Utjeha na pjenu od mora

A, da je Zoran Milanović imao sreće da pre hrvatskih izbora vidi intervju koji je Milo Đukanović dao TV B92, ili da ga je bar Milo posavetovao, on možda ne bi Srbiju zvao ‘šakom jada’ već bi uzdrmani HDZ nazvao ‘političkim krpeljom’ kako je Milo pre neki dan (ne na B92 već na Cetinju), oslikao svoje nekadašnje partnere – Socijaldemokratsku partiju i njenog lidera Ranka Krivokapića. Ili, je možda Milo opet imao sreće pa je on učio na Milanovićevom iskustvu. Da li je, sad već izvesno evropski bankar Milanović, uzidan u još jednu Milovu pobedu?

Milo se sa antifašizmom nikad nije kockao. Čak i ako bi dede bile u pitanju. Ili, kojim bi to potezom, na primer, mogli identifikovati Mila s četništvom? Da li je Milo ikad uvredio ili relativizovao NOB?

Vučić izgleda ne pravi greške kao Kameron i Milanović, što se tiče uvažavanja unikatnog Milovog iskustva. U mnogim pogledima. I zato su nam odnosi tako uzlazni. Zlonamernici, opet, to tumače kao neku vrstu crnogorskog ‘mentorstva’ nad Srbijom. U famoznom intervjuu za TV B92, crnogorski premijer, uradio je sve suprotno od Zorana Milanovića: Milo hoće srpske glasove, a da bi to dobio na više načina je politički šarmantno (protivnici bi rekli cinično) rekao da uvažava Srbiju i smatra je nečim najbližim. Čak je, na marketinški prilično vešt način, samo u suštinski novom ključu, Đukanović gotovo rehabilitovao staru miloševićevsku tezu o ‘dva oka u glavi’. Nežno je o Srbiji pričao, i tešio je istovremeno, Đukanović do te mere, da je možda to veče rasplakao i Mlađana Đorđevića, bivšeg savetnika Borisa Tadića za Srbe u Regionu.

Đukanović razume emocije Srbije povodom Kosova, ali uverava u dobre namere i konstruktivnost Crne Gore. Poručio je Srbiji da prestane da vodi davno ‘izgubljene bitke’. Ne očekuje da će članstvo Crne Gore u NATO ‘dodatno opteretiti’ odnose sa Srbijom.

Ideolog HDZ i kontroverzni ministar kulture u Oreškovićevoj Vladi – Zlatko Hasanbegović, na izbornom skupu u Rijeci pozvao je građane da glasaju za HDZ, podsećajući ih na bizarnu činjenicu da samo tri grada u bivšoj SFRJ – Rijeka, Tuzla i Požarevac, nisu bili promenili vlast od 1945. godine. Dobro, Hasanbegović je bar promašio u slučaju Požarevca jer tamo su naprednjaci, ali mu je taj grad figurativno bio potreban zbog Slobodana Miloševića. Takvim metodologijama očas posla se da zaključiti i da Crna Gora nije promenila vlast od 1945. Uslovno rečeno, jer partijski raskol u DPS, kada je Đukanović pobedio Momira Bulatovića, imao je snagu jaču od mnogih parlamentarnih izbora i u Srbiji. U suštini – to je početak Miloševićevog kraja.

Crna Gora se u obračunu dve frakcije DPS više strateški promenila negoli Srbija 5. oktobra. Bar u smislu generalnih pravaca kojima država treba da ide. Ne umanjujući pritom sve tamošnje sistemske deficite – od kriminalizacije društva, lične vlasti, pa i viška ‘rasrbljavanja’ kao potvrde novog ‘mediteranskog’ legitimiteta.

Ovog leta, uprkos sankcija Rusiji i koraka do NATO-a, Rusa na crnogorskom primorju proporcionalno, bar je to moj utisak, nije bilo mnogo manje nego Srba nakon Milovog priznanja Kosova.

Da li se sećate ‘Žute grede“? Đukanovićev put od ‘antibirokratske revolucije’, pa do intenzivnih evroatlantskih integracija je fascinantan. Povlačio je rizične poteze i dobijao. Redefinisao je pojam lične vlasti do nivoa paradigme. Čak dovodeći i sebe u apsurdnu poziciju: Lična vlast obično teži restriktivnom shvatanju demokratije, a nekad pomisliš da u Crnoj Gori ima demokratije u džakovima i na lopate. Ima izgleda i pojava kao što je ‘parlamentarni teror’!?

Milo je odavno i teorijski izazov za sociologiju politike. Za sociologiju tranzicije posebno. Crna Gora bez Mila na vlasti sad se već tretira kao eshatološka kategorija. Kao što su i svaki novi CG izbori ritualizovana i dobrovoljna potvrda monumentalne neminovnosti.

Šta je sve Milo preturio preko glave: Ko se više baš dobro seća ‘narodnih veća’ (plemenske skupštine), i ozbiljnog Sedmog bataljona vojne policije, instaliranja limene crkve na Rumiji uz pomoć Vojske, pa Ustavne povelje, ‘skrivene kamere’ i simpatičnog nepotkupljivog Mašana, ‘neverenduma i neferenduma’ (M. Bećković), loženja dva badnjaka, razne vrste ‘udružene opozicije’, demonstracije… Čega sve nije bilo.

Ostale su i još neke bizarne istine. Maja ove godine obeležavala se decenija obnovljenje crnogorske suverenosti, ali ne toliko i srpske. Iako baš nije politički korektna, ostaje surova istina da su državnost Srbije referendumski kolateralno obnovili Albanci i Bošnjaci iz Crne Gore.

Jeste li zaboravili da se Šešelj nekada obradovao Berluskoniju kao što bi se sutra obradovao Trampu. Šešelj se naivno svojevremeno ponadao u Hagu: ‘Sad je došao srpski prijatelj na vlast u Italiji. Berluskoni je srpski prijatelj.’ Eto, taj srpski prijatelj je u proleće 2009. bio stigao u zvaničnu posetu Crnoj Gori. I to baš kod onoga kome je Šešelj predviđao sudbinu panamskog diktatora Norijege. Tačnije, Šešelj je davnih dana rekao da će Amerika i Zapad iskoristiti Mila Đukanovića, pa da će ga pustiti niz vodu, baš kao i Norijegu kad im više nije bio potreban.

Ali, koliko traje to ‘puštanje Mila niz vodu’? U jednom trenutku takva licitiranja postaju zaista besmislena.

Đukanović na nove parlamentarne izbore zakazane za 16. oktobar kreće sa sloganom ‘Siguran korak’. Istovetan slogan koristio je Ivica Dačić pre šest godina za osmi kongres SPS kad je po drugi put izabran za predsednika svoje partije.

U susret osmom Kongresu, Dačić poentira opaskom kako je apsurdno da su sad protiv EU i neki od onih koji su Petog oktobra rušili Miloševića zbog EU. Lepa pouka za one koji misle da je danas opet pametno praviti (ne)principijelni savez ‘protiv Vučićeve diktature’ po matricama iz devedesetih. Možda zvuči banalno, ali za Srbiju bi najproduktivnije bilo da proevropska opozicija i Vučić imaju zajedničkog predsedničkog kandidata. Koji, naravno, nije Vučić. To sigurno povlači bolne kompromise, ali šta ako je interes države u pitanju.

Inače, tom osmom Kongresu SPS u ‘Centru Sava’, glavni gost bio je predsednik Srbije i lider DS Boris Tadić. Bila su to mnogo bolja vremena za ‘modernu levicu’ od ovih današnjih.

Dačić je sigurno svestan da je ‘socijalizam kao svetski proces’ u ozbiljnoj krizi. Pazite, putinizam nije socijalizam. To prost čovek lako pomeša. Predsednik Venecuele Nikolas Maduro je sve nepopularniji, čavesovski socijalizam je izgleda na izdisaju, ali ministar spoljnih poslova Dačić je učesnik 17. samita Pokreta nesvrstanih u Venecueli.

Neke zemlje (Malta i Kipar) odrekle su se Nesvrstanih zbog članstva u EU, mada još nije poznato da je jedna zemlja postala aktivna Nesvrstana da bi ubrzala svoj put ka punopravnom članstvu u EU. Konsolidacija razgrađenog kapitala iz vremena SFRJ, u šta je terminološki vešto Vuk Jeremić još u vreme dok je bio ministar spoljnih poslova smestio Srbiju u kontekstu nesvrstanih, je nešto drugo.

Jeremićeva stara teza o ‘konsolidaciji kapitala’ sigurno je delom imala uzor u hrvatskom receptu opservacije po kome je ex YU ministar spoljnih poslova Budimir Lončar, postao Mesićev savetnik za spoljne poslove, da bi lobiranjem nesvrstanih, Hrvatska sebi obezbedila mesto nestalne članice Saveta bezbednosti UN. Cinična opaska je ta da je ‘razgrađeni kapital’ za Srbiju moglo biti i diskretno pripadanje Jugoslavije pedesetih NATO-u, preko Balkanskog pakta s Turskom i Grčkom.

Predsednik Venecuele Maduro, najavio je da će iskoristiti ovaj ‘istorijski samit i predsedavanje (preuzeli ga od Irana), Pokretom da nastavi da osuđuje ‘ovu proimperijalističku desnicu koja kleči pred interesima imperije (SAD)’. On optužuje opoziciju da podstiče državni udar uz podršku Vašingtona. Da li smo sigurno da je baš ovo muzika za zvanične srpske uši u ovom trenutku? I da li je baš to pravi način da ‘vratimo Kosovo?’

Današnje ideološke hibride u Srbiji – ‘nesvrstane rusofile’, treba podsetiti ne samo na lidersku već i na korektivnu Titovu ulogu u tom pokretu. Upravo je Tito bio glavna kočnica stalnim aspiracijama Fidela Kastra da pokret uvuče u sovjetsku sferu uticaja. To sam čuo od Mirka Tepavca, bivšeg ministra spoljnih poslova Jugoslavije. Pri tome ne treba zaboraviti ni jugoslovensko nesvrstano licemerstvo – namensku (vojnu) industriju koja je prodavala oružje i zaraćenoj nesvrstanoj braći.

Još jedna bizarnost za kraj: Proruska opozicija u Crnoj Gori bi želela da ima snage kao desničarska proamerička u Venecueli – da natera Madura u beg. I kad bi to još nekako moglo na izborima, bilo bi najlepše.