Utisak uzaludnosti

Cavtat je bio priprema za predstojeći nastup na Konferenciji o Zapadnom Balkanu koju je u Berlinu sazvala Angela Merkel. I to ambiciozno – sa temama evroatlantske budućnosti regiona i njegovog dinamičnog oporavka. Pored lidera regiona pozvani su danas već prilično zaboravljeni evropski funkcioneri kao što su predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej i komesar za proširenje i susedsku politiku Štefan File, koji je toliko puta ‘ohrabrio’ Srbiju, a bio je i na inauguraciji Tomislava Nikolića, ako to nekome nešto još znači.

Nedavni samit Zapadnog Balkana u Berlinu pod patronatom Merkel-Makron uverljivo je pokazao domete Berlina 2014. i njegovih regionalnih podnivoa. Utisak uzaludnosti dodatno su pocrtali tek završeni skupovi Jadransko-jonske inicijative u Budvi i Procesa Brdo-Brioni u Tirani.

Bilo je u ovim diplomatskim sastančarenjima i izvesnih bizarnosti: Verovatno ste zaboravili kako su bivši šef slovenačke diplomatije Dimitrij Rupel i grupa predstavnika civilnog društva izrazili nezadovoljstvo zbog toga što na konferenciji o Zapadnom Balkanu u Berlinu 2014.

Slovenija nije sedela na evropskoj već na balkanskoj strani stola. Trebalo je imati psihološko razumevanje za takve afektivne reakcije: Pa nisu se valjda Slovenci i Hrvati odvajali da bi sutra svi bili ponovo zajedno. Plenković i Šarec nisu se jogunili da u Berlinu budu ‘podrška’ Zapadnom Balkanu pred kojim su na stolu i dalje tri agregatna stanja: Beskonačni limbo (sadašnje mrcvarenje u paralelnim stvarnostima), povratak aveti prošlosti – ‘balkanskih duhova’ kako se zove knjiga Roberta Kaplana, ili skandinavizacija o kojoj je davno vizionarski razmišljao srpski prosvećeni komunista Špiro Galović probajući da ponudi alternativu povratku u varvarstvo.

Jadransko-jonska inicijativa (Albanija, BiH, Hrvatska, Grčka, Italija, Crna Gora, Slovenija i Srbija), osnovana je na samitu u maju 2000. u Ankoni. Promoviše dijalog i saradnju između zemalja članica. Proces Brdo – Brioni (zvuči kao neka pesma Zabranjenog pušenja) pokrenuli su 2000. slovenački i hrvatski premijeri Borut Pahor i Jadranka Kosor. Na iskustvima slovenačke deblokade Hrvatske na briselskom putu, oni su probali ponuditi arbitražni model za rešavanje sporova u Regionu. Skup ‘Brdo – Brioni’ u Tirani pre neki dan pokazao je koliko se u bilansima odmaklo u dobrim namerama. Region nije izgradio interni mehanizam pacifikacije sukoba.

Tezama o ‘ugroženosti srpskog naroda’ u Jugoslaviji (tačnije manipulacijama realnim strahovima), ideolozi ‘antibirokratske revolucije’ zanemarili su činjenicu da su decenijama Slovenija i Hrvatska ne samo saplitale, već po inerciji pomalo i gurale Srbiju ka Zapadu. Da je samo u Jugoslaviji Vojvodina mogla da se takmiči sa Slovenijom, a da sad sve više liči na centralnu Srbiju.

Prisustvo Slovenije i Hrvatske na skupovima nalik poslednjem u Berlinu ne mora biti samo ‘grupa za dodatni pritisak na Vučića’, već se time relaksira i neprijatan osećaj ‘otomanskog paketa’. Turska se pozdravila sa članstvom u EU, ali ne i sa nekim briselskim ‘kompenzacijama’.

Svesno i razumevajuće se ignoriše ‘YU’ komponenta svih ovih samita i inicijativa. Racionalizacija konflikta značila bi i skrnavljenje tabuiziranih nacionalnih narativa koji su sinteza oslobodilačke i zločinačke komponente. To bi vodilo i normalizaciji odnosa prema jugoslovenskom iskustvu, šansi za definisanje prosvećenog antijugoslovenstva koje bi zamenilo ‘hladni mir’ zamrznutog konflikta, ali i delegitimizaciju slugenjarskog odnosa prema stranim patronima svih ovdašnjih nacionalizama. Bez revizije narativa nema katarze: Sve inicijative i samiti su jalov posao.

Imena su nebitna pred suštinom: Jugosfera (Tim DŽuda), može biti i Adrija, kao što je MTV nekada probao. Ima i resantimana rudimentarnog bežanja iz SFRJ putem projekta ‘Alpe-Adrija’. Nekad se čini da Angela Merkel u arbitražnoj „titovskoj“ poziciji kroz Berlinski proces obnavlja UJDI, a da u Vučiću pokušava nekom svojom optikom da vidi – isprojektuje Ivana Đurića, iako verovatno nije ni čula za ovog zajedničkog predsedničkog kandidata na izborima u Srbiji 1990. UJDI-a i Saveza reformskih snaga čijih 5,5 odsto osvojenih glasova danas jako časno zrače. Često se učini da nevladina Igmanska inicijativa posvećena dejtonskom četvorouglu (BiH, Srbija, Hrvatska i Crna Gora), deluje logičnije od pomenutih bombastijih.

A, na kraju zašto i Srbija nije probala da formuliše neku svoju inicijativu ovog tipa koja bi se mogla zvati – Inicijativa ‘Sa Ovčara i Kablara’. Ili neki proces egzotičnog imena tipa ‘Vrdnik – Čitluk’. Sa pikantnim relacijama tipa onih kad Rama dobronamerno provocira, a Vučić dostojanstveno replicira.

Na neki čudan način i naprednjačka vlast s Nikolićem i Vučićem probala je da formuliše politiku ‘nultog konflikta’ sa susedima, čime bi se relaksirale i šešeljizirane biografije. Za varijante politike ‘aktivne miroljubive koegzistencije’, Vučić ponekad možda ima volje ali nema uvek resursa i računice. Pa je otuda lakše, sa Dačićem i Vulinom, citirati nešto drugo od Tita, na primer ono – radimo kao da će hiljadu godina biti mir, a spremamo se kao da će sutra izbiti rat.

Inače, jeste li primetili da se od poslednjeg Berlina sve više u režimskim medijima hvale Amerikanci, a da se Albanci od zvaničnika i od propagande napadno zovu Šiptari?

Berlinski proces je polivalentan. Za Region sadašnje stanje ‘evropske perspektive’ je efumizam za ‘pojačani nadzor’. Nakon imperativa o autoputu Niš – Priština, neuk posmatrač pomislio bi da ćemo sutra dobiti i nalog za put Split – Beograd (via Sarajevo), koji su svojevremeno gurali jugoslovenski elementi u Dalmaciji, da bi on kao ideja bio marginalizovan u maspokovskoj euforiji.

Za razliku od SFRJ sad svako ima svoj dohodak i kreditne linije. Ne kao nekad, kad se iz Hrvatske gunđalo da se pruga Beograd – Bar pravi i parama pokradenim od jadranskog autoputa, da bi Braća Bajić snimili singl ‘Crna Goro slobodarska, lijepa ti je pruga barska’.

Setimo se da je odmah nakon Berlina u jesen 2014. došao Bled (‘Budućnost Zapadnog Balkana – kako unaprediti regionalnu saradnju’), gde je Dačić navodno dobio uveravanja da Hrvatska neće praviti probleme Srbiji na putu ka EU. I to je bilo tada tako cool.

Hajde da se za trenutak vratimo u 4. jun 2003. Hrvatska je tog dana donela odluku o privremenoj suspenziji viznog režima za građane Srbije i Crne Gore. Otišao sam na novinarski zadatak da napravim reportažu tim povodom u Dubrovnik. I tad na junskom suncu svašta mi je moglo pasti na pamet, ali dva prizora sigurno ne – Tomislav Nikolić na Stradunu (‘Brdo-Brioni’) i Ivica Dačić (‘Kroacija samit’), koji osuđuje bombardovanje Dubrovnika.

‘Berlin plus’ hoće da se sve vrati na ‘nulto stanje’ – na region kako bi izgledao da se SFRJ raspala dogovorno, bez rata. Ili je najpametniji predlog jednom prilikom dao bošnjački akademik Muhamed Filipović Tunjo, da na ovim prostorima prvo svi međusobno treba da se priznamo (uz svu višeznačnost tog pojma), pa tek onda da krenemo dalje. Ali, šta znači tršćanski juče i poznanjski sutra ‘Berlin plus’ kad dođe dan obeležavanja Jasenovca, ‘Oluje’, ‘Bljeska’, Srebrenice, Blajburga…

Dobro, bar smo prošli fazu fascinacije posetama, kad su se Rama u Beogradu ili Vučić u Zagrebu doživljavali kao Sadat u Jerusalimu. Dok gledate lidere balkanskih državica na samitima inicijative ‘Brdo – Brioni’, ili ‘Berlinskog procesa’, mislite li ponekad da li bi oni zaratili da su bili 1991. na čelu republika i imali kao anti Bijelo dugme turneju po Titovim vilama? Ko bi danas rekao, slušajući zakrvljene narative, da su se Milošević i Tuđman sreli čak 48 puta kao da su bili u ‘Brdo – Brionima’.

Kiše opet padaju i podsećaju na poplavnu 2014. EU je učinila i da Bugari postanu regionalna savest: Otuda je i EU komesarka Kristina Georgijeva te poplavne 2014. bila podsetila na tu našu izgubljenu solidarnost, na primer u slučajevima razornih zemljotresa u Skoplju, Banjaluci, Crnoj Gori…