Ubrzanje istorije

Stvar se brzo izvitoperi; od najave njujorških iskustava u Beogradu (dovođenje Đulijanija) do „erdutskog sporazuma“ na kosovski način. Dilema je, sem one „uzmi ili ostavi“, još jedna: Da li teške odluke treba da donosi samo „elita“ (famozno preuzimanje odgovornosti) ili treba pitati i građane. Ali, pobogu, građani su birali političare da to urade umesto njih. E, pa nisu. U tome je stvar. Nijedna partija vladajuće koalicije nije rekla pred izbore da je Kosovo pitanje svih pitanja – nije rekla šta nas na kraju čeka (našminkani ultimatum), a što se dalo lako predvideti. I ova vladajuća koalicija je skalamerija, a ne izbor građana. Partije su obećavale „bolji život“, a nisu pripremale birače za „osmu rundu“. Jer to kao nije popularno. Doduše, u Dačićevom štabu bilo je ideja da se izbaci slogan „Ibar je granica“, ali se odustalo. Jer nije popularno.

A i građani su stare kurve. Kad sondiraš javno mnjenje, većina kaže da im je ekonomija na prvom mestu, kao i zdravlje i porodična sreća. Gde je Kosovo? Tačnije, na koju žrtvu su spremni (bar dvotrećinski građani) kad je Kosovo u pitanju. Predsednik Nikolić pre neki dan reče da neće izneveriti građane kad je Kosovo u pitanju, ali je pitanje šta građani zaista misle. U smislu šta bi rekli u sebi kad bi Vlada Srbija donela uredbu da bar jednu dnevnicu mesečno izdvojimo za Kosovo. Da li možete da zamislite neki multireferendum sa jedno pet pitanja: Od čekanja povoljnih okolnosti da vojno povratimo Kosovo do prihvatanja „erdutskog sporazuma“ (kako to depresivno zvuči u odnosu na razne Južne Tirole, Olandska ostrva i dve Nemačke). I da se takav referendum, zamislite, raspisao za prvu polovinu avgusta. Da vidimo koliko bi građana dalo prednost referendumu u odnosu na isplanirano letovanje – možda čak i u nekoj zemlji koja je priznala Kosovo. Ili: zamislite apokaliptični scenario da Tači uz pomoć saveznika krene da „reintegriše“ kosovski sever. Da li mi onda vojno reagujemo ili ćemo da gledamo još jedan egzodus. Da li Koštunica i Nikolić imaju garancije od Putina da Rusija neće dozvoliti tako nešto. Jer Putin nije Jeljicin – tu se bar slažemo. Ili, zamislite da kažemo još jedno istorijsko „ne“ – ovoga puta EU, a onda se neko seti da zaključi kako Vojvodina ne može da odlaže svoju evropsku budućnost zarad nečijih fatamorgana. Kako onda „ne damo“ Vojvodinu?

Pazite tek ovo: Moj prijatelj prodaje plodnu njivu u selu, pogodnu i za gradnju (što industrijsku što stambenu). Jedan kupac mu (iz tog mesta) rekao da on to kupuje preventivno jer se plaši da mu ne dođu „kosovari“ (Srbi sa Kosova). Inače, taj je za istorijsko ne „Erdutu“ po svaku cenu. Ali, zašto ne voli „kosovare“ kad toliko voli Kosovo? Zar se ne raduje braći da mu dođu u komšiluk. Pa, braćo Srbi, nemojte biti kao hrvatski Slavonci kad im stigoše njihova braća s Kosova – Janjevci.

Nadajmo se da će bar sledeći izbori imati više istine u sebi. Ali neko mi, opet, reče da bi Vučić tek sada sa navodnim gardom u „osmoj rundi“ dobio glat izbore. Pa ćemo posle šatro nekako „da spakujemo“ Kosovo. Ima Emirate, kad nema EU? U Srbiji kao da ne znaju da je i Atifete Jahjaga bila na istom mestu. I ko aminuje takve posete. Ako baš svi, kako smatra SNS, treba da podrže Vučića, makar zbog teških kosovskih odluka, pitanje je da li DS treba da bude „konstruktivna“ ili da cinično i oportuno podseća na Tadićevu principijelnost, pa da prži naprednjačko-socijalistički mozak Tadićevim „crvenim linijama“?

Ajmo sad u Čačak. Tamo sam poslovno bio četiri puta: Prvi put kad je Velimir Ilić otvarao opozicionu televiziju (bili i Đinđić i Vesna Pešić), drugi put kad je Čačanska banka povodom svog jubileja dovela Gorana Bregovića i Orkestar za svadbe i sahrane, treći put kad je Samanta Foks nastupala u Atenici (sećate li se tih grudi i tog večnog disko hita Touch Me), i pre neki dan kad smo promovisali knjigu Lazara Džamića o fenomenu Alana Forda na ex-YU prostorima. Sad Džamić može skajpom iz Londona da se uključi u Čačak, ali zato pogledajte koliko se duže vozom putuje do Čačka?

Složili smo se da je hrvatski prevod ovog stripa, koji je radio Nenad Briksi, jedan od bitnijih sastojaka njegove popularnosti. Džamić kaže da je Briksijev prevod smešan i Hrvatima, jer nije bio svakodnevni, već ceremonijalni, krležijanski, „uzvišeni gornjogradski hrvatski“. Ali, dodao bih, taj hrvatski ima i bolju socijalnu komponentu od srpskog, jer nije isto kad Bob Rok kaže „opet sniježi, a nema kruha“ nego li „opet pada sneg, a nema hleba“. Ili kad Bob kaže „štakori“, a tek „bogatuni“. I tranzicijski bolje taj jezik funkcioniše. Jer bogatuni zvuči nekako tajkunski. Šta je Milan Beko – bogatun ili bogataš?

Ubrzanje istorije spojilo je biznismena Beka i junaka rijalitija „Farma“ Ekrema Jevrića. Ne samo što su generacija; obojica su rođena 1961. i ne samo što su zemljaci – Beko je iz Herceg Novog, Ekrem iz Plava (Crna Gora, dakle), već i što se u intervjuu na B92 Beko igrao sociologije. U Srbiji se ljudi više zanimaju za „Velikog brata“ i „Farmu“ nego za Kosovo i evropski put. U Srbiji je prvo na sceni bio populizam, tako što se vlast udvarala narodu, koji se potom pretvorio u novu vrstu realnosti i došlo je do „ekremizacije“ Srbije – rekao je Beko.

On kaže i da je kriza u Srbiji toliko velika da nije teško napraviti prvi uspeh u borbe protiv nje, ali da je osnov velikog rešenja pojedinac, odlučni lider. To bi mogao, smatra on, da bude Vučić, koji je stekao ugled i ima kritičnu masu da sprovede ekonomski program. Ali, Beko je kontradiktoran. Jer ne uviđa vezu između „odlučnog lidera“ i populizma. A ona je neminovna, i kod Vućića i kod svakog „odlučnog lidera“. Već sam na ovom mestu pisao da ta veza može biti i dobra i loša po društvo. Ali je kao veza neminovna. I sociološki je nekorektno Ekremu insinuirati „populizam“, jer je on upravo individualac, koji je na neki način uspeo u Americi. Da li je i Dolce & Gabbana, koja ga je angažovala, to učinila zbog „srpskog populizma“? Govoriti o „ekremizaciji“ na neki način čak je i šovinističko razmišljanje. I može li se govoriti o „ekremizaciji“, a ćutati o „bekoizaciji“? Ili, kad smo već u čačanskom fazonu, probajte da zamislite Ekrema i Beka kao junake „Alana Forda“. Da li vam je sad sve jasnije?

Uostalom, Ekrem kaže na imaju „Farme“ u Lisovićima; da seksa ne treba da bude „na silu“ (radi rejtinga). Već samo ako se spontano desi. Zar je to populizam, dragi čitaoci?