U susret dijalogu

I za pokušaj detekcije desnog krila Vučićevog ‘keč ola’ i antivučićevske desnice.

Očigledno je da Jovanović ne može u ovoj fazi biti ‘novi Koštunica’ – ujedinitelj opozicije, što ne znači da lider DSS neće biti predsednički kandidat.

To i sam najavljuje ovih dana, iako je verovatno svestan da nije favorit.

Ali i svestan da je politika maraton gde je upornost vrlina.

Bojkot opozicija u Jovanoviću ne vidi ‘različak’ (stari DSS slogan), već ga optužuje da je deo projekta Vučićeve ‘konstruktivne opozicije’.

Sumnjiv je za glavni tok bojkot opozicije i zbog stava da ne želi dijalog s vlašću oko izbornih uslova ukoliko posrednici budu iz EU.

Moralna policija naći će u atmosferi opšte diferencijacije dovoljno razloga da Jovanovića diskredituje zbog navodne kolaboracije, mada bi jedini pravi test da li su DSS i njen lider za ili protiv Vučića bila situacija da Vučić i još jedan kandidat, a da to nije Jovanović, odu u drugi krug izbora, pa da se vidi da li bi Jovanović dao podršku Vučiću, njegovom protivkandidatu, ili bi pozvao svoje glasače da glasaju po svojoj savesti u drugom krugu pod uslovom da na njega uopšte žele da izađu.

Mogao bi Jovanović i ranije da razuveri one koji ga sumnjiče za kolaboraciju s Vučićem: Da pre prvog kruga proceni da neko od kandidata opozicije ima veće šanse da ugrozi Vučića, pa da povuče kandidaturu i pozove svoje pristalice da glasaju za tog drugog. Jer taj drugi ne bi valjda bio Mlađan Đorđević.

Još veće uveravanje bilo bi ako bi Jovanović podržao iz viših interesa demokratije kandidata koji je pristao na posredovanje EU, koji dakle nije njegov ideološki istomišljenik, po starom principu Nenada Čanka, ali sad u drugom formatu ‘začepite nos – glasajte za DOS’.

Vrlo je bitna ta institucija ‘povlačenja kandidature’.

I to je neka vrsta pristojnosti.

Do koje bar lider DSS drži. Vučiću je suštinski bitno da izbegne drugi krug izbora.

On bi i tada bio verovatno favorit, ali prešla bi se psihološka crvena linija.

Za ovakav tip lične vlasti drugi krug je nedopustiv luksuz.

Jovanović insistira na dostojanstvu i karakteru u politici, a možda bi se to najbolje videlo kad bi lider DSS u jednom od mnogobrojnih nastupa na TV prema nekom visokom zvaničniku SNS nastupio kao Koštunica naspram visokog predstavnika SPS Miloša Labana u studiju RTS decembra 1990. u vreme prvih višestranačkih izbora.

Ako ne želi posrednike EU, da li bi Jovanović i DSS pristali hipotetički da ‘domaćin’ dijaloga vlasti i opozicije bude Vladimir Kostić, predsednik SANU, ili bi i to bilo neprihvatljivo zbog kosovskih agendi.

Pa i Dačić je Vučiću bitniji ne zbog mandata SPS već da se ovaj slučajno ne bi kandidovao za predsednika i ugrozio pobedu u prvom krugu.

Predstavnici režima uveravaju opoziciju da bi bilo TV duela ako bi bilo i drugog kruga predsedničkih izbora (po principu Toma – Boris), jer su uvereni da je drugi krug nemoguć.

To je samo noćna mora u makijavelističkoj stvarnosti.

Velika bi to bila lutrija.

Ne zaboravimo da je autsajderu Tomislavu Nikoliću počeo da skače rejting tek nakon TV duela sa Tadićem između dva kruga 2012.

Otuda je nejasno zašto opozicija kao jedan od glavnih predizbornih uslova ne postavlja TV duel pred prvi krug predsedničkih izbora.

Naprednjaci će logično reći kako Vučić sam protiv svih vas džumle?

Prvo, on je više puta uveravao javnost da mu to nije problem (sam protiv svih njih), drugo neće biti svi protiv Vučića, biće tu i poneki njegov kandidat (električni zec ili zečica), plus što opozicija može da podseti na hrvatski primer kad je pred prvi krug predsedničkih izbora 2019. u toj zemlji jedanaest predsedničkih kandidata debatovalo, od onih opskurnih i ideološki ekstravagantnih, do ozbiljnih – Kolinde Grabar Kitarović i Zorana Milanovića.

Formalno takav zahtev opozicije za Vučića ne bi bio neki preterani ustupak, ali bi s druge bio izvestan psihološki pritisak.

Uostalom, opozicija može da podseti Vučića kako on uvek insistira na tome kako Srbija stiže i prestiže Hrvatsku po privredi, infrastrukturi, odnosu prema manjinama, hrvatski mediji priznaju i po zamahu vakcinacije, pa zašto onda ne bi i prema izbornim standardima.

Ostaje nejasno zašto opozicija kao izborni uslov ne postavlja i nacionalnu frekvenciju za dve opozicione televizije, pa da na kraju ipak pristane na jednu kao znak kompromisa i dobre volje.

I obavezno da se dijalog prenosi na RTS.

Jer kao i na svakom crvenom tepihu – bitno je biti viđen.

Skupštinski spiker Dačić  tvrdi da ne može neko iz EU da kaže ‘može Đilas, a ne mogu Čeda Jovanović i Šešelj’ u dijalog vlasti i opozicije.

Utoliko je bitnije ‘pravoj’ opoziciji da poput sindikata utvrdi ‘reprezentativnost’, iako bi bilo najbolje da održi nekakve svoje ‘prajmeris’ izbore, sa mogućnošću da ipak neko dobije ‘vajld kard’ za pregovore.

Racionalan i ekonomičan je predlog Vuka Jeremića da ‘pravu opoziciju’ predstavljaju dva kredibilna pregovarača.

Racionalan ali i politički perfidan jer pravi paralelu između onoga što kontroliše Jeremić i onoga što kontroliše Đilas (jedan kredibilan tvoj, drugi kredibilan moj), a tu je Đilasovo veće.

Jer to su i dva koncepta: Jeremić je bliži jačanju sopstvene partije, dok Đilas preferira ‘šira okupljanja’.

Ministarstvo za izbore jeste bizaran uslov (predlog) opozicije, ali on pokazuje i koliko je bizarno Vučićevo ministarstvo za ‘društveni dijalog’.

Gordana Čomić više mu nekako dođe kao ministarka za merenje promena u ponašanju Vučića jer one su, kako ona smatra – merljive i vidljive.

Uostalom, da svoju dobru ideju o ‘unutrašnjem dijalogu’ o Kosovu nije pretvorio u farsu, danas bi svaki dijalog u Srbiji bio normalniji.

Možda ne bismo imali jasan konsenzus, ali možda ni ovakvu atmosferu i spontane dijaloge o Kosovu kao što su stavovi Vladimira Kostića, Tibora Varadija i reakcije na njih.

Nije tako nemoguć ni opozicioni predlog o ‘paralelnom uređivanju RTS’. Format imamo u ranim devedesetim, samo da mu promenimo sadržaj.

Stariji čitaoci se sećaju ‘dnevnikovog dodatka’ na RTS.

Pošto u pola sata klasičnog dnevnika RTS ‘u pola osam’ ne bi stalo dovoljno odbrane vekovnih ognjišta i oslobađanja Vukovara, a bilo je i nekih drugih tema, odmah posle Drugog dnevnika išao je malo kraći ‘dnevnikov dodatak’, u kome je sve bilo na bazi odbrane ugroženog naroda i oslobađanja Vukovara.

Zašto sada umesto te tematike ne bi imali ‘dnevnikov dodatak’ sa onim sadržajima kojih dovoljno nema u onih pola sata klasičnog Dnevnika.

A na šta ukazuje opozicija.

Ima još formata na raspolaganju: I sadašnja opozicija ima običaj da ponekad u kultno vreme ‘u pola osam’ pravi performanse ispred RTS na temu čega nema u Dnevniku.

To je na istom mestu u istom terminu, samo u svoje opoziciono vreme pravila SNS.

Performansi su imali zbirno ime ‘Gnevnik’ aludirajući na tadašnji tretman SNS na javnom servisu.

U ‘Gnevniku’ naprednjaci nisu koristili fazone iz ‘radikalskih talasa’ koje sad koriste u svom agitpropu spržene zemlje, već naprotiv – koristili su karnevalski duh iz građanskih i studentskih protesta 1996/97. zbog izborne krađe, jer je to tada odgovaralo novom imidžu reformisanih radikala.

U to opoziciono vreme Vučić je govorio da su mediji u Tadićevoj Srbiji poprimili karakter medija u Čileu u vreme Pinočea.

Sećate li se kad je Boško Obradović onomad zatekao Dijanu Hrkalović u policijskoj stanici u Guči?

U režimskim tabloidima vodi se zamašna kampanja protiv bivše državne sekretarke u MUP. Hrkalović se optužuje za učešće u prisluškivanju predsednika Vučića i pride nekim drugim nepočinstvima.

Tabloidi je za svašta mogu optužiti, ali sumnjamo da će i za doprinos neregularnoj izbornoj atmosferi na lokalnim izborima u Lučanima decembra 2018. koji su prilično doprineli urušavanju vere u demokratske procese u ovoj zemlji.

Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović govorio je da je Hrkalović u Lučanima boravila po njegovom nalogu.

Stefanović je bio izjavio i da je spreman da predsedniku Vučiću ponudi ostavku posle incidenata na izborima u Lučanima jer je osetio ‘jedan deo odgovornosti i nemoći’ da zaštiti svoje kolege u ispostavi policijske stanice u Guči.

Da li bi sada Stefanović uopšte mogao da samoinicijativno ponudi ostavku po bilo kom pitanju?

I neki zagriženi Vučićevi protivnici kažu mi da su prijatno iznenađeni organizacijom vakcinacije.

A prijatelji iz EU mi kažu da se Zapad prema ruskoj i kineskoj vakcini odnosi kao Sovjetski Savez prema farmerkama i najlon čarapama.

Preminula je Rialda Kadrić, zvezda ‘Ludih godina’ i ‘Žikine dinastije’.

Retko šta kao ti filmovi svedoče koliko je bilo i normalnih i lepih stvari u SFRJ, a ne samo ‘tamnice naroda’ kako nas sad ubeđuju.