sredstva iz evropskih fondova koja koriste grčki manastiri na Svetoj Gori. Ali ih ne koristi. Stav nije „evrofobičan“ već se smatra da bi Srbi sami trebali da obnove svoju svetinju, i da to svedoči i o ozbiljnosti jednog hrišćanskog naroda.