Uverljivost

Pokret slobodnih građana je već partija i to ohrabruje, jer je čak preležala i raskolničke dečije bolesti, ali je zato koalicija Slobodnih građana, Narodne stranke i Dragana Đilasa opet jedan ‘pokret’. Za sada jedna stvar ide im bolje a druga lošije: Bolje im ide, li je bar to utisak, da dokažu opoziciono orijentisanim građanima u igri detekcije da su oni prava – ali najbrojnija – opozicija i da je glasanje za druge, ma koliko bili iskreni, bacanje glasa. Dakle – glasaš za njih i siguran si da si glas dao protiv Vučića.

Šta im ide lošije? To što još sa istom snagom uverljivosti ne mogu da ubede neke simpatizere, s kojima pričam ovih dana, da imaju osigurače da posle izbora neće biti po onoj narodnoj – mili moji kud koji. Pored prvog Jankovićevog principa (od njih jedanaest) koji se odnosi na ‘nultu tačku’ – da nema saradnje s Vučićem ni po koju cenu, možda ne bi bilo loše da se na uvid biračima dostavi i neki ‘ugovor s narodom’, ili ako to zvuči dosistički, onda možda isto to samo u formi ‘manifesta’ kako Borka Pavićević predlaže. Da se sve ne bi strmopizdilo u još jedno ČBČ (Čeda, Boris, Čanak) uvredljivo iskustvo, posebno jer Boris, Živković i Šutanovac, deluju za sada solventnije od ČBČ.

Pitanja koja vape za odgovorima su sledeća: Hoće li Đilas napraviti sutra svoju partiju ili će možda postati slobodni građanin, odnosno narodnjak? Da li bi u ovom obliku išli na parlamentarne izbore ili bi pravili jednu ambicioznu partiju? Ili bi se sve iznivelisalo i bilo baš simpa da se Đilas učlani u Levicu Borka Stefanovića? Sva ta pitanja, naravno, imaju težinu ako uzmu više glasova nego Saša Janković na predsedničkim.