Ući u pucanj

Nakon jučerašnjeg incidenta – nasrtaja na naprednjačke poslanike i ministre, te Obradovićevog poziva na pobunu, predsednik Vučić je tražio opštu osudu i otvoreno uporedio ovu praksu sa fašističkom. Ali, da li je Vučićevo poređenje u koliziji sa poređenjem ministarke Mihajlović, jer neko bi neuk onda dao zaključiti i da je radikalska praksa bila fašistička?

Bilo je svakojakih dverjanskih incidenata i performansa u parlamentu – od unošenja kamena u salu za sednice, do gađanja ‘mišom’ naprednjaka Aleksandra Martinovića. Tamo negde na jesen 2017. jedan poslanik Dveri je sedam minuta prećutao za govornicom iz solidarnosti sa stranačkom koleginicom koja je imala prethodni klinč sa Majom Gojković oko (zlo)upotrebe Poslovnika.

Neko bi naivan rekao, sve je to skupštinski folklor, da je cirkusa i agresije bilo i kad je parlament imao više demokratske standarde nego danas. Jeste, ali bilo je i nečega što je danas nemoguće: Mi matoriji se sećamo kad su policajci u civilu izbacivali radikale iz parlamenta u prvoj polovini devedesetih, i kako je njihov protivnik iz DS Slobodan Gavrilović deset minuta ćutao za govornicom iz solidarnosti dok su socijalisti obarali poglede da ga ne pogledaju u lice. Kad je Gavrilović rekao Đinđiću šta namerava da učini, stari cinik Đinđić mu je odgovorio: ‘Odoh u hodnik da te slušam.’ Takvih lucidnosti danas nema. A kad nekog proglasiš fašistom, s bilo koje strane, diskvalifikuješ ga kao mogućeg pregovaračkog partnera.

Terminalna faza ovog sastava parlamenta je epilog onoga što je počelo na parlamentaranim izborima 2016. Krug je zatvoren: Upravo u izbornoj noći te 2016. dogodila se ‘Savamala’, da bi se nakon četiri godine dogodile baklje na krovovima. To su dve simboličke tačke. Baš kao što su simboličke tačke upad Boška Obradovića u Republičku izbornu komisiju 2016, i nasrtaj na naprednjake juče ispred Skupštine.

Između je stalo urušavanje demokratije i parlamentarizma u ovoj zemlji koja prema najnovijem izveštaju Fridom hausa sa svojim hibridnim režimom više nije ni polukonsolidovana demokratija. Na golu činjenicu da je izborni proces u Hrvatskoj očigledno demokratičniji nego u Srbiji (možete li zamisliti Vučića da pred prvi krug predsedničkih izbora stoji u studiju sa jedanaest rivala), vlast će odgovoriti da u Hrvatskoj mnoge ulice nose ime ustaškog zločinca Mila Budaka. Usudi li se Tanja Fajon, ma koliko nebitna bila, da iskaže primedbu na stanje demokratije u Srbiji, biće tretirana na način kako su braća Bajić tretirali Milana Kučana u ‘Evropskoj demokratskoj pesmi’, inače prepevu one ‘Kopa cura vinograd’ (na Triglavu neće žito, nek vam seju Tito i Kardelj).

Lupanje u šerpe je i podsvesna želja da se prizovu demokratski raspleti iz devedesetih (odbrana izborne volje 1996/97. i 2000), ali sad bez izbora ako je ikako moguće, kao što je pokrivanje zvuka šerpi ‘Maršom na Drinu’ podsvesna žudnja za zloupotrebom tog marša u Vukovaru. Za vlast koja za sebe voli da kaže da je demokratska, a da su Dveri neoljotićevci, ovo je maltene falangistička karakteristika. Gde ‘šerpari’ lako postaju ‘izdajnici’ – a to nije adekvatna etiketa čak i ako šerpom maltretiraš komšiju koji uspavljuje bebu i fan je Vučića. Ili kad ‘šerpari’ postaju ono što Vučić u politički intimnijim razgovorima formuliše kao sintezu – ‘žute ustaše’. Famozni ‘žuti lopovi’ je jedan od uspelijih Vučićevih marketinških trikova. Naravno, da je i bilo žutih lopova, ali stepen generalizacije parole neverovatno se primio, i bitan efekat je taj što je uneo nelagodu kod članova DS koji su maltene počeli da se stide svoje stranačke žute boje. Pa nepočinstva komunista i socijalista su neuporedivo gora, ali kad se to Dačić osećao nelagodno kad njega i drugove zovu ‘crveni’? Čak i Boris Tadić kao da hoće da pošalje poruku da su njega napustili ‘žuti lopovi’, a da će s njim biti demokrate. Dačić elegantno vodi kampanju: Na četiri decenije od smrti Josipa Broza Tita posetio je ‘Kuću cveća’, a narodu ume popularno da objasni prirodu virusa i dileme oko vakcine. Koliko je samo Vučić puta pomenuo Tita, a na ovakav datum mu nije ni ružu na grob stavio. Bar zbog stalnog poređenja izgrađenih fabrika i kilometara auto-puteva, odnosno potvrde teze da zemlja može da se modernizuje, a da se istovremeno demokratski unazadi.

Zarobljena u kontradiktornoj dogmatičnosti i pod strogim monitoringom moralne policije, opozicija možda propusti da izborno iskoristi Vučićevu atletsku simboliku za pokretanje privrede i ‘uleti u pucanj’. Jer pitanje je da li će na jesen u Srbiji biti baš toliko gore, da bi šanse za prevrat bile veće. S druge strane, opozicija oseća da Vučićeva pobeda nad koronom može biti mnogo uverljivija od Miloševićeve pobede nad NATO. Lenjin je stalno naglašavao svojim drugovima da nema ‘idealne revolucionarne situacije’. Opozicija kao da čeka izborne uslove ili revolucionarnu situaciju koja će joj garantovati pobedu. Vučić jeste pasionirano razgrađivao institucije, ali one su bile sve slabije i posle svakog besmislenog opozicionog raskola (a nije svaki smislio Vučić), svakog promašenog lidera, jalove koalicije i opskurne dileme partijsko ili građansko.

Davno je Karl Poper ukazao da princip jednakosti narušava princip slobode. I to jeste najveći problem kako formulisati novu levičarsku paradigmu, ali je i Dik Čejni bolje od bilo koga drugog nakon 11. septembra pokazao da princip bezbednosti može ugroziti princip slobode. U doba korone odnos bezbednosti (i onoga što epidemiolog Kon naziva ‘narodnim zdravljem’) i demokratije predstavlja globalno pitanje, a pretenciozno je očekivati da baš Vučićev režim na taj rebus ponudi najsenzibilniji odgovor. Iako je nekad kao odocneli neoliberal poručio srpskim narodnim slojevima ‘Nisam vam ja Cipras’ (aludirajući na kardeljistički sentiment), Vučića je korona naterala na pojačanu egalitarnu retoriku, uključujući tu i koruptivno-referendumski potencijal solidarnih sto evra od države svakom punoletnom građaninu. U naglašavanju principa bezbednosti respiratori postaju bitniji od S-400, a masovna testiranja novi vid populizma. Promena prioriteta birača predstavlja i novu paradigmu. I za Spasioca i za opoziciju koja je za odlaganje izbora najpre zbog zdravlja građana.

Naprednjaci su navikli da pobeđuje na proleće te takvu vrstu političkog sujeverja ne treba isključivati. Bolje smandrljati stvar bar pre Vidovdana nego čekati jesen i zimu, vreme koje se vezuje za zvezdane trenutke srpske opozicije u borbi protiv Miloševića. Koliko se stvari na političkoj sceni dramatično menjaju možemo videti i na sloganu ‘Za našu decu’, kojim je SNS započela kampanju. To je pre dva meseca zvučalo malo apstraktno, populističko-demagoški. Slogan je imao potencijal, a opozicija nije imala najbolji odgovor pa je krenula najlakšim – tražeći analogije sa nacističkim sloganom. Ali posle Đilasovih suza, i fotografije Vučićevog sina koju je objavio Krik, ‘deca’ više nisu apstraktna, poruke su jasno personalizovane i daju zlokobnu dinamiku političkim obračunima.

Vučićeva nesigurnost u sebe da bi ubedljivo pobedio opoziciju i u relativno fer izbornim uslovima, najpre onim medijskim, podupire pretencioznu uverenost opozicionih lidera da bi zaista i pobedili u tim imaginarnim uslovima. Antivučićevsko raspoloženje u Srbiji prevazilazi liderske i sinergetske potencijale Saveza za Srbiju. Koji se kompenzuju zahtevom za monolitnošću bojkota. Zato je i njima toliko neuralgična unikatna pozicija Sergeja Trifunovića i njegove stranke koji su umeli da taktički dobro odigraju ‘toplo-hladno’.

Biće ovo prvi izbori na kojima će se Vučić potruditi da uzme manje glasova nego što zaista može, ne bi li rezultati bili iole kulturološki prihvatljivi za prijatelje sa Zapada koji su mu čestitali pobedu na predsedničkim izborima 2017.

I Saša Janković, bivši poverenik građana i lider PSG, uputio je otvoreno i sarkastično pismo Vučiću u kome ga poziva da napravi dogovor sa liderima opozicije, da odloži izbore i pristane na tehničku predizbornu prelaznu vladu.

Baš me interesuje ko bi bio naprednjački Milomir Minić, lider prelazne vlade posle Petog oktobra? Pitanje je i da li Janković i lideri opozicije uopšte ostavljaju mogućnost da predsednik te vlade bude neko iz SNS?