Usta škrbava (2)

Ova Dejova reakcija ubrzo je ovenčana slavom širom srpskim zemalja (tada je to još dovoljno bila i Crna Gora), a narodne mase je oduševila ta spontana kombinacija hrabrosti (usred belog Zagreb grada) i prostakluka. Poslušajte me, i vratite se u to listopadno zagrebačko veče. Poučno je kako bi trebalo da se ponaša Srbija nakon oslobađajućih haških presuda hrvatskim generalima Gotovini i Markaču. I tada je bila ne mnogo manja hrvatska euforija. Na stadionu „Maksimir“ pre utakmice priređen je i kulturno-umetnički (estradni) domovinski program. Pevao je i Kićo Slabinac. Provokacija je bilo na sve strane (doduše i pravog rivalstva), a ulje na vatru je perfidnim izjavama dolivao i hrvatski selektor Ćiro Blažević.

Ali, SR Jugoslavija je imala preiskusnog i premudrog Vujadina Boškova kao selektora. On je uspeo da amortizuje sve hrvatske provokacije, kao i da na kraju utiša 40 hiljada navijača. Čak je u jednom trenutku, pričaju mi hrvatske kolege, uspeo da ubedi tamošnju javnost da je „izlapeo“, što je bio potez u rangu Nikole Pašića. Doduše, dešavalo se Boškovu ranije da ne može da se seti u kom klubu igra Milojko Drulović, ali u Zagrebu je Boškov tačno znao sve što je neophodno. Da se podsetimo i naslova iz jutarnjeg tiska: „Fortuna nije bila Hrvatica“, „Iz optimizma u depresiju“, „Završetak bajke“. Da se ne lažemo, Boškov je imao i mnogo jak tim (Stanković, Mijatović, Savićević, Mihajlović…), a služila ga je i sreća, jer je SRJ celo drugo poluvreme igrala sa igračem manje. Ipak, to ne umanjuje snažan osećaj za taktiku i hladnokrvnost. Možda „usta škrbava“ daju oduška u trenutku (kao i sadašnja srpska kontrahisterija), ali ako država hoće da sačuva svoje interese i ne podlegne emocijama, pašićevska taktika Vujadina Boškova je ono što treba prepisivati na političkom nivou i iz čega treba učiti. I u ovom trenutke srpske konsterniranosti. Vuk Jeremić treba da prouči Boškova.

Sa 2:2 na „Maksimiru“ Boškov je odveo „plave“ u Evropu, tamo se nije proslavio, ali generalno to je ipak bio uspeh. Sudbina je odlučila da heroj te mitske utakmice – Mihajlović još malo pa treba da vodi „orlove“ u dve utakmice sa Hrvatskom u trenutku kad su odnosi između dve države na nivou, čini se, nižem nego u vreme kad je veleposlanik Hrvatske u Beogradu bio Zvonimir Marković, a ambasador SRJ u Zagrebu Veljko Knežević.

Očas posla su se srdačni odnosi Iva Josipovića i Borisa Tadića survali na odnos Nine Badrić i Goce Tržan. Hrvatska kao da više ceni Šljivančanina zbog „dostojanstvenosti“ nego sve ono što je Tadić uradio za osovinu ZG-BG. Ako malo razgrnemo srpsko javno mnjenje, ispod zgražavanja i očaja, uočićemo i jednu vrstu zavisti prema Hrvatskoj, čak i otvoreno perverzno poštovanje – u smislu da oni čuvaju svoje vojnike i da su uvek znali šta hoće. Naprotiv, Srbija je (ovakva kakva je), uspela da ispuni svoje obaveze prema Hagu, i dokumentovano i principijelno insistiranje na utvrđivanju krivice prema Srbima (ma koliko nekoga to nerviralo), jeste njena obaveza. I to ne treba mešati sa suđenjem Bleru i Solani od strane Miloševićevog pravosuđa.

Nakon sramnih haških presuda, bar je pozicija Tomislava Nikolića relaksirana u odnosu na Ivu Josipovića. Bilo bi zaista banalno, da hrvatski predsednik nakon tuđmanovski gordog stava, sad ponovo propituje Nikolića za četničku prošlost. „Oluja“ će, kako piše profesor Todor Kuljić, biti aktuelna sve dok postoji potražnja za ratnom pobedom kao surogatom raznih kriza. „Domovinski rat je kanonizovani vrhovni izvor suvereniteta, Magna karta hrvatske nezavisnosti“. Mada, uprkos sakralizaciji koja relativizuje zločin, hrvatski domovinski diskurs na izvestan način deluje terapeutski, jer makar preventivno blokira mnoge pokušaje simuliranja političke „jugosfere“, dogmatizovanog pomirenja, vraćajući region u realnost protivrečnih narativa. S druge strane, ti narativi opet ne mogu da zapuše ventile „zajedničkog prostora“ (kulturnog i ekonomskog). Estrade, ne samo da su komplementarne, već su integrisane. Što Oliver Dragojević s većim cinizmom bude odbijao da dođe u Srbiju, to će ga ovde više slušati. Haški „vajld kard“ za Hrvatsku u Evropi banalizovao je i naivna nadanja kako će Hrvatska i Srbija biti Francuska i Nemačka ovog regiona. Od „zle žene“, Karla del Ponte je postala nova srpska Rebeka Vest. Hrvatska je ogorčena na Boba Dilana jer je u septembarskom izdanju magazina „Rolingston“ izjavio da Srbi mogu da nanjuše nekog Hrvata, baš kao što crni ljudi mogu da osete kju kluks klanovce. Odnosi su učaureni u opskurnosti, a „hladni mir“ (R. Cvetićanin), ili neka vrsta prosvećenog antijugoslovenstva, deluju kao izvesnija budućnost od „pomirenja“ preko „suočavanja sa prošlošću“.

I hrvatsko društvo je bolesno. Što naravno ne relativizuje bolest srpskog društva. Očigledno da se izlivi masovnih histerija ne mogu lako objasniti prostim pojmom „pobede“, ili „pravde“. Toplom vam preporučujem da se vratite razmišljanjima režisera i književnika Živojina Pavlovića. Prve svega zato što je bio surovo kritičan prema samim Srbima, pa je mogao da kritikuje i druge. U njegovim tezama može se naći i odgovor na dubinske razloge euforije u Hrvatskoj koji prevazilaze klasično značenje „pobede“. Pavlović smatra da nije bitna ni nacija, ni vera. Već civilizacija. Sloveni pripadaju, po njemu, amorfnoj civilizaciji (Istoku), za razliku od kristalnih (Zapad). Da uprostimo, jer zaključak može biti i sledeći: Hrvati kao Sloveni su katolici, ali to katoličanstvo (po prirodi univerzalističko), oni doživljavaju „autokefalno“, na pravoslavni (amorfni) način. Otuda i „Bog i Hrvati“. Otuda su i biskupi najviše verovali u „hašku pravdu“. Ili još prostije: Ludilo kod Srba je „prirodnije“ (amorfno), a kod Hrvata je u protivrečnosti sa proklamovanim (kristalnim) načelom. Pravoslavlje artikuliše paganizam kao temelj slovenstva, dok ga katoličanstvo razara. A, otpor amorfnog bića tom razaranju može da se kanališe i u srbofobiju. U krajnjoj instanci u sakralizaciju „Oluje“. Na kraju se teška (malo i problematična) filozofija svodi na moćne stihove Nenada Veličkovića u obradi Zabranjenog pušenja: „Domovina se brani vjerom, i tuđim mrtvim sinom…, Svatko svoje generale, rokaj civile, moli se Bogu“.

Predsednik Nikolić došao na proslavu SANU. Verovatno mu treba širok front podrške za teške odluke. Bila je to i prilika da se podsetimo kako je Nikola Hajdin pacifikovao Akademiju i povratio njen kredibilitet. Ali, odveo je i u neprirodnu „šutnju“.

I Dejton je imao svoju godišnjicu. Taj dokument ipak ima neku crtu genijalnosti, jer mir je neupitan u njegovim temeljima zamrznutog konflikta. Premijer Dačić je na mala vrata probao da plasira ideju o „mini Dejtonu“ za Kosovo. U stvari je mislio o „novom (obrnutom) Rambujeu“. Tačiju je to i rekao na sastanku: „Tražim ono što ste vi tražili u Rambujeu“. To znači, da bi Dačić možda i potpisao onaj Rambuje. Inače, iz samog vrha svojih bezbedonosnih struktura, Milošević je imao sugestije da insistira da se Kosovo uključi u Dejton. Milošević je to odbio.

Kao melem na ranu Dženifer Lopez je zagrlila srpsku zastavu u Kombank areni. Ne sumnjamo da bi Makondo, mitski grad iz Markesovog romana „Sto godina samoće“, mogao u svoja nedra da primi ovakvu curu, a melanholični pukovnik Buendija imao bi razlog da diže revolucije ne bi li ognjem preboleo oholo žensko srce.

Da malo oraspoložim jednog mog komšiju deprimiranog haškom presudom, kažem mu da je Džej Lo osigurala zadnjicu na milijardu (!) dolara. On će na to: „Kol’ko li onda košta reglaža zadnjeg trapa?“ Šta ti je Srbin. Amorfna civilizacija. Amorfna duša.